Poslednje pismo

Pismo Ivana Stambolića Slobodanu Miloševiću,
napisano tokom martovskih demonstracija 1991:

Izolovao si me od svih i svega, računajući i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inače, na rečima, rado i silovito obrušavaš. Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu... Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo.

Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo.

Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo s njene tamne strane. U tvojim novinama, Slobodane Miloševiću ubrzo posle Osme sednice, pročitah 'da mi i seme u korenu treba satrti'! Osećaš li, bar danas, svu težinu takve 'političke kampanje', koju si birokratski otmeno nazvao 'diferencijacijom'? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi odlazili na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao.

U besu, a valjda i strahu, više ne znam šta sam ti u slušalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa slobodna. I znam da ni u dalekim naznakama nisi pomenuo mogućnost da se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim imenom.

Pa, šta me je onda navelo da ti se baš sada obratim? Krv! Opet smrt! Krv je pala na beogradskim ulicama, Slobodane Miloševiću, da se više nikada i ničim ne opere. Pala je 9. marta u času kada ovo pismo započinjem... Dosta nam je tvoje antisrpske politike! Ti ne znaš, Slobodane Miloševiću, ni ko su Srbi, ni šta je Srbija! Zato, Slobodane Miloševiću, otiđi.

Povuci se sam, samovoljno, kao što si i sve drugo činio! Tvoja ostavka ce biti prihvaćena kao čin čoveka koji je, na kraju, ipak shvatio svoju pravu šansu. Duboka zahvalnost naroda na ostavci spašće te socijalnog i moralnog linča, kakvom ste ti i tvoji paževi izložili svoje prethodnike. Drama je velika i kada je junak mali, veličinu drame ne određuje veličina junaka. Odigraj, Slobodane Milosevicu, i poslednji cin!

I kad podneseš ostavku, što bi brzo morao da učiniš, ljudi će sumnjati u nju, plašiće se da se ne preobrati u neki novi pakleni nalog, naviknuti da svaka tvoja reč od danas već sutra ne znači nista ili znači nešto drugo. Jedino neopozivom ostavkom možeš uveriti svoje sugrađane i čitav svet da nisi želeo da od Kosova stvoriš balkanski aparthejd, od Jugoslavije ruševinu, a od Srbije napuštenu mučenicu. Iskoristi priliku da vlast bar vratiš regularno.

Povlačeći se bez odstupnice, odlazeći zauvek, vratićeš se, možda, onome Slobodanu Miloševiću, od koga se neće plašiti niko sem tebe... Ne znam šta si sve hteo sem gole vlasti, ali sam oduvek znao da to što ti hoćeš Srbija, kad je slobodna i svoja, neće.

O Ivanu Stamboliću

Ivan Stambolić
Ivan Stambolić je rođen 1936. godine u selu Brezova kod Ivanjice, u komunističkoj porodici. Trojici njegove braće roditelji su namenili fakultetsko obrazovanje, dok se Ivan školovao za metalostrugara, i kasnije zaposlio u Industriji motora Rakovica.

Na svoju ruku upisuje studije prava u Beogradu i fakultet završava paralelno sa poslom.

Na studijama upoznaje Slobodana Miloševića, koji će dugo zatim biti njegov štićenik, a kasnije i naslednik.

Stambolić je jedno vreme bio direktor u beogradskom »Tehnogasu«, a Milošević je bio njegov zamenik. Stambolić odlazi iz »Tehnogasa«, a Milošević prelazi na upražnjeno mesto direktora.

Dok je Stambolić bio predsednik srpske vlade, jezgra političke moći, Milošević je predsednik Beogradske banke, centra ekonomske moći.

Aprila 1984. godine Stambolić s mesta predsednika Gradskog komiteta SK Beograda odlazi na čelo Centralnog komiteta SK Srbije, a za svog naslednika na čelu beogradskog komiteta imenuje Miloševića, uprkos protivljenju starijih i iskusnijih komunista.

Nakon redovne smene partijskog rukovodstva u Srbiji januara 1986. godine Ivan Stambolić postaje predsednik SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku prilikom njegovog izbora za novog predsednika Predsedništva CK SK Srbije.

Nakon dolaska na čelo CK SKS, Milošević ojačava partijski aparat, oko sebe okuplja brojne saradnike i formira frakciju, koja se u proleće 1987. otvoreno sukobljava sa delom komunista koje predvode Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić.

Bezazleni incident iskorišćen je za iniciranje sukoba, započetog napadom na Dragišu Pavlovića na sednici Predsedništva CK SK Srbije, a završio se političkom ekskomunikacijom Ivana Stambolića, pred televizijskim kamerama, 23. i 24. septembra 1987, na Osmoj sednici.  

Nekoliko meseci Stambolić je životario na položaju predsednika Srbije, a nakon ogromnog pritiska štampe i političke javnosti, 14. decembra 1987. na sednici Predsedništva SR Srbije podneo ostavku i povukao se iz političkog života.

Neposredno posle odlaska iz politike, Stambolićeva kćerka Bojana (24) poginula je u saobraćajnoj nesreći pod sumnjivim okolnostima. Slobodan Milošević došao je na njenu sahranu, a Stambolićeva supruga Katarina je odbila da mu pruži ruku.

Bio je to poslednji susret Stambolića i Miloševića.

Ivan Stambolić na predlog Ante Markovića u novembru 1987. postaje direktor Jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES).

Početkom rata u Jugoslaviji JUBMES banka smanjuje svoje aktivnosti, sa namerom da sačuva kapital vredan preko 300 miliona dolara. Deset godina kasnije, 1997, banku preuzima Savezna vlada i za direktora postavlja Miodraga Zečevića.

Aprila 1995. godine Stambolić u organizaciji Beogradskog kruga i zajedno sa pedesetak intelektualaca iz Srbije odlazi u okupirano Sarajevo.

U istom periodu, zajedno sa Miladinom Životićem, Mišom Nikolićem, Žarkom Koraćem, Rasimom Ljajićem i Nenadom Čankom, učestvuje u pokušaju stvaranja Socijaldemokratskog saveza Srbije.

Nakon preuzimanja JUBMES banke 1997. godine od strane Savezne vlade, Stambolić povremeno izlazi u javnost oštrim nastupima protiv nekadašnjeg istomišljenika. U jednoj od poslednjih izjava koju je dao 8. aprila 2000. godine, predvideo je pad Slobodana Miloševića.

»Njegov pad biće težak i dramatičan, jer je jugoslovenski predsednik veliki i moćan samo zahvaljujući raspoloživim silama represije«.

Govoreći o poziciji vlasti, Stambolić je za užičku »TV5« izneo tvrdnju da bi zajednički nastup srpske opozicije za Miloševića značio ne samo poraz, nego debakl na izborima.

Stambolić, evidentno dobar poznavalac Slobodana Miloševića, pogodio je samu srž, možda svestan da će Milošević padajući u provaliju, sa sobom povući sve one koje je smatrao rivalima, pa i samog Ivana Stambolića.

Ivan Stambolić nestao je 25. avgusta 2000. godine oko deset sati ujutro na Košutnjaku gde je redovno odlazio na rekreaciju. Dan kasnije čuvar »Golf kluba« u Košutnjaku je rekao policiji da je video Stambolića kako se odmara na stazi kod parkinga ispred restorana i da je u tom trenutku prošao beli kombi koji stao na kratko, a potom produžio vožnju, ali da Stambolića više nije bilo na tom mestu.

Njegovo telo pronađeno je na Fruškoj Gori 28. marta 2003. godine.

Peščanik.net, 25.08.08.