Gledam ovih dana tabele najuspešnijih firmi Srbije koje je sačinio Republički zavod za razvoj i pokušavam da proniknem šta se doista dešava među onima koji su državi prijavili dobit u 2007. godini. Na primer, kako to da je nekadašnji Karićev, pa državni "Mobi 63" - 2006. godine navodno imao dobit od 1,484 milijarde dinara, a već sledeće godine, kada ga je preuzeo norveški "Telenor" - ta je dobit skočila na 6,459 milijardi dinara. Naime, kako to da se samo u jednoj godini dobit jedne velike kompanije više nego učetvorostručila. Teorijski, onako odokativno, kada bi "Telenor" samo držao ovaj nivo profita i nadalje, on bi mogao da "povrati" plaćenu cenu za "Mobi 63" za narednih 20 godina, a verovatno je očekivati da će to postići za oko 15 godina, čak i ako više ne bude mogao da učetvorostručuje godišnji profit.

Takav godišnji skok profita "Telenora" između 2006. i 2007. godine ne može objasniti ni neosporno mnogo bolji menadžment, ni poslovno iskustvo strane kompanije koja je preuzela firmu, ni "neveština" tog menadžmenta da od ovdašnjih poreskih organa prikrije oporezivu dobit, pa ni moguća okolnost da se u Srbiji u izbornim godinama mnogo više telefoniralo, itd. "Telenorov" skok se čini neobičnim tim pre što je i njegov glavni konkurent na ovdašnjem tržištu, Telekom "Srbija", izbio na prvo mesto po prikazanoj dobiti u 2007. godini sa čistim profitom od 11,573 milijarde dinara. Pojednostavljeno, na mobilnom telefoniranju u Srbiji 2007. godine ostvarena je ukupna dobit od preko 18 milijardi dinara. Naknadno se pitam ko je sve ranije "sklanjao" relativno sličnu dobit u 2006. godini od javne evidencije i poreznika.

Zanimljiva je i relativno visoka dobit Naftne industrije Srbije od 8,096 milijardi dinara u 2007. godini. Ako je cena goriva u Srbiji u međuvremenu, dakle u poslednjih godinu dana, značajno poskočila (cena sirove nafte povećana je za preko 50 odsto), može se očekivati i značajan skok profita NIS-a, ukoliko tu firmu nije potpuno rasklimalo stanje "ni sebi ni svome" posle poznatog januarskog energetskog aranžmana sa Rusijom. To bi prema nekim signalima moglo da znači da bi Gaspromnjeft, ukoliko za 51 odsto NIS-a plati samo 400 miliona evra (30 milijardi dinara), mogao uložene pare "izvući" za oko 4-5 godina, a možda i ranije.

Kada se pogledaju gore spomenute cifre, lako je razumeti koliko je ogroman prošlogodišnji gubitak Elektroprivrede Srbije od 99,491 milijardu dinara. Taj gubitak je veći od dobiti svih deset najvećih prošlogodišnjih dobitnika u ekonomiji Srbije i on jednostavno predstavlja aritmetički izraz predizbornih "investicija" prethodne Vlade Srbije, kojoj su zajednički kumovali i premijer Vlade Srbije dr Vojislav Koštunica (on najviše), i predsednik države Boris Tadić, i vođa najveće opozicione stranke Tomislav Nikolić. Istina, na eksploziju cena nafte koja je počela prošle godine trebalo je nekako odgovoriti - pa je za "amortizaciju" tog troškovnog udara najpogodnija bila cena struje. No, problem u ekonomiji je taj što uvek moraš platiti sve račune, pre ili kasnije. Tako nova Vlada Srbije mora već krajem ove godine krenuti u finansijski oporavak EPS-a da ne bi uskoro svoju evropsku orijentaciju tražila po mraku.

Pregled lista najuspešnijih (i najneuspešnijih) nudi još nekoliko zaključaka. Prvo, u deset firmi sa najvećom dobiti, ne računajući javna preduzeća, gotovo listom su ušla preduzeća koja su u najvećoj meri u vlasništvu stranih ulagača (osam), što je i logično.

Zatim, prema analizi Republičkog zavoda za razvoj 100 najuspešnijih zapošljavaju samo 8,7 odsto od ukupno zaposlenih, angažuju samo 16,5 odsto ukupnog kapitala - a ostvaruju 22,3 odsto dobiti. Ovaj niz podataka je logičan, mada je razlika između učešća u kapitalu i učešća u dobiti prilično velika.

Napokon, u listi od 100 najuspešnijih preduzeća u Srbiji po prikazanoj dobiti čak 46 firmi ima sedište u Beogradu, 25 je na teritoriji Vojvodine, a 29 na području centralne Srbije. Taj raspored ponovo dokazuje do koje mere je Srbija centralizovana zemlja u svakom pogledu, pa nije slučajno što je bitka za vlast u Beogradu najduže trajala.

Danas, dijalog 22.08.08.

Povezani članci:

• Žrtve zaustavljene tranzicije

  Ključno pitanje koje se danas postavlja je kako neko može biti gubitnik tranzicije u zemlji u kojoj od dolaska Vojislava Koštunice na vlast nema tranzicije i modernizacije. Jer, od 2004. godine svi ključni tranzicioni procesi su za zaustavljeni i sav Koštuničin napor bio je usmeren da zaleči tranzicione rane narodu „postradalom“ u prvim godinama ekonomskih reformi za vreme Vlade Zorana Đinđića.

• Delegirana demokratija

  Nesposobna da se snađe u prilikama čijoj je destrukciji najviše doprinela, izložena izvesnosti dobrih odnosa sa susedima, zvanična Srbija pretvara se da vodi svetsku politiku na načelima univerzalne pravde. Zatvoreni, začarani krug kosovskog mita ponovo se okreće u autoritarnom diskursu i obnovi vrednosti epohe nasilja i zločina.

• Kada će Srbija dobiti vladu?

  Iako su izbori u Srbiji održani još 21. januara 2007, posle neuobičajeno duge kampanje od dva meseca, zemlja još nije dobila vladu. Rok za formiranje vlade je 12. maj, tj. tri meseca posle prvog sastajanja Skupštine Srbije, koje je održano 12. februara. Iako je preostalo još skoro mesec dana do isteka krajnjeg roka, neizvesno je da li će Srbija dobiti vladu ili će se ići na nove izbore.  

• Pitanja i odgovori za novosadski Dnevnik

  —   Uslovno gledano, u petoj smo godini reformi, a podrška društvenim promenama kao da nikada nije bila niža. Ljudima je, izgleda, dosta i tranzicije, i privatizacije, pa i kapitalizma. Imate li i Vi taj utisak i da li Vas to iznenađuje?
  
  Nije ovde nikada u ovih pet godina bilo entuzijazma za reforme i u tom pogledu birači nemaju šta da žale. Dobili su ono što su hteli – očuvanje malo našminkanog status quo. To je zapravo taj stari sistem o kome govori i Evropska komisija u Studiji izvodljivosti.  

• Srbija u pritvoru

  Jedan od važnih aktera tranzicije, sudija Goran Kljajević stradao je u predatorskoj stihiji koja je srušila vladu Zorana Živkovića i Srbiju uvela u lavirint afera i skandala kojima se prikrivalo ozakonjenje novog talasa primarne akumulacije. Tajkunizaciju je trebalo uravnotežiti i dopuniti putinovskim nadzorom nad ostatkom državnog sektora. Nova autoritarna politika dobila je oslonac i u relativizaciji ljudskih prava. Pre na zastrašivanju nego na masovnom kršenju.