Sve se sj... u kući Oblonskih, rekao bi Lav Nikolajevič Tolstoj kad bi video šta se radi pod Kavkazom. A tek Ljermontov. A tek Josif Visarionovič Staljin, čiji su rodni grad Gori braća Rusi polupali onako uzgred, iz nehata. I to isti oni Rusi koji Staljina do dana današnjeg slave i hvale!

Zamešateljstvo je, izgleda, potpuno: Rusija je priznala Abhaziju i Južnu Osetiju, a nije priznala Kosovo; Đurđijanci su dobili preko one stvari, pa šta; Zapad se zbog Đurđijanaca jako najedio, duboko saoseća, ali izdaleka; Srbija se našla u neprilici. Došlo je opet vreme da se "spasava međunarodno pravo", kao što ga je Slobodan Milošević spasavao pod onim kumanovskim šatorom 11. juna 1999.

Mehanička logika međunarodnopravnih fiškala kaže da "ako - onda". Po toj logici bi sada Rusija imala da prizna Kosovo (i još neke zemlje: nezavisnu Čečeniju, na primer), a Srbija nikako ne bi smela da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju; o Čečeniji i da ne govorimo. Zapad bi, pak, morao da prizna i Abhažanima i Osećanima njihove nezavisne države, ako je već priznao državu Kosovarima. S druge strane - a tu pre ili kasnije ulazi i Povelja UN i Međunarodni sud pravde u tom Hagu - ogromna većina Osećana i Abhažana došla je demokratskim putem do zaključka da neće da žive sa Đurđijancima, pa neka je Staljin sto puta odande. To je, kakbirekli, pravo naroda na samoopredelenje.

E, sad: jedni mogu, a drugi ne mogu; jedne ćemo priznati, a druge, pak, nećemo. Nije da i jedni i drugi u stvari mnogo mare za to, ali nekako zgodno izgleda kad te priznaju: zadovoljniji si, suvereniji i lakše ćeš posle drati kožu s leđa sopstvenom narodu. S druge strane, velike sile nekako više vole da priznaju one koji im se sviđaju, ili barem one koji se ne sviđaju drugoj velikoj sili, ako nema boljih. Sva je prilika da je Zapadu stalo do Gruzije taman koliko Rusiji do Srbije, pa jedni drugima idu uz nos iz inata. Utoliko je naš načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš u pravu kad upozorava da se u ta posla nije higijenski mešati jer iz toga može da nastane samo šteta.

Analogije u međunarodnom pravu - ako tako nešto uopšte postoji, to jest - teško da mnogo znače, kao i presedani, uostalom. Bog ništa ne radi dvaput, uče nas jevrejski hasidski mudraci i tu pouku valja zapamtiti. "Diplomatija bez vojne sile za sobom trula je grana za oslonac", kaže Džozef Konrad na jednom mestu ("Pobeda", sjajan roman iz 1915). A "pretnja je tek senka sile, kao što je veresija senka gotovine", dodaće Fon Klauzevic. Dakle, velike sile tumačiće tzv. međunarodno pravo upravo onako kako im kada odgovara. Zašto? Iz istog razloga iz koga pas liže svoja jajca: može im se.

U tom smislu su sve ove zapenušane rasprave na temu Abhazije, Osetije i Kosova puko gubljenje vremena i zaludno mrčenje nevinog novinskog papira. Rusija i Zapad radiće kako im je volja i objašnjavaće to do iznemoglosti sve samim međunarodnopravnim učenim razlozima do iznemoglosti.

Na terenu, međutim, događaju se kojekakve stvari. Kako je lepo primetio Miša Ramač, scene pijanih budala koje rafalima proslavljaju proglašavanje nekakve već "nezavisnosti" odnekuda su nam poznate, pa nam cela priča ne deluje baš kao da ima svetlu budućnost. Slično je i sa ruskim "oslobodilačkim" tenkovima, jedinom obliku "bratske pomoći" za koji znamo. Sve smo to, naime, već viđali. Sva je prilika, uostalom, da će matuška Rosija pokazati da ima srca, pa će velikodušno na svoja dlakava prsa primiti obe ove nove države i progutati ih, a zatim "podrignuti tiho i sa odobravanjem", što reče Bulgakov. A Đurđijanci i njihovi zapadni prijatelji Putinu mogu samo da pljunu pod prozor.

Dotle će proteći izvesno vreme, onaj "pristojni interval" na kome je Nikson insistirao kad je rešio da Južni Vijetnam pusti niz Mekong, ali ne baš odmah. S tačke gledišta Srbije, taj bi se interval mogao korisno upotrebiti. Na primer, da se prave zanimljive uporedne analize istorijskih uloga Miše Sakašvilija i Slobodana Miloševića, a sve iz ugla međunarodnog prava. Obojica su uradili isto i slično su se i proveli, pa to prosto vapi za učenim esejima "Nove srpske političke misli". Karadžićevi siročići već se oblizuju na abhaško-osetijsku temu: a što ne bismo i mi, kad su mogli Osećani? I tako dalje, ima tu mogućnosti mnogih, ne samo onih ideja da se Kosovo reši na način Olandskih ostrva, Hong Konga, Tajvana i sličnih egzotičnih destinacija.

Kad je tome već tako, ovo se zamešateljstvo dade iskoristiti i na praktičnije načine.

Na primer - i tu ću se prvi put složiti sa Aleksandrom Vučićem oko bilo čega: Srbija bi trebalo po svaku cenu da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju i da smesta tamo pošalje ambasadore! Tako bismo pomogli našoj pravoslavnoj slovenskoj braći Rusima i zabeležili još jedan poen kod Putina i Međedeva. To je utoliko važnije sada, kad tamo neki "Deloitte & Touche" ljuljaju čamac i kvare prodaju NIS-a Rusima za male, ali bratske pare. Uzgred bismo skresali u brk i tim Amerikancima i Evropljanima: eve vam ga, na. Za prve srpske ambasadore ponizno se usuđujem da predložim Aleksandra Vučića za Južnu Osetiju, a Slobodana Samardžića za Abhaziju; neka krenu što pre, u dobar čas i uz Božju pomoć, sa Artemijevim blagoslovom. Osim što bismo tako stekli večnu zahvalnost Abhaza i Osećana, tim hrabrim državničkim gestom ušli bismo u istoriju, a i sebi bismo malo olakšali. Još kad bi njihove ekscelencije sebi povele i savetnike - Slobu Antonića, Đorđa Vukadinovića, Marka Jakšića, Dragana Šormaza, Vjericu Radetu, Milorada Vučelića (neka mi oproste drugi, podjednako sposobni i zaslužni!) - bilo bi to dobro i korisno i za državu i za njih. Za državu - osim iz razloga očiglednih - i zato što je Vučić principijelno ostao bez poslaničke plate, pa se u "Infostanu" i "Telekomu" već oseća izvesna nervoza. Ako se neko pita zašto baš Samardžića u Abhaziju, odgovor je jasan: Suhumi je divna varoš na Crnom moru, bivša omiljena banja sovjetske nomenklature, a Vučić je još mlad, pa može da se snađe i među Osećanima; oni su ionako najviše nalik na Paljane.

Danas, 01.09.08.

Povezani članci:

• Južna Osetija nije Kosovo

  Analiza u 6 tačaka o razlikama između gruzijske i kosovske krize, autora čiju poznatu knjigu bog nije veliki, u kojoj se reč bog ne piše velikim slovom, Peščanik ove jeseni objavljuje na našem jeziku. 

• Novi poraz Kremlja

  Provala vojnog neprijateljstva između Rusije i Gruzije u sićušnoj planinskoj oblasti Južnoj Osetiji mogla bi da izgleda kao grom iz vedra neba. Ali od otvorenog rata između ove dve zemlje strahuje se već godinama. 

• Srbija i Severna Osetija

  Dok se Putinu postavljaju pitanja o ljudskim pravima i Čečeniji, ista prava su suspendovana na američkoj strani osumnjičenima za učešće u napadu 11. septembra, da bi potom bivši američki i britanski ambasadori u Beogradu uticali na gašenje akcije Sablja koja se u tom smislu, možda, otela kontroli. Mada je, kako je izjavio V. Popović, mogla da potraje i nekoliko godina. Srbija je toliko zaglibila.

• The „Oh I See“ Moment

  U filmu „In Bruges“, na samom kraju, Hari, šef ubica sa moralom, doživi nešto što bi se moglo nazvati „Oh, I see“ trenutkom: odjednom mu nešto postaje jasno. Nešto slično se izgleda desilo Vladimiru Putinu posle posete severnoj Osetiji.

• Vojin Dimitrijević: Rusija će na kraju priznati i Kosovo

  Nažalost, u Srbiji su uvek bili na ruskoj strani, pa ako je Rusija priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, onda će verovatno i Srbija krenuti tim stopama.