U Moskvi su, bez mnogo buke, počela dva suđenja grupama skin-hedsa, koji su optuženi za raspirivanje međunacionalne mržnje. Na savesti jedne od grupa je deset napada na ljude neslovenskog izgleda i dva ubistva, gde je kao žrtva pao i internacionalni šahovski majstor iz Jakutije Sergej Nikolajev. Drugoj grupi se pripisuje devetnaest ubistava i još dvanaest pokušaja, iako je vođa grupe, student umetničkog koledža Artur Rino već priznao trideset sedam napada.

Sva ova premlaćivanja i ubistva su bila snimljena video kamerama i potom smeštana na internet. To jest, ubice, koji sebe smatraju borcima za čistoću ruske rase, nisu se baš mnogo krili, s razlogom računajući na prećutnu podršku društva koje veoma oprezno i pipavo kritikuje mlade nacional-patriote. Zaista, ljudi su mladi, mnogi još nisu punoletni, ali zato – kakva nacionalna svest!

Možda zbog toga sudovi (oba suđenja se odvijaju iza zatvorenih vrata, jer «nama nije potrebna suvišna galama») radije osuđuju nacionaliste za obično huliganstvo: i kazne su blaže i ugled države trpi manju štetu. U principu, takva suđenja ubicama-nacionalistima bi kao na tekućoj traci mogla da se odvijaju u bilo kom velikom gradu Rusije.

Ipak, Peterburg je van konkurencije, jer računajući na blagonaklonost čuvara reda i, kako je rekao još Visocki, «miliona sugrađana», ovde premlaćuju i ubijaju tuđince sa zavidnom regularnošću.

Teško da bilo ko sumnja da skin-hedi deluju po narudžbini – i oni, kao i Putinovi «Naši» imaju tajne kuratore, pa nije slučajno što svoje video-izveštaje-o-radu stavljaju na internet. I kao što su prve organizacije ruskih nacionalista bile formirane još za vreme Gorbačova (zato da bi neodlučna inteligencija baš od njega, kao umerenije sile, tražila da je zaštiti), tako i ova veza nacional-patriota putinskog perioda s vlastima teško da podleže sumnji.

Ali, čak i kada ovih pokrovitelja ne bi bilo, ipak bi incijator nacionalističkih prestupa bio današnji režim, koji je Rusiju pretvorio u opsednutu tvrđavu, koji raspiruje jurišna patriotska osećanja, računajući pritom na najmračnije krugove u pravoslavlju, koji preteći reži kako na Zapad tako i na najbliže susede. Čak i ako neki od političara iz višeg ešalona s glumljenom ili iskrenom tugom konstatuju porast ruskog nacionalizma i na taj način se prividno od njega ograđuju, ipak je baš vlast, koja je odavno kao svoj politički instrument uzela «sliku neprijatelja», odgovorna za prestupe radikala-nacionalista.

I ako sada sude golobradim i plašljivim klincima koji napadaju deset na jednog, koji ubijaju misleći da su heroji i da će se njihova imena kad-tad pojaviti na spomen pločama, zajedno s njima bi trebalo suditi svima koji raspiruju ruski nacionalizam, svakom ko sa najviših tribina o sebi govori kao o nacionalisti, ko napujdava društvo lišeno objektivne informacije protiv Gruzina i Estonaca, ko pokušava da iskoristi nacionalističku kartu samo zato da bi prekrio rane očigledne socijalne nepravde savremenog ruskog društva.

Na istoj klupi za optužene bi trebalo da nađu mesto (a ako mesta nema dovoljno, onda neka se donese još koja klupa) i svi oni intelektualci, pristalice «imperijalne ideje» kojima je prijatno kad Rusija ponovo preti Zapadu, kad pokazuje svoje nezadovoljstvo raspadom SSSR, kad bivše sovjetske republike smatra svojim vazalima, pa je spremna da ih prvom prilikom vrati pod svoje okrilje.

Jer «imperijalna ideja» nije ništa drugo do ideja superiornosti «ruske nacije», budući da su rusku imperiju uvek gradili (i sada se spremaju da je grade), ne pod vođstvom Jakuta, Mingrela ili Jevreja, nego pod vođstvom naše, ruske, državotvorne, titularne nacije. Nikako da do kraja kažemo, i što je još važnije, i kad promrmljamo, ne zadržavamo pažnju na onome što je navodno svima razumljivo, ali se glasno ne govori: ruski imperijalizam, imperijalna ideja Rusije – ni po čemu se ne razlikuje od nemačkog nacizma, jer se i tu, kao u svakom nacizmu, radi o tome da jedna nacija sebi prisvoji pravo da određuje sudbinu, političko i društveno ustrojstvo drugih nacija, i da im se ta sudbina skoro uvek nameće nasiljem, prolivanjem krvi, kao što je na krvi i bila stvorena Ruska imperija, pa se krvlju i nasiljem i do danas održava.

Imperijalnu nadmenost su preboleli mnogi narodi – Englezi, Francuzi, Nemci, Španci, Austrijanci – i njih su takođe mrzeli narodi koje su oni podjarmljivali i vukli za sobom. Ali, logika razvoja savremenog sveta je razrušila sve te imperije, pa će, naravno, srušiti i rusku, bez obzira na to kakve ružičaste slike radosnog bratstva-ropstva slikali rezervni imperijalni portretisti.

Štaviše, raspad Ruske imperije je odavno počeo, i sva ova demonstrativna ubistva inorodnih, ova ksenofobija visokog napona, ovi procesi nad skin-hedsima i drugim nacionalistima-radikalima koji rastu i množe se kao pečurke posle kiše, sve je to posledica raspadanja imperije. Nacionalizam je produkt tog raspadanja. Krv koju prolivaju uvek poziva na osvetu. Nepravda koja se danas čini rađa višestruku žeđ za pravdom. A za javnu ili skrivenu ljubav prema jakoj imperijalnoj Rusiji moraće se odgovarati. Danas zbog ruskog nacionalizma sude deci, sutra će doći vreme da sude i odraslima.

Stengazeta, 01.08.08.
(Prvi put objavljeno u: Delo, Moskva)
preveo Pavle Rak 

Povezani članci:

• Brisel u Sibiru

  Da li je trebalo podsetiti premijera na dogovore koji su prethodili izboru Nikolića za predsednika parlamenta (koji podsećaju na slučaj jedne predaje), i na zajednički politički kurs koji je najednom, makar naizgled, poremećen? Da li se ukazalo na nemoć predsednika da jasno i odlučno usmerava osnovne vrednosti unutrašnje politike? Da li je autoritarna Srbija nedodirljiva u svetlosti novog «uspona» putinovske Rusije? Da li ritualno ponovljen atentat na premijera Đinđića koji, kao u Šekspirovoj drami, uporno ukazuje na stvarne krivce dok njegov neuništivi, vedri duh podseća i opominje?

• Dobro došli u Pridnjestrovlje

  Pridnjestrovlje, tračica teritorije stešnjena između Moldavije i Ukrajine, prava je glavolomka za Evropu. Nezavisnost te pokrajine nikad nije priznata, ekonomski razvoj je nikakav, a od kraja devedesetih ova oblast je postala raskrsnica svih mogućih švercerskih puteva. Da ne pominjemo to što Rusija drži sve njene ekonomske i socijalne poluge. 

• Evropska politika u gasnoj komori

  Politička Srbija je sebe egzaktno definisala kad se za energetski sporazum s Rusijom izjasnilo 214 poslanika, dok je za ratifikaciju SSP i Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU glasalo svega 140.

• Južna Osetija nije Kosovo

  Analiza u 6 tačaka o razlikama između gruzijske i kosovske krize, autora čiju poznatu knjigu bog nije veliki, u kojoj se reč bog ne piše velikim slovom, Peščanik ove jeseni objavljuje na našem jeziku. 

• Kavkaski gambit

  Kratkotrajni, marginalni rast cena nafte, kao posledica izbijanja sukoba Moskve i Tbilisija, ipak nije ugrozio toliko priželjkivani pad cena nafte na svetskim tržištima koji je konačno nastupio.