Bilo je neko takvo vreme kada su ništarije i zamlate išle u društveno-političke radnike; onda je to izašlo iz mode, pa su se sve te beskorisne suklate prekvalifikovale u nacionalne rad(e)nike. Posle se stvar još malko usložnila, pa je ova renesansna struka zahtevala sve uže specijalizacije. Tako su se, tamo negde ranih devedesetih, pojavili »stručnjaci za islamski fundamentalizam« (vrlo često, gle, bivši profesori ONO i DSZ ili »mlađi stručni saradnici« pri marksističkim centrima); ako ćemo pravo, s obzirom na broj stanovnika, Srbija je devedesetih sigurno bila svetski šampion po količini »fundamentalologa«: sve što je trebalo da radite da biste u toj oblasti bili Priznati Stručnjak bilo je da turobnim glasom zapomažete kako je Srbija – stojeći sama na bedemu sve tunjavije 'rišćanske Evrope – prva i najteža žrtva »novog džihada«, koji samo što nije pokorio taj naš slatki mali azijski poluotok koji drčno zovemo Evropom. Islamizam, fundamentalizam, džihadizam, mudžahedinske horde... sve su to bila zgodna strašila za opravdavanje najpre bosanskog rata (nebulozno), a posle i kosovskog (još nebuloznije), i bilo je upravo dirljivo gledati koliko se ta »džihadološka« kontrakultura naivno i glupavo pokušavala da prišljamči uglavnom ekstremnoj zapadnoevropskoj i severnoameričkoj desnici, pošto su samo na toj strani mogli – teoretski bar – da računaju na kakve-takve simpatije. Sve je to bilo preglupo do i preko granice bola: zamislite kako može izgledati objašnjavanje korena i »neminovnosti« masivnog iživljavanja nad bošnjačkim civilnim stanovništvom upotrebom famoznog »islamskog fundamentalizma«! Sve to u zemlji sa kanda najsekularnijim na muslimanskom nasleđu odgajanim stanovništvom na svetu?!

Mnogo je godina prošlo od ratova, »islamolozi« su se nešto ućutali – pošto je sada u modi unutrašnji neprijatelj, »stručnjaci za sekte« danas su više na ceni – a evo čujem da bi se sada »svetskom muslimanstvu« (?) zapravo trebalo šlihtati na sve načine, jer smo nadrljali ako muslimanski svet prizna nezavisnost Kosova... I usred svega toga, pojavljuje se afera zvana Dragulj Medine, dakle, jedan eklatantni primer islamsko-klerikalističkog napada na slobodu štampe i govora, i to u sekularnoj evropskoj zemlji. Ta, nije li to baš ono što su svi naši »islamolozi« zazivali svih onih godina, nije li to primer baš one islamističke babaroge kojom su plašili zbunjene Srblje? Nije li se dugo tek fantazirani Zloduh napokon zaista pojavio? Čovek bi očekivao da je ustalo sve što »desno«, »'rišćanski« i »patrijotski« misli, da je grunulo u odbranu Srbije pred Strašnim Dahijama, kad ono – ništa. Ćuti »desna«, a bogme i centrumaška Srbija, što zato što je tugaljivo nesposobna da razazna o čemu se ovde radi, što zato što trenira em okasnelu em suštinski pogrešno shvaćenu »političku korektnost«, što iz nekih trećih, ovde najzanimljivijih razloga. Naime, ne samo da je osuda sramnog zukorlićevskog mahnitanja bila bojažljiva, anemična, slabunjava, gotovo pa izvinjavajuća, nego je s poneke indikativne adrese (od Isidore Bjelice, najveće prijateljice svih muslimana sveta pod uslovom da nisu bosanski, pa do Ljiljane Habhjanović Đurović, Svete Tetke srpskog paraknjiževno-parahrišćanskog treša) znalo stići i nešto nalik na »razumevanje«, pa i podršku. Podršku čemu? Cenzurisanju umetničkih knjiga (kakvog god estetskog nivoa)? Turanju popovsklih noseva u naše živote? Ne samo i ne nužno tome, ima tu i nešto ozbiljnije: iz ovakvih reakcija izbija svojevrsnodesno poimanje multikulturalizma, koje vredi pobliže razmotriti.

Za početak, moramo se vratiti na početak priče. Rat u BiH 1992-1996. vodile su (najmanje) tri strane, i nijedna od njih nije anđeoski nedužna, daleko od toga; nedužnih civilnih žrtava bilo je, pak, na svim stranama, kao što su i ljudi svih nacionalnosti i veroispovesti bivali podvrgavani proterivanju, pljačkanju, silovanju etc. Sve je to lepo, i svaki političar, stihoklepac, vladika ili muftija složiće se s tim jer je dovoljno uopšteno i neobavezujuće. Ali, brojke imaju svoju logiku: od četrdeset hiljada civilnih žrtava rata u BiH, čak trideset i tri hiljade bili su Bošnjaci-Muslimani! Dakle, preko četiri petine! I više nego duplo u odnosu na procenat Bošnjaka u ukupnom stanovništvu Bosne i Hercegovine. To nam nedvosmisleno govori nešto krucijalno o pravoj naravi rata u BiH: da, ratovali su »svi protiv svih«, ali taj rat je ipak pre svega bio orgija iživljavanja nad civilnim, naročito i nimalo slučajno bošnjačkim stanovništvom, kao »remetilačkim faktorom« za velikodržavne planove beogradskih, a bogme i zagrebačkih opasnih lunatika. I kao što se »na terenu« nisu birala sredstva da se ostvari morbidni »etnočistački« naum (ubistva, logori, palež, pljačka, sistematsko razaranje gradova, verskih i kulturnih objekata etc.), tako se nisu birala sredstva ni u ideološko-propagandnoj »nadgradnji«, onoj koja je imala objasniti zašto je to što se radi, možda, oh, ponekad pomalo aprijatno, ali ipak sasvim opravdano i korisno: treba, bre, preventivno očistiti »uporišta džihada« u srcu Jevrope! Onog džihada koji inače pravi i pije odličnu rakiju, i koji prvo pojede paštetu, a posle se seti da pročita od čega je... Naravno, cela ta »verska« priča od početka je bila puka demagoška pokrivalica: radilo se o klasičnom (veliko)nacionalističkom otimačkom ratu za teritorije, i ništa drugo. Tako i hrišćani umeju da ratuju međusobno – evo, pitajte Gruzine i Ruse.

Šta je ovde ključno? Doktrinarna srpska desnica nema, niti je ikada imala, problem sa nekakvim »islamizmom«, bio on izmišljen ili stvaran; nju je zanimalo stvaranje »svesrpskog carstva«, i u tu je svrhu smatrala legitimnim nasilno odstranjivanje svakog »nesrpskog elementa«. Sada, kada su ratovi odavno iza nas, ona se vraća u mirnodopski režim funkcionisanja. Fetiš te i takve desnice zove se identitet. Šta je zapravo taj njen fetiš, kakva mu je priroda? On je antiindividualistički i antiliberalan, i utoliko je okrenut kolektivnom; na drugoj strani je antiuniverzalistički – setite se svih kletvi bačenih na demone »mondijalizma«, »globalizma« etc. – i utoliko je zavetovan partikularizmu, po mogućnosti etnički utemeljenom. Taj identitet je, dakle, Mi ovaploćeno u kolektivitetu dovoljno velikom da je sposoban da zadobije oblike za mistifikovanje i mitologizovanje pogodne apstraktnosti (etnička nacija je baš po meri!), a opet dovoljno malom da razvije permanentni osećaj ugroženosti pred ogromnošću spoljnog sveta, celog onog pretećeg Ne-Mi univerzuma. Jer, naravno, svaki sebe-svestan-partikularist zna da njegovo Mi (eto, nažalost...)  nije baš samo u dunjaluku, da ono živi u svetu bezbrojnih identiteta, bezbrojnih paralelno postojećih Mi koja se gurkaju za mesto pod Suncem. Svako od tih Mi jedan je blok – ili pre snop, da budemo verni tradiciji Pokreta – koji su-postoji sa nekim drugim blokovima. Da bi oni mogli da su-postoje u kakvom-takvom miru, mora se znati šta je čije i dokle je čije... Otuda grozničava opsesija razgraničenjem: da se podelimo, pa smo mirni, kako je rado govorio dr Dabić Karadžić! E, kada se podelimo, onda ćemo moći da koegzistiramo praktično se i ne dodirujući, kamoli mešajući se. Ovo neobično snažno podseća na način na koji mafijaški klanovi dele teritorije u nekom gradu ili zemlji. I onda mir vlada dok se svi drže dila; kad nekome porastu apetiti, nastane belaj. Otuda i onaj već legendarni doprinos ovdašnjeg podzemlja srpskom jeziku: ispoštuj me, brate! Šta je ritual ispoštovavanja, ako ne baš to: ceremonijalno priznati da svako pleme ima svog poglavicu i svog vrača, i da sve njih treba ispoštovati.

Na koncu stižemo do Dragulja Medine: »desna Srbija« se solidariše sa njenom cenzurom zato što drži da su tamo nekakve građanske slobode i ostale liberterske kerefeke puko koješta pred vapijućom neophodnošću da muslimane treba ispoštovati. Ali, nije li to ona ista ekipa koja je onomad, ako ne baš govorila, a ono implicitno podrazumevala da muslimane treba ubijati? Da, ali ovaj naizgled neobičan nesklad nemoguće je raspetljati ako ne razlučimo o čemu i kome govorimo kada govorimo o »muslimanima«? Oni koji su ubijani i proterivani bili su konkretni ljudi od krvi i mesa, realno postojeća ljudska bića koja, bila verujuća ili neverujuća, nose »muslimanska imena«, i to ih već čini pogodnim za žrtve, jer već i njima, imenima, skrnave »našu« himeru identiteta. S druge strane, ovi koji bi da spale Dragulj Medine nisu – iz rakursa »desne Srbije« - toliko konkretni ljudi s imenima i prezimenima koliko su himere Drugog, i njegovog statičnog, kodifikovanog »identiteta«. A tog Drugog treba ispoštovati, da bi i on zauzvrat ispoštovao nas, i da bismo tako koegzistirali u međusobnom ravnodušno-ignorantskom ispoštovavanju, sve dok ne dođe vakat da se – na startni znak naših i njihovih vračeva - ponovo pokoljemo; a oni koji eventualno prežive, bez sumnje će iznova ispoštovati jedni druge. Pa onda tako opet ispočetka. A utom će i smak sveta, pa smo kvit.

Peščani sprud
Peščanik.net, 26.08.08.

Povezani članci:

• Džamije na Balkanu

  Allâhu ekber, Allâhu ekber (2 puta); Ešhedu enne lâ ilâhe illallâh (2 puta); Ešhedu enne Muhammadan resûlullâh (2 puta); Hajjâ al-salât (2 puta); Hajjâ alâ al-felâh (2 puta); Allâhu ekber (2 puta); Lâ ilâhe illallâh.

• Džihadizam budala

  Poslednjih godina je primetno približavanje levice i islamizma. Međutim, i kratak osvrt na zamršenu istoriju njihovog odnosa dovoljan je da pokaže kako istorijskog opravdanja za takav savez nema, kao što ni na konceptualnom planu između ta dva stanovišta praktično nema dodirnih tačaka.

• Derviši u Beogradu

  Gde su se sve nalazile beogradske tekije, kako su izgledale, kojim redovima su pripadale? S obzirom na manjkavost podataka koji se tiču baš tog aspekta religijskog života u „Stolnom Beogradu“ u spomenutom periodu, nije lako danas pružiti nedvosmislene odgovore na ova pitanja. Zahvaljujući turskim i austrijskim planovima grada, popisima muslimana, defterima, beratima i vakufnamama iz različitih perioda, kao i docnijim istraživanjima istoričara i istoričara umetnosti, za bar osam tekija se, s prilično pouzdanja, može odrediti tačna ili približna lokacija.

• Dragulj Medine

  Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, Muamer Zukorlić, uputio je javni poziv izdavačkoj kući BeoBook da knjigu povuče iz prodaje i da se izvini muslimanskoj javnosti. 

• Dragulji opasne gluposti

  Čuli su se komentari da ovakvi pozivi na zabranu knjiga mogu poteći isključivo od muslimana. Sigurna sam da bi hrišćanske vođe radile istu stvar samo kada bi im se moglo.