|
Po mišljenju jedne grupe ljudi naša tužilaštva
su zaista preterala i tome treba stati na put. Naročito su prekardašili
oni iz Ustaničke, pogotovo Tužilaštvo za ratne zločine, mada i oni za
organizovani kriminal ne zaostaju. Mišljenja tog tipa nisu novost i
redovno se javljaju u određenim, ovaj, sredinama, je li, u grupama
ljudi direktno ili posredno ugroženih aktivnostima tužilaštava. U
normalna vremena i u normalnim zemljama, međutim, takva se mišljenja
iznose među istomišljenicima, in camera takoreći; nezamislivo je da se
izriču javno, u medijima. Čak i najstarija nevladina organizacija na
svetu, ona sa sedištem u Palermu, uvek je više volela da dosadnog
tužioca raznese dobro postavljenom bombom, nego da ga napada u novinama.
Kod nas je i to, kao i sve drugo, specifično i
drugačije, valjda zbog naročitog i posebnog sistema vrednosti u kome se
smatra da tužilaštva očigledno progone pogrešne ljude. Eto, na primer,
Legija i Zvezdan ubiju Đinđića da bi "Srbija preživela", a oni ih
uhapse i osude. Ili neki naši potamane koju stotinu ili hiljadu
nenaoružanih civila krive (ili ispravne?) nacionalnosti, a neki tužioci
počnu da ih progone. Sasvim je jasno da se mi Srbi razlikujemo od
ostatka te Evrope i da nema šta tamo da tražimo, jer oni nas ne
razumeju. A ti tužioci očigledno pokušavaju da nas na silu boga promene
i uteraju u Evropu i ostalo, ne poštujući nimalo naše tradicionalne
vrednosti. Takvo ponašanje ne samo što nije "nacionalno odgovorno", već
vodi u priznavanje lažne NATO države iščupane iz naših srca.
Evo i nekih primera: pre osam dana, u "Utisku
nedelje" g. Dragan Palma Marković iskoristio je trenutak opšteg
ritualnog zgražavanja nad prvostepenom presudom Ramušu Haradinaju da
ubaci i svoj mali doprinos. Po njegovom mišljenju, taj skandal je dobar
povod da se obustavi ili spreči dalji rad našeg tužilaštva za ratne
zločine. Taj zanimljivi predlog prošao je neprimećeno u opštoj galami,
mada sam uveren da ga je Olja Bećković čula, jer ona sve čuje; pre će
biti da je pragmatično procenila da je bolje preći preko toga. Šteta,
jer je javnost ostala uskraćena za nadasve zanimljivo objašnjenje:
naime, u kakvoj vezi stoje presuda Haradinaju u Hagu i Tužilaštvo za
ratne zločine u Beogradu? Siguran sam da bi g. Palma bio u stanju to da
objasni, jer on ume sve da objasni, pa makar i asfaltiranjem ulica po
selima. Neka logika je tu, naravno, vidljiva: kao, svako bavljenje
istraživanjem i progonom ratnih zločina lišeno je svakog smisla ionako
ako jedan Ramuš Haradinaj bude oslobođen i šta mi ima da se bavimo
time. Drugim rečima, jedna oslobađajuća presuda, pa i prvostepena,
ukinula je svaki smisao i svrhu progona ratnih zločina, naročito naših.
Na svu sreću te nas je Palmin Predsednik i Komandant Arkan prerano
napustio januara 2000: zamislite šta bismo tek čuli da se neprežaljeni
našao u Hagu.
A onda se, dan-dva kasnije, valjda ohrabren i
on, javio g. Sima Spasić iz Udruženja rodbine pobijenih i nestalih Srba
s Kosova. On je izjavio da će njegovo Udruženje "blokirati rad
Specijalnog suda" zato što je Karla del Ponte u svojoj knjizi napisala
da je načula kako su Albanci zarobljenim Srbima negde u severnoj
Albaniji vadili organe, a taj sud za to vreme sudi ubicama braće
Bitići. G. Spasić propustio je da primeti da je Tužilaštvo za ratne
zločine iz Ustaničke, čim je došlo do tog saznanja, smesta službeno
reagovalo i zatražilo informacije o navodima iz knjige gđe Del Ponte.
Ali, po svemu sudeći, g. Spasiću više smeta suđenje ubicama braće
Bitići i uopšte sva ta nepotrebna suđenja za naše ratne zločine.
Naravno da smo u ovom slučaju ostali uskraćeni za objašnjenje u kakvoj
relaciji stoje te dve stvari: suđenje ubicama trojice
zatvorenika-civila u Petrovom Selu i sumnja da su nekome vađeni organi
u Severnoj Albaniji. Braća Bitići nisu bila osumnjičena za vađenje
organa, nego za prelazak granice bez vize i odležale su prekršajnu
kaznu. Ubijeni su eto tako, iz običnog pasjaluka, jer su bili američki
državljani i jer su im pali šaka.
Dok g. Palma i g. Spasić zaustavljaju
tužilaštvo i blokiraju sud, nezadovoljni time što se ratni zločini
uopšte progone, neki ozbiljniji ljudi bili su počeli iz istih pobuda da
planiraju ozbiljnije mere. Tužilaštvu za ratne zločine javio se svedok
i ispričao da neki bivši pripadnici Državne bezbednosti Republike
Srpske ozbiljno planiraju da ubiju Vladimira Vukčevića, tužioca za
ratne zločine. Čoveka su kontaktirali sa tom idejom i pozvali ga da se
pridruži, ali je on razmislio i ispričao sve Tužilaštvu. Da je o čoveku
ozbiljnom reč vidi se iz toga što nije išao u policiju, nego odmah u
Tužilaštvo za ratne zločine. Čovek je, dakle, tu i pod zaštitom,
spreman da potvrdi sve što je rekao. MUP Republike Srpske, zanimljivo,
tvrdi da nije dobio zahtev za provere određenih lica iz te priče od
MUP-a Srbije, što bi isto tako moglo da znači da se i MUP Srbije
uozbiljio.
To sad više nije dosadašnja priča o pretećim
pismima iz dalekih prekomorskih zemalja u kojima se tužiocima i
sudijama iz Ustaničke ulice preti smrću. Ta pisma godinama pišu dokoni
Srbi iz rasejanja u nastupima rodoljubivih strasti, a poznato je da
fanatični srpski patriotizam raste sa kvadratom rastojanja od Srbije.
Ovo je stvar ozbiljna, gotova zavera iz neposredne blizine koja računa
da će planirani zločin naići na aplauze u određenim glasnim i moćnim
krugovima, kao što je i ubistvo Zorana Đinđića naišlo na odobravanje.
Politička poruka u sva tri navedena primera
ista je i potiče iz istog sistema vrednosti: naši ratni zločinci su
heroji i vitezovi, a ne zločinci. Sa tim stavom apsolutno se slažu i
Hrvati i Albanci i šta ćete više od toga?
Danas, 14.04.08.
|
