Jutros sam videla pismo koje je onaj krvavi klovn iz Ševeningena poslao svojoj braći i sestrama srpskim radikalima. Obraća se, kako kaže, srpskim nacionalistima, antiglobalistima i rusofilima. O Rezoluciji VB-a će se sada širom srpskih zemalja izjašnjavati članovi te maroderske stranke. Tuče su već počele, ali nedovoljno ih je, a i nedostaje oružje, makar zarđala kašika. General Delić se cmizdreći u kamere opredelio za Nikolića. Voli Šešelja, život bi mu dao, krvi bi mu dao, ali prevagnula je ljubav prema Srbiji.

Mlađani Vučić se još nije izjasnio o Rezoluciji. Taj mali radikalski kukavički gmaz je 1991. imao dvadeset jednu godinu. Znači da je bio punoletan, bio je pravi delija, ali nije obukao uniformu, nego je huškao polusvet da se prijavljuje u dobrovoljce i ide da kolje po Slavoniji i istočnoj Bosni. On je sedeo na Terazijama i pio kapućino. Sada ćuti, plaši se svoje senke, hrabar je jedino kada treba da balavi po raznim televizijama, da vređa ljude i preti novinarima i aktivistima nevladinih organizacija. Hrabar je i kada treba da organizuje bandu da se ruši Beograd.

Ne znam šta će biti sa SRS. Što se mene tiče, neka crknu svi, naravno politički. Završiće kao njihov brat, Vojvoda od Zemuna, Le Pen, koji je pre neki dan najavio da se povlači iz politike. Svoju političku karijeru započeo je rečima - ako idem napred sledite me, ako budem ubijen osvetite me, ako zastanem ubijete me. Godinama je dobijao glasove sa parolom Francuska Francuzima, a pre nekoliko meseci je sedište stranke prodao Kinezima za 20 miliona evra.

Dosta o maroderskim strankama. Da vidimo šta nam rade evropejci. Usvojili su SSP, ali i gasno-naftni sporazum sa Rusima. Nastavljaju da se prepliću i Guča i Egzit, i Istok i Zapad, plus Jeremićeva poseta zasedanju Arapske lige, u koju je otišao da traži podršku za Kosovo. Neka neko donese tog čoveka u Beograd, da se skrasi s milim bogom.

Boris Tadić je početkom leta igrao ulogu nacionalnog pomiritelja i glumio Huana Karlosa, a sada je ušao u ulogu Eliota Nesa i obračunava se sa kriminalom i korupcijom. Obznanio je da neće štititi članove svoje stranke za koje se dokaže da su se bavili prljavim rabotama. To može da znači da ih je do sada štitio, ili da je prosto samo priglup, pa priča stvari koje se podrazumevaju. Kao na primer: ja sam predsednik i poštovaću ustav, ili: ja sam predsednik i putovaću predsedničkim avionom. Mnoge rečenice koje taj čovek izgovara ispražnjene su od svakog značenja, mnoge su unatar sebe kontradiktorne. Stalno se pitaš šta taj čovek u stvari misli. Po načelu Okamovog brijača najjednostavnije rešenje teži tome da bude tačno, pa je u tom smislu neprikosnoveni gospodar Srbije verovatno samo jadna politička figura. Ali - i sada ide moj omiljeni deo takvih rečenica - to je najbolje što smo mogli da dobijemo posle izbora.

Dobro, najbolje je, ali zašto ta vlada i taj predsednik i njegovi saradnici izgovoriše toliko gluposti glavnom tužiocu Haškog tribunala. Čak je i najpristojni među njima, naš tužilac za ratne zločine, rekao Bramercu kako je naporno radio sa svojim timom na izradi psihološkog profila Ratka Maldića, iz koga se lepo vidi da se Mladić nikada neće predati, jer je po zanimanju vojnik. A i da će ga biti teško uhapsiti, jer ga čuvaju naoružani ljudi. Saznali smo i da su iz policije nestali otisci Mladićevih prstiju. Mislim da bi međunarodna zajednica trebalo da promeni taktiku prema Srbiji i srpskim političarima i primeni ono što je NATO radio u Bosni, sa jednom malom, ali bitnom izmenom. NATO je iznad Brčkog bacao letke sa apelom građanima da prijave Karadžića i Mladića, a na poleđini letka je bila slika novčanice od 50 maraka. Trebalo je da bacaju prave pedesetice. Naša saradnja sa Hagom bi bila završena za male pare i sada bismo bili veseli kandidati za EU. Ovako sedimo i čekamo da nam Evropa padne s neba, kao što seljaci čekaju da padne letnja kiša.

Emisija Peščanik, 12.09.2008.