Pre neki dan je stigla vest da je Aleksandar Tijanić povodom 50-ogodišnjice postojanja RTS, rešio da pokloni 250 TV prijemnika bebama koje se rode baš na dan proslave, odnosno njihovim porodicama. Takođe je rečeno i da trošak nabavke tih televizora neće ići iz budžeta televizije ili iz pretplate koju plaćaju građani, već da ih je obezbedio “ktitor”, kojeg Tijanić ne želi da reklamira. Dodaje se da su televizori namenjeni svim bebama rođenim u ovom mesecu, pa i onima sa Kosova.

Stidljivi ktitor

E sad, davanje poklona na takav jubilej je lepa stvar i nije samo zarad reklame, već je nekako i red. Manje mi je jasno kakav je to donator koji u takvoj akciji želi da ostane anoniman. Em je jubilej i to ne mali, pa bi reklamirati se tom prigodom bio odličan potez, em akcija ima i humanitarni karakter – nagrađujemo one koji podstiču natalitet. Čudno.

Dodao bih i to da je RTS javni servis i da kao takav podleže zakonima o javnosti informacija, pa bi neko mogao i da zvanično zatraži podatak o tome ko je darovatelj ove plemenite akcije.

Ako se setimo kako se Tijanićeva RTS (jer ona je, kanda, baš njegova) odnosila prema sličnom zahtevu glede troškova Evrovizije/Evrosonga, nešto nisam nadežan da će se ikada saznati identitet ovoga dobrotvora. U stvari, ne verujem ni da ćemo saznati da li ga je uopšte bilo, čime ostaje znak pitanja nad istinitošću Tijanićevog iskaza. Meni lično tu nešto smrdi i neobjašnjivo tajanstveni mecena mi deluje kao izmišljotina. Mada opet, nije jasno zašto Tijanić otvoreno ne kaže, “da, ti televizori su plaćeni budžetom RTS, smatramo da je to gest koji odgovara nivou same proslave”.

Zašto je to strašno reći? Možda zato što su građani kivni na RTS? Što im se uzimaju pare za nikakav program i to dva puta, jednom iz bužeta (koji mi punimo) i još jednom preko TV pretplate. Pa je onda lakše pričati bajke o nekom tajanstvenom rođaku Deda Mraza, usred avgusta, nego opet slušati te pištave i dosadne predstavnike javnosti (predstavnike, jer samu javnost odavno niko ne zarezuje), koji će da postavljaju neugodna i nadasve nepatriotska pitanja. Oh, oprostite, lapsus tastature – ne nepatriotska, već ne-evropska pitanja. Mi sada ulazimo u Evropu, patriotizam nam je u drugoj fijoci, ispod računa za komunalije.

Kosovo u širem ili užem smislu

Zanimljiv je i onaj deo vesti koji kaže da će TV prijemnici biti deljeni svim bebama, uključujući i one sa Kosova. Vest je prilično štura u tom delu, pa se ne kazuje da li se misli na bebe sa Kosova srpske nacionalnosti. Ili se misli na bebe sa teritorije Kosova koju mi i dalje kontrolišemo, ma koje etničke pripadnosti one bile? Ili se možda misli na SVE bebe rođene na teritoriji Kosova, koje mi knjigovodstveno vodimo kao naše? Nije rečeno, ali ja sam nekako skeptik, deluje mi da će biti varijanta #1, sa ponekim primerkom varijante #2, čisto za slikanje.

Nije jasno zašto se Tijanić nije odredio po pitanju kome idu TV aparati. U stvari je sve jasno, jer je u pitanju odraz one shizofrenije koju srpsko nacionalno biće još uvek ima u sebi. Postoji jedno ključno pitanje, koje je prosto lakmus-papir i koje glasi: “Kada bi sada, božanskim uplivom, svi Albanci na Kosovu okrenuli ćurak naopako i rešili da budu lojalni građani Republike Srbije, kako biste gledali na to da 1/3 srpskog parlamenta (ako ne i više) budu poslanici Albanci sa Kosova? Da li biste pristali da bar dvojica sudija Vrhovnog Suda Srbije budu Šiptari? Da li biste pristali da i 10 ambasadora Srbije budu Albanci sa Kosova?”

Kada su novinari, u retkim prilikama kada su to mogli, pitali nekog od političara TO pitanje, obično su ih gledali kao nekog ko je prdnuo u pristojnom društvu. U nekim prilikama mislim da je bilo i deljenja epiteta. A ta pitanja su suština problema. Džaba nama i bilo kome (Rusima?) silne analize, istorije i mitovi. Kosovo postoji nezavisno od svega toga i ima situaciju kakvu ima – i šta sad? Oćemo li zasipati floskulama sa govornice, pisati otvorena pisma Butrosu Galiju, Ban Ki Munu ili kome već? Ili ćemo ipak pogledati istini u oči, dogovoriti se sa sobom šta želimo i šta možemo, pa probati nešto da uradimo?

Pod senkom kestena dugom

Realno gledano, čemu teži naš odnos sa Kosovom? Od poništenja nezavisnosti nema ništa, to je i vrapcima jasno. Sve naše akcije su okrenute ka tome da mi zezamo Kosovo. Mi pokušavamo kao da ih priteramo uza zid, sa nejasnom idejom šta mi time hoćemo. Oni su kroz vrata izašli, kroz zid ih proterati nećemo. Možemo da im smetamo da pođu dalje, ali ne možemo ih vratiti nazad. Ta prividno pat pozicija vodi jedino mrcvarenju i dugotrajnoj zloj krvi. To svi znamo, ali ipak se tu nešto petlimo, lepećemo krilima, sprovodimo mudre i koordinirane akcije.

Ali, koja je stvarna budućnost tih naših napora? Kosovari su zdravo žilavi, reklo bi se, i izdržaće sve te zajebancije. Mi nećemo sprovesti tu blokadu dosledno, iz bar dva razloga – jedina dva koja se broje ovde: Rusije i Zapada.

Prvo, Rusi. Oni i pre priznanja Južne Osetije i Abhazije nisu imali neka značajna sredstva da nam “pomognu”. Daleko smo mi od njih i “iza neprijateljskih linija”, da se tako izrazim. To vam je u šahu onaj pešak koji je doteran pred protivničku liniju. Nema svrhe braniti ga, a i njegova glavna svrha je da natera protivnika da ga pojede i time sebi pokvari raspored figura. Zvuči poznato? Naravno, rusko priznanje one dve otcepljene pokrajine u Gruziji parira američkom priznanju Kosova, ali to nama niti koristi, niti odmaže, to je samo potkusurivanje dve velike sile i logičan potez Rusije, kao u šahu.

Naši političari su se zaista našli u nebranom grožđu, ne znaju da li da podrže Rusiju i time sebi izbiju i taj žalobitni adut iz ruku ili da podrže Gruziju i time se dodatno zamere Rusiji. Karikatura koju je nacrtao Marko Somborac u časopisu Blic je zaista pogodila u srž.

Tu je i zapadna komponenta. Reklo bi se da je tu zatišje. Nit oni nas podbadaju da priznamo Kosovo ili odustanemo od naših Diplomatskih Ofanziva, niti se mi istrčavamo da bilo šta zucnemo na tu temu, jer ne delimo nekakvu zajedničku bol sa Albancima. Naizgled mir, tišina, pčelice zuje, cveće cveta. Ipak, nemojmo smetnuti sa uma da nas je Zapad kupio. Da, kupio. Kupili su DS, kupili su i SPS, kupili su i Palmu, što da ne, ne moraju da ga ljube. Izjave o zajedničkoj boli su bile preterano udvaračke i prisilne da bi bile iskrene. Zašto je Tadić sazvao sednicu GO stranke, poređao sve svoje ađutante i pred kamerama dao “bolnu izjavu”, dok su ovi morali da tapšu? Pa da posle ne bi mogao neko od njih da se vadi kako se on sa time nikada nije slagao, ali je eto ćutao zbog mira u stranci ili zato što su mu pretili. Nema bato, bio si na TV, osmehivao si se i aplaudirao.

Zapravo, najindikativniji pokazatelj kupovine je bilo ono diplomatsko poselo na slavi Palminog zaselka. Pazite, znači, seoska slava nekog sela pored Jagodine, sa kik bokserima i turbo pevaljkom – Palmi u goste dolaze Boris Tadić, ambasadori Nemačke, Francuske (Danske, ako me sećanje ne vara), zamenik američkog ambasadora, čini mi se i zamenik engleskog. Krem de la krem diplomatije u Srbiji, na seoskoj slavi kod Palme, desne ruke Arkana, istog onog koji je oslobađao frižidere po Bosni i Hrvatskoj. What is wrong with that picture?

A i onakvo groteskno izduvavanje mitingaške moći SRS i DSS (nema besplatnih autobusa, sendviča) pokazuje da su i tajkuni preselili svoje tekuće račune u drugu banku. Onu koja daje više kamatne stope. Prema tome, kupljeni smo. Priče o našoj borbi za Kosovo će verovatno bledeti vremenom i posao političara će biti da anesteziraju narod posle amputacije, tako da oni vremenom zaborave na taj fantomski ud i srode se sa nekom protezom ili prostim nedostatkom.

Začinsko bilje

Vratimo se Tijanićevom deljenju televizora. To je čin koji njegoševski meša čašu žuči sa čašom meda. U principu lep i plemenit gest biće garniran netransparentnošću finansijske strane tog aranžmana (za koju nema opravdanja, niti potrebe) i tikom zaostalim od mentalne bolesti u izlečenju. Naravno, biće slikane ponosne mame, ali to je u redu. One imaju razloga da budu ponosne i treba ih slikati. Bolje njih nego nekog od političara. Ono što mi smeta je taj bahati Tijanić, koji kvari celu sliku svojim ponašanjem, svojom pojavom i mentalnim zadahom koji širi oko sebe. Ako smo mi, poklonici Peščanika, dežurne mirođije, on je dežurni smrdljevak. Smeta. Smrdi. A i voda u vazi je ustajala. Trebalo bi to sve lepo prosuti u WC. Da li će se to dogoditi? Videćemo. Nisam nadljiv, mrcvarenje je tehnika koja je na ovim prostorima bila često korišćena, pa će tako biti i dalje.

Peščanik.net, 28.08.2008.

Povezani članci:

• 3. emisija

  Gosti: 102. rođendan Bertolda Brehta, novinar Aleksandar Tijanić
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Ahtisari o Kosovu

  Ako se diktatorski režim u bilo kojoj zemlji ponaša onako kako su se Milošević i društvo ponašali vis-à-vis Albanaca na Kosovu, gubi pravo da njima upravlja. 

• Anatomija jedne parole

  Hajde da malo razmotrimo fenomen „usiljenog rodoljublja“. I to one vrste koja pretenduje da bude vrhovni, pa tako i jedini kriterijum patriotizma. Pre par decenija, često smo se sretali sa smrtonosnom verzijom ljubavi prema otadžbini. Ona je uglavnom podrazumevala spremnost da se u ime tog plemenitog osećanja pogine. Naravno, od takvog rizika bili su amnestirani oni koji su tu patetičnu i opaku varijantu žrtvovanja najagresivnije promovisali.

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Baden i Metohija

  Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.