Budući da je neizbežno da novu vladu sastavi koalicija stranaka, koja je koaliciona moć pojedinih stranaka i ko ima izglede da bude novi predsednik vlade?

U novoj vladi će svakako biti ili DS ili SRS, ali ne zajedno. Učešće svih drugih je neizvesno. Ukoliko ove dve stranke, ili koalicije, dobiju otprilike isti broj glasova, DS će biti u prednosti utoliko što će LDP i, možda, stranke manjina pre izabrati da budu u opoziciji nego da budu u koaliciji sa Radikalima. Preostaju SPS (i stranke koje su sa njima u koaliciji) i DSS-NS. Ideološki ili programski, oni su bliži radikalima. Ukoliko te dve koalicije stranka dobiju više glasova od stranaka manjina i Liberala, vladaće koalicija radikala, narodnjaka i socijalista.

Ideologija, međutim, nije sve. Nije nevažna ni raspodela moći. Posebno ko će biti predsednik vlade? Postoji uverenje da najveće izglede ima Koštunica, jer od toga kojoj se koaliciji on prikloni, ta će biti na vlasti. To nije baš sasvim tako. Pre izbora, u interesu je SRS da narodnjacima ponudi mesto predsednika vlade, dok je demokratama u interesu da to učine posle izbora. No, posle izbora, radikali imaju interes da to učine samo ako to učine i demokrate, a ovi samo ako bi njihova ponuda bila prihvaćena. No, ako obe velike stranke narodnjacima ponude mesto predsednika vlade, ovima je bliža koalicija sa radikalima, iz ideoloških, a i iz razloga stabilnosti. Jer sa demokratama bi imali predsednika vlade, ali ne i moć.

Sada ono najvažnije: ako demokrate posle izbora ne ponude mesto predsednika vlade Koštunici, radikali nemaju interesa da to učine. Jer će narodnjaci moći samo da budu manjinski partner u jednoj od koalicija. A i u tom slučaju, više mogu da dobiju od radikala. Dakle, predsednik vlade će biti ili radikal ili demokrata. To je izbor.

Ovome bi trebalo dodati novu ideju koja se, kao i obično, u prvom momentu čini neozbiljnom. Naime, da se opozove Boris Tadić, jer je prekršio ustav. Ukoliko bi narodnjačko-radikalsko-socijalistička koalicija ostvarila ubedljivu pobedu, to će postati ozbiljna mogućnost. A logični kandidat za mesto predsednika republike te koalicije bi bio Koštunica. To lako može da bude sledeći izbor.

Peščanik.net, 17.04.08.

Povezani članci:

• Bauk sporazuma s Evropom

  Možda je ludo reći, ali jedino što bi uoči majskih izbora trebalo da ohrabri demokratski blok to je histerična panika koju su narodnjaci i radikali pokazali povodom glasina da će Srbiji 28. aprila možda ipak biti ponuđen na potpis Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Znači, oni se i dalje plaše zavodljivosti Evrope kod ovdašnjeg stanovništva, mada se antievropska propagandna kampanja, sa malim prekidima, u Srbiji vodi već dve decenije, a u jednoj dublje obrazloženoj istorijskoj analizi moglo bi se dokazati da je reč i o vekovima.

• Govor anarhije

  Iako izborna trka teče, i još uvek se ne zna ko ce pobediti za koju vlast (republičku, gradsku, lokalnu), trkači govore kao da su već na vlasti. Prikazujem vam četiri slučaja koja su u najmanju ruku problematična i teraju nas da razmišljamo kakav je to sisitem zaveden u Srbiji. Svi slučajevi pokazuju da su takmaci za vlast već na vlasti i da svaki od njih sa vlasti preti svojim konkurentima.

• Hag kad mu vreme nije

  Za dva dana dve »bombe«. Jedna u Požarevcu, oslobađajućom presudom Marku Miloševiću za prebijanje otporaša, podgrejala je sumnje da čuveni Slobin »neimar« Mrkonjić baš i nije lupao gluposti kada je vladu sa DS-om uslovljavao prekidom progona članova Miloševićeve porodice. Druga u Pančevu, hapšenjem haškog begunca Stojana Župljanina, posle duge, preduge pauze, vratila je hašku priču u sam centar stranačkih pregovora o formiranju »proevropske« vlade. 

• Invazija bilborda

  Sa svih slobodnih zidova, fasada i bilborda traži se od građana Beograda i Srbije – „Podrži Srbiju“. To Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, užireni od politike i lenji da idu od vrata do vrata, računaju da vizualizacijom kampanje „navataju“ još nekog neukog birača od koga ultimativno traže da „Podrži Srbiju“. Jok, podržaćemo Zimbabve.

• Invazija odbeglih androida

  Nema više nikakve sumnje: sve Koštuničine i Ilićeve androide proizvode i puštaju u promet na jednom mestu (verovatno u laboratorijama neke rashodovane poverljive vojne fabrike, ukopane duboko pod zemljom); samo je tako moguće objasniti da je te veštački generisane oblike života nemoguće razlikovati međusobno po onome što govore.