Gosti: profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, profesor psihologije Žarko Korać, pisac Vojislav Pejović, novinar Teofil Pančić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Jutros sam videla pismo koje je onaj krvavi klovn iz Sheveningena poslao svojoj braći i sestrama, srpskim radikalima. Obraća se, kako kaže, srpskim nacionalistima, antiglobalistima i rusofilima. O rezoluciji VB-a sada će se širom srpskih zemalja izjašnjavati članovi te maroderske stranke. Tuče su već počele, ali nedovoljno ih je, a nedostaje i oružje, makar zarđale kašike.

General Delić je cmizdrio pre neki dan u Skupštini, ako ste možda videli, i tada je rekao da se opredeljuje za Nikolića. Voli Šešelja, kaže, život bi mu dao, krv bi mu dao, ali prevagnula je ljubav prema Srbiji. Mlađani Vučić se, koliko znam, još nije izjasnio o rezoluciji. Taj mali radikalski kukavički gmaz imao je 1991. dvadeset jednu godinu. Znači, bio je punoletan, bio je pravi delija, ali je huškao polusvet da se prijavljuje u dobrovoljce i kolje po Slavoniji i istočnoj Bosni, a on je sedeo na Terazijama i pio kapućino. Sada ćuti i plaši se svoje senke, jer on je hrabar jedino kada treba da balavi po raznim televizijama, da vređa i preti novinarima i aktivistima nevladinih organizacija. Hrabar je i kada treba da organizuje bande koje ruše Beograd.

Ne znam šta će biti sa Srpskom radikalnom strankom – što se mene tiče, neka crknu, svi, politički naravno. Završiće kao njihov brat vojvoda Le Pen, koji je pre neki dan najavio da se povlači iz politike. Svoju političku karijeru francuski vojvoda je počeo rečima „Ako idem napred – sledite me, ako budem ubijen – osvetite me, ako zastanem – ubijte me“. Godinama je dobijao glasove parolom „Sačuvajmo Francusku Francuzima!“, a pre nekoliko meseci prodao je sedište stranke Kinezima za 20 miliona evra. Jedino što mu je posle toga preostalo jeste da najavi da se 2012. povlači iz politike. To je otprilike godina kada će nam se Šešelj vratiti, ali tada valjda ne kao radikalska batina, nego će više ličiti na nakaznog klovna i u najboljem slučaju na šarenu perjanicu na glavi urođeničkog poglavice.

Dosta o toj maroderskoj bandi, da vidimo šta nam rade Evropejci. Usvojili su Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali i gasno-naftni sporazum sa Rusima. Igra se nastavlja; i Guča i Exit, i Istok i Zapad, i Jeremićeva Arapska liga od koje je pre neki dao išao da traži pomoć za očuvanje Kosova. Taj nesrećni ministar spoljnih poslova uskoro će, kad obiđe sve nesvrstane, početi po svetu da juri uragane i da od njih traži podršku za Kosovo. Bilo bi lepo kad bi neko tog čoveka doneo u Beograd da se skrasi s milim bogom.

A njegov šef Boris Tadić je početkom leta igrao ulogu nacionalnog pomiritelja, glumio je Huana Karlosa, a sada se uživeo u ulogu Eliota Nesa, obračunao se sa kriminalcima, sa korupcijom, i to u svojim redovima, u Demokratskoj stranci. Obznanio je Eliot Nes da neće štititi članove svoje stranke za koje se dokaže da su se bavili prljavim rabotama. To može da znači da ih je do sada štitio, ili da je prosto priglup, pa priča stvari koje se podrazumevaju – ja sam predsednik i poštovaću Ustav, ja sam predsednik i putovaću predsedničkim avionom. Mnoge rečenice koje je predsednik izgovarao i izgovara ispražnjene su od svakog značenja, mnoge su kontradiktorne i stalno se pitaš šta taj čovek u stvari misli. Odgovor nam može dati princip Okamovog brijača, koji kaže da najjednostavnije rešenje teži tome da bude ono pravo. U tom smislu je trenutno neprikosnoveni gospodar Srbije samo jadna politička figura. Ali, sada ide moj omiljeni dodatak: Boris Tadić i Demokratska stranka su najbolje što smo mogli da dobijemo posle poslednjih izbora.

Jeste, najbolje je, ali zašto ta vlada i taj predsednik i njegovi saradnici rekoše toliko glupih stvari glavnom tužiocu Haškog tribunala? Čak je i najpristojniji čovek među njima, tužilac za ratne zločine Vukčević, zaražen bezobrazlukom Tadića, Ljajića i ostalih, glavnom tužiocu Haškog tribunala rekao kako je naporno radio i sa svojim timom zaključio, kao prvo, da se Mladić neće ubiti, jer je vojnik, i drugo, da ga je teško uhapsiti, jer ga čuvaju naoružani ljudi. Uz to smo još saznali da su iz policije nestali Mladićevi otisci. Mislim da bi i međunarodna zajednica trebalo da promeni taktiku prema Srbiji i srpskim političarima i primeni ono što su u Bosni radili ovi iz NATO-pakta. Bacali su iznad Brčkog letke sa apelom da građani prijave Karadžića i Mladića, a na poleđini letka je bila slika novčanice od 50 maraka. To im tada, doduše, nije pomoglo, jer su bacali sliku novčanice; da su bacali pravih 50 maraka naša saradnja sa Hagom bila bi završena, a mi bismo bili daleko bliži Evropskoj uniji. Ovako, ostaje da čekamo Evropsku uniju onako kako seljaci čekaju letnju kišu.

Ovo je prva emisija posle letnje pauze, bilo je mnogo uzbuđenja, ali uvek hladne glave je Vesna Rakić-Vodinelić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ovaj najnoviji spor koji je izbio u Srpskoj radikalnoj stranci meni ne izgleda kao ideološki spor. Ne samo zato što je i sam Nikolić tvrdio da je on tvorac radikalske ideologije i da ideološki nije u sukobu sa Srpskom radikalnom strankom, nego i zbog brojnih drugih okolnosti koje su taj sukob pratile. Meni to liči na uobičajenu borbu za što bolju poziciju u stranci dok se čeka da Vojislav Šešelj dobije kaznu, koju je u pritvoru već gotovo ili potpuno odslužio, i da se pojavi u Srbiji i pokuša da ponovo operativno rukovodi strankom. Dakle, po meni je to borba za što bolju poziciju u stranci pred očekivani manje-više bliski dolazak Šešelja. Čini mi se da je to bio povod, a da je sve ostalo što se navodi kao povod fingirano, u ideološkom smislu reči, i ja odista ne mislim da je Toma Nikolić mekši političar od, recimo, Todorovića ili nekog drugog ko je ostao na drugoj strani. Moguće je da postoji razlika u stilu, ali u istinskom političkom ubeđenju i u političkim ciljevima koje bi i jedan i drugi pokušali da ostvare ne vidim nikakvu razliku.

Evo, na primer, svi slušamo izjave, dakle, tonske zapise izjava Tomislava Nikolića da on neće da ostaje u stranci kojom treba da rukovodi, kako on posprdno kaže, neka Vjerica Radeta koja izgovara kletve u Skupštini. A treba se setiti da je koliko prošle nedelje i on govorio o tim kletvama – on je dao teorijski uvod u kletve i zakletve, a ona je odmah posle njega prešla na praksu. Tako da čak ni u tim njegovim rečima od pre nedelju dana ja odista ne vidim nikakvu razliku između Vjerice Radete i Tomislava Nikolića kao političkih subjekata na srpskoj političkoj sceni. Takođe ne treba zaboraviti ni šta je pričao u predizbornoj kampanji. Na mene je, verovatno zbog moje profesije, nezaboravan utisak ostavila njegova izjava o tome kako će on revidirati presude koje su izrečene ubicama premijera Đinđića, i kako treba izmeniti presudu koja se odnosi na Milanovića, jer Milanović po njegovom visokom stručnom mišljenju nije kriv. To je za mene slika tipičnog visokog radikalskog funkcionera, ja odista ne vidim nikakvu razliku, izuzev u boji glasa, izgledu, polu, između, recimo, paradigmatične ličnosti Vjerice Radete i Tomislava Nikolića.

No, kako će se politička scena posle ovog, verujem, neminovnog slabljenja Srpske radikalne stranke prekomponovati, to je vrlo teško naslutiti u ovom trenutku. Ja verujem da će se stvari razvijati tako da će Nikolić sam sebe, kao i ljudi oko njega, a i analitičari, prikazivati kao nekog proevropskog političara moderne desne orijentacije, dok će Šešelja smatrati ekstremističkim desnim političarem. Tako da će jedino zanimljivo biti gledati da li će nastati posebna politička stranka, i sa kim će sarađivati. Pa, bilo bi mi interesantno da vidim i tu neku tranziciju od jedne nedemokratske ka demokratskoj stranci, a možda čak i priključenje nekih čelnika te stranke strankama koje u svom nazivu nose reč demokratski. Tu naravno ne mislim na Demokratsku stranku Srbije, pošto ne verujem da bi oni posle svega primili Tomislava Nikolića u svoje redove. Ali verujem da će neki istaknuti članovi Radikalne stranke, koji su optirali ili će optirati za Tomislava Nikolića, naći interesa da se priključe Demokratskoj stranci. I baš me zanima da li će biti primljeni.

Nadam se da se srpski novinari neće preterano naljutiti na mene ako kažem da su osnovne crte novinarske obrade političkih događaja na jednoj strani estradizacija određenih ličnosti ili nekih događaja, a na drugoj strani patetika. I čini mi se da je estradizacija bila dominantno obeležje prilikom prikazivanja i analize hapšenja Karadžić-Dabića, a da je u ovom trenutku osnovna crta rascepa u Srpkoj radikalnoj stranci i njenog odnosa prema Šešelju – patetika, koja je vidljiva ne samo u nastupima pojedinih članova SRS koji su se opredelili za Tomu Nikolića, nego i iz nekih novinskih naslova, koliko sam ja imala prilike da ih vidim.

Mene to navodi na zaključak da, kao i većina profesionalaca u Srbiji, i novinari traže neke kraće puteve do svojih konzumenata, idu ipak linijom manjeg otpora, jer mnogo je lakše Karadžićevo hapšenje prikazati kao jedan estradni slučaj, nego zaista prikupiti, vratiti se na svu tu građu iz '90-tih godina, proći ponovo kroz sve te strašno mučne događaje. U njih spada, recimo, od jedna rana Karadžićeve izjava, užasno glupa i surova, koje se vrlo dobro sećam, da, eto, Srbi u tom ratu u Bosni mnogo bolje stoje od Muslimana, zato što je naših poginulo, ne znam da li ću tačno citirati cifre koje je on tada izrekao, ali naših, to jest Srba je poginulo oko 18.000, a njihovih oko 180.000. Naravno, obe te cifre su stravične, obe su bile na svu sreću predimenzionisane u momentu kada su date, ali znate, kada šef jedne države govori o tome da na jednoj strani ima deset puta više žrtava nego na drugoj, on samim tim priznaje da postoje civilne, dakle, neopravdane žrtve rata, da postoje ratni zločini. To je užasno glupa, kontraproduktivna izjava, i naravno da mu se vratila u više mahova, a sada valjda i definitivno, kao bumerang. Dakle, na sve to se trebalo vratiti, sve je to trebalo analizirati, za sve to treba vremena, za sve to treba određeni politički, pa čini mi se i moralni stav, za sve to treba određena doza građanske kuraži, ali je bilo lakše zabavljati publiku jednom estradnom slikom tokom letnjih meseci.

S druge strane, sada imamo ovu strašnu patetiku, Šešelj tako trune u zatvoru, njemu preti ubistvo, iako mu naravno nikakvo ubistvo ne preti, ono jedino što mu preti je samoubistvo ako se on odluči na štrajk glađu... – možda će ovo zvučati nekako cinično, ali to je ipak njegova odluka. Ja ne mislim da njemu treba nametati branioca, ja smatram da svaki čovek ima pravo da se brani sam ako to hoće, pa makar i na svoju štetu, ali sa druge strane, postupak se mora okončati i opstrukcija koju svaki okrivljeni ima pravo da vrši mora da ima određeni kraj. Prema tome, sva ta patetika je isto tako tek jedan lakši put, umesto da se analizira učinak Srpske radikalne stranke u čitavoj njenoj istoriji, koja nije baš kratka. Ali, ovako je prosto lakše, lakše se popije uz kafu.

Naravno, ono što novinari možda ne žele da urade i što ne mogu da urade, ili ne mogu da stignu da urade, ili prosto neće da urade, treba da urade neke druge profesije u ovom društvu. Pre svega tu mislim na pravosuđe, kao i na istoričare i neku političko-analitičku teoriju, koja se nažalost kod nas vrti po površini i ostaje na nivou kombinatorike. Šta će biti ako bude, i kako će izgledati politička scena za neke dve godine – a ne možete znati kako će izgledati za dve godine ako ne izvršite poštenu analizu onoga što je bilo početkom '90-tih godina. Način na koje su stranke formirane, koliki je bio stvarni, dokazani udeo nekih tajnih službi u formiranju određenih političkih stranaka, kako su se one posle toga razvijale, da li su se emancipovale ili se, naprotiv, nisu emancipovale od tajnih službi, što mislim da je specifikum Srbije, ali takvu analizu ja nisam pročitala i ne očekujem da je skoro vidim.

Kada sam čula da se kletve u Skupštini kvalifikuju kao govor mržnje, moja prva ideja je bila da je to, tako da kažem, preveliko uvažavanje tih kletvi i da one zapravo nisu govor mržnje nego govor gluposti i primitivizma. Govor mržnje je govor koji ima mobilizatorski karakter, govor kojim se vi obraćate ljudima sa idejom da ih navedete na kršenje ljudskih prava, na netoleranciju, na diskriminaciju. To je govor mržnje. Kletve izrečene u Skupštini, i Nikolićev teorijski govor o njima i onaj praktični gospođa Radete, Jovanović i Pop Lazić, za mene ne predstavljaju govor mržnje, jer ne verujem da kod prosečnog čoveka takav govor može da ima mobilizatorski politički karakter. Ja ga smatram govorom gluposti i govorom primitivizma koji pre izaziva podsmeh, pa i nekakvu sumnju da onome koji govori kletve više ništa drugo nije ostalo, dakle, ukazuje na nekakvu slabost pre nego na bilo šta drugo.

Ali, tada kada sam prvi put čula kletve imala sam sreću i zadovoljstvo da budem u jednom malom banjskom gradu na jugoistoku Srbije i da sedim sa jednom osobom koja je, pokazalo se, velika stručnjakinja za kletve, naučila sam mnogo od nje. Pre svega, ne može svako da prokune. Po mišljenju te stručnjakinje, da prokune može samo nevina devojka, nevin momak, majka, sestra, a mogu i nevina deca prokunutog lica. Onda sam se malo zainteresovala kako to da niko ne može da prokune, a mnogi od nas često kunu. E, onda mi je rečeno da te kletve van kruga ovih lica nemaju dejstvo. Zapitala sam se kako postoje žene koje kunu druge za novac? Rečeno mi je: „A, to su basmarke!“ Basmarke su žene koje izgovaraju basme ili bajalice koje u sebi sadrže elemente kletve, ali one to rade za novac.

Uglavnom su basmarke žene, ne iz diskriminatorskih razloga nego zato što se smatra da žene imaju bolju vezu sa drugim svetom. Onda sam ja rekla, pa, dobro, možda su ove žene u Skupštini basmarke, na šta mi je odgovoreno da to opet ne može da ima dejstva zato što basmarke ne smeju da se bave nečasnim zanimanjima, ne smeju da budu na primer kurve, ne smeju da budu političarke, ne smeju da budu doušnice. Njihove kletve, čak i ako su one bile plaćene od nekog da izgovore te basme, odnosno kletve, takođe neće imati dejstva. E, onda se ja opet nisam dala pošto sam se setila nekih drugih kletvi, pa sam pitala – dobro, a kako čuvena kletva cara Lazara? Onda mi je stručnjakinja rekla da to jeste izuzetak zbog značaja istorijskog događaja, ali da to u suštini nije kletva nego da je to zavet. Onda sam ja pitala kakva je razlika između kletve i zaveta i rečeno mi je da se – hajde, nazovimo ih sve basmama – sve te pojave dele na tri podgrupe, jedno je zavet, drugo je kletva, a treće je zakletva.

Zavet se uvek daje u obliku kondicionalne rečenice, u pogodbenoj formi – ko ne dođe na boj na Kosovo neka mu..., ne znam, ne rodila mu pšenica bjelica, i šta već sve treba da ne rodi. Dakle, zavet je nešto što se daje u pogodbenoj formi, kletva se daje u izričnoj formi, kao što su to pokušale da učine ove basmarke iz Skupštine, a zakletva je zaklinjanje, bilo u čast, bilo u Boga, i to, ovo poslednje, može svako. E, onda sam pokušala da idem malo dalje u tim svojim saznanjima i da vidim da li skupštinske basmarke možda spadaju u neku od ovih kategorija čije kletve imaju dejstva, i tu mi je stručnjakinja rekla da možemo da nagađamo da li su nevini momci ili nevine devojke u pitanju, i onda sam bila upućena na literaturu.

Ono što je mene najviše navelo da se interesujem za celu tu stvar, da joj posvetim dosta vremena i da stručnjakinju zaista podvrgnem unakrsnom ispitivanju, bilo je sledeće – radi se, dakle, o predstavnicima stranke koja za sebe tvrdi da je narodnjačka, da zastupa narod, da sve zna o tom narodu, da najbolje može da izrazi narodne interese. Međutim, stručnjakinja mi je rekla da oni pojma nemaju o elementarnim stvarima o kojima svi u tom malom gradu apsolutno sve znaju. Dakle, oni nemaju pojma.

Što se tiče mog ličnog odnosa, mene zaista užasava da se Vlada u kojoj je SPS naziva proevropskom. S druge strane, moram da kažem da sam vrlo srećna što je skrpljena makar i takva vlada, u poređenju sa onom drugom koju smo mogli dobiti. Takođe, vrlo mi je teško, recimo, palo saznanje da je upravo na desetogodišnjicu otpuštanja jednog velikog broja mojih kolega sa Pravnog fakulteta – i ja sam bila jedna od njih – čovek koji nas je otpustio, profesor Oliver Antić, dobio neku vrstu, ipak, unapređenja time što je postao šef Katedre za građansko pravo na državnom Pravnom fakultetu. Nije to neka funkcija, ne sumnjam da će on od nje napraviti mnogo više i mnogo drugačije nego što je ona ikad bila, on ima tu vrstu sposobnosti u negativnom smislu, zaista ne sumnjam u to. I zato me taj čin nije ostavio ravnodušnom, ne može čovek da ne oseti gorčinu zbog svega toga. Ali sa druge strane, opet, ta Srpska radikalna stranka kojoj on pripada je stranka u opadanju i nekako mi se čini da je to važnije od ovog gorkog ukusa koji ja u sebi nosim. Moj osećaj je sličan onome kada vas nešto jako boli, recimo kosti, pa onda ipak dovedete to u red, nešto kvrcne i vama svane. Tako je i meni ovog leta ipak svanulo. Ja mislim odista da se izlazi iz akutne patološke faze i da nijedna hronična patološka faza ne može biti toliko patološka, toliko opasna, toliko ugrožavajuća i toliko maligna.

Dakle, hoću da kažem, nemam ja nekih iluzija da će to naše napredovanje prema Evropskoj uniji ići brzo, da ono neće biti praćeno mnogim kolektivnim i individualnim osujećenjima, žrtvovanjima isl. Naravno da neće biti lako gledati pojedinačna likovanja takozvanih proevropejaca, ali mi se ipak čini da je ona opasnost koja je postojala, opasnost rascepa i propadanja društva, ne države nego društva kao takvog, malo otišla u pozadinu. I mislim da je jedan dobar broj ljudi, bar onih sa kojima se ja družim, počeo da nosi taj osećaj u sebi i počeo malo manje grozničavo da čita novine, da sluša vesti, i da su znaci normalnosti, iako je to još daleko od nekakvog evropskog standarda normalnosti, ipak nešto jači od znaka nenormalnosti. Dakle, ja bih ipak bila optimista i čini mi se da danas mnogo lakše nego pre nekoliko meseci doživljavam naše celokupno gadno političko okruženje.

Svetlana Lukić: Ako budu uskoro sređivali ove granične prelaze, mogli bi na prelazu Horgoš, na kapiji naše zemlje, da postave Janusovu glavu, a ona kao što znate ima dva lica, jedno gleda napred, a drugo nazad. Usvojili smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali glavni tužilac Haškog tribunala može umesto Mladića da ponese iz Beograda njegov psihološki portret. Vrhovni sud Srbije je smanjio kaznu nekim Škorpionima koji su likvidirali one muslimane kod Srebrenice, a čak se i Putin pre neki dan u opravdanju napada na Gruziju pozvao na genocid u Srebrenici. Potpisali smo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali, na primer, jedan od ministara, onaj Marković, ministar za lokalnu upravu i samoupravu, rekao je pre neki dan i ne trepnuvši da jeste najbolje rešenje da na čelo javnih preduzeća dođu ljudi putem konkursa, ali nema se vremena, kaže, to traje jako dugo, pa moraju opet da dele te funkcije striktno po političkoj osnovi. Politička kasta nam je, hvala na pitanju, živa i zdrava, prerasla skoro u društvo slobodnih zidara.

Dugo će ovo biti borba za opstanak, a ne pravi život, a do tada se bavimo između ostalog i Srpskom radikalnom strankom. Izvinite na tome, ali to ćemo samo danas da radimo i više nikada. Žarko Korać.

Žarko Korać: Stvar je vrlo prosta, Šešelj je pet godina u Hagu i on iz zatvorske ćelije vodi najveću stranku u Srbiji. To je već samo po sebi svedočanstvo kako se mi u Srbiji navikavamo na nešto što je jedna potpuno nemoguća situacija u bilo kakvom demokratskom svetu. Znači, obično ljudi raspravljaju o programu neke stranke, a ne o činjenici da nju vodi čovek iz ćelije. Malo ljudi zna, što se sada otkriva, da je on telefonom svaki dan zvao, znao je i po 20, 50 puta da zove poslanike, da diriguje. A u međuvremenu, naravno, kao što javnost dobro zna, Nikolić je uspeo da digne rejting te stranke i onda je naravno usledio udarac, dogovorili su se direktno Šešelj i Koštunica da premijer bude Koštunica. Tada je već stvarno bilo potpuno jasno da Šešelj ne dozvoljava da Nikolić dobije ikakvu značajniju funkciju u državi, da ikada kapitalizuje svoje vrlo dobre rezultate na izborima. I naravno, onda je Nikolić demonstativno skinuo svoj bedž.

Tačka je bila Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji, međutim, to je bilo sasvim fiktivno i nema nikakve veze, tu treba razlikovati povod i uzrok, Sporazum je bio samo povod, a ne uzrok. Znači, uzrok je bila borba za vlast u toj stranci. Nikolić smatra – ja vodim tu stranku pet godina i red je da to ozvaničim, i u ovom trenutku je to veoma teška borba, koja će se verovatno završiti relativno lako u centralnim organima stranke, ali će zato biti dramatičnog cepanja unutar strukture stranke. To znači, od odbora do odbora doći će do podela,što smo mnogo puta gledali, ali će sada biti dramatičnije jer se radi o velikoj stranci, u principu vrlo dobro organizovanoj stranci, sa članstvom koje nije, hajde da kažem, posebno naklonjeno nekoj demokratskoj raspravi ili nekim finim nijansama u toj raspravi, nego mnogo brutalnije shvata politiku. Znači, Nikolić ne može da dobije stranku, to je sada već jasno i on će očigledno od svoje poslaničke grupe, koja je sad zapravo frakcija unutar stranke, praviti novu stranku. Znači, to nije uopšte podela demokrata i antidemokrata, nego bitka za vlast unutar SRS. Odmah da kažem, Nikolić će sledećih nedelja biti vrlo tvrd u svojim nastupima, on će pokušavati da igra pravovernika i ja očekujem čak, paradoksalno, da on bude čovek, ako je to uopšte moguće kod radikala, tvrđi u odbrani originalnog programa SRS, mislim da će on u dogledno vreme ostati dosledan tom programu. Ali ono što je danas teško predvideti je odgovor na pitanje da li će ukupni odnosi na političkoj sceni Srbije njega pomerati ka nešto razumnijoj konzervativnoj socijalističkoj poziciji. To tek ostaje da se vidi. Znači, da li će se Nikolić pomeriti od neobuzdane šovinističke, gotovo psihopatske retorike radikala, da li će se pomeriti ka jednoj agresivnoj ali nešto umerenijoj retorici, to ostaje da se vidi, ali to možda i nije toliko presudno za srpsku političku scenu.

Ali, ovaj sukob jeste veoma važan. Što bi rekao Krleža, na desnici je ovaj put, ne na ljevici. Desnica je očigledno u ovom trenutku u Srbiji u haosu. Koštunica je uspeo, zbog opsesije kosovskim pitanjem, da marginalizuje stranku i da se na neki način pomeri potpuno udesno. On je sad glasao protiv Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji koji je zapravo i radila njegova Vlada, bar formalno, znači, gotovo neverovatno! Ti pregovori su vođeni dok je on bio premijer. Stranka Velje Ilića kad nema asfaltiranja puteva vegetira u potpunosti, znači, samo sa lopatom asfalta ta stranka neki glas i dobije, bez lopate asfalta tu nema više ničega. Socijalisti su po poslednjim istraživanjima jedne agencije ispod 5% i, naravno, sada se cepaju radikali. Ovde ćemo imati jednu takođe radikalnu manju stranku koja će se kretati slobodno po političkom prostoru i biće više oportunistička. Eto, to je, ako mogu da kažem, jedina prednost Nikolića, veća mera oportunizma. On je, inače, kao političar bio veći oportunista, on je naravno znao da bude beskrajno ciničan, on je davao neke užasavajuće izjave, uključujući onu da mu nije žao zbog ubistva Ćuruvije. Znači, ja ne treba da podsećam vaše slušaoce da je njegova retorika bila često zastrašujuća, ali on će biti svakako veći oportunista zato što može da opstane plivajući u tom prostoru, za razliku od Srpske radikalne stranke koja se ukotvila u odbrani takozvane linije Karlobag-Ogulin-Virovitica. Ceo taj ratnohuškački, ratni lobi, naravno, otvoreno staje na stranu Šešelja.

Ali, ono što je najvažnije za Srbiju, to je da li je ovo početak demontaže Šešeljevog nasleđa, jer je to poslednji bastion ratne politike Slobodana Miloševića. Šta god bila Socijalistička partija Srbije sa svojom zastrašujućom retorikom da je put Slobodana Miloševića jedini pravi put i tako dalje, to je objektivno jedna veoma mala stranka, trenutno je ispod cenzusa, mogla bi i da nestane. Ona je sad konačno ušla i u Parlament, u koaliciji sa jednom fantomskom strankom penzionera, sama nije mogla. Tako da ovo jeste prvi rascep u monolitu Miloševićevog viđenja sveta, viđenja Jugoslavije, viđenja nacionalne srpske istorije, viđenja položaja Srbije u 20. i 21. veku. Srpska radikalna stranka je deponija svega najstrašnijeg što je Miloševićeva politika bila. Paradoksalno, Šešelj i njegova stranka jesu nosioci, čuvari Miloševićeve politike, koja nije Miloševićeva, nego je to politika katastrofalnog viđenja sveta. To je politika srpske elite, nacionalističke političke elite, koja je sad naravno svuda posakrivana, a koja je taj program i napravila. Videli ste da oni ćutke gledaju ovaj rascep, sa velikom nelagodom to gledaju, i Koštunica, i Velja Ilić, i svi ovi silni akademici koji bi ranije bili brzi da se odmah pojave u Politici na naslovnoj strani i svuda drugo. Oni su ostavili ovim svojim đacima, nedoučenim analitičarima, da govore besmislice, i čekaju, jer nisu sigurni kako će se to završiti.

Ako bi Nikolić i uspeo da otcepi jedan veći deo te stranke na terenu, u organima neće moći. Ako bi on postao pragmatičniji sa stavom „zatrebaću ja nekom za vlast“, onda bi taj pragmatizam mogao stranku da dovede do izvesnog odbacivanja tog nasleđa. Izvesnog, molim vas, jer oni će uvek govoriti o srpskim nacionalnim interesima, o Hrvatskoj, o delovima Hrvatske kao Srbiji i tako dalje. Čuo sam jedan komentar da je Tadić dete sreće, evo, kaže, ni sad nikom ništa, Tadić ni kriv ni dužan, lakše mu je, ima širi politički prostor – i realno ga ima. Znači, oni gledaju s velikom nelagodom na činjenicu da su se zaista, nažalost, desile u jednom danu dve čudne stvari: potpisivanje SSP-a, ali istovremeno i početak cepanja deponije Miloševićeve politike koja je zaista delovala zastrašujuće.

Po poslednjim istraživanjima radikali su imali 36%, jači su nego kad su bili izbori. E, ovo će ih u ovom trenutku svakako dovesti do formiranja bar dve stranke koje će onda davati mnogo veće šanse, hajde da kažem, takozvanom demokratskom bloku, da recimo izabere svog partnera u toj ekstremnoj desnici. I mogao bi na kraju Toma Nikolić da postane omiljeni desničar srpske političke scene, što on već polako i postaje, svi ga žale, svi kažu da je on u stvari fini čovek koji je morao one strašne stvari da izgovara, siroti on, Šešelj ga je naterao. Brzina kojom se kod nas hemijski čiste političke biografije je neviđena. Imamo najbolje hemijske čistionice za političke biografije koje postoje u svetu. Kod nas ljudi za pola sata čoveka koga su zvali fašistom počnu da zovu demokratom, ja to nikad u svom životu nisam video. Zamislite – da napravim jednu besmislenu analogiju – da je neki vodeći nacista, kad je video da se rat gubi, počeo da viče „tako je, greška!“, a da su Nemci na to rekli „bravo, pa on je uvek bio demokrata, jadan, samo je morao s nacistima od 1933. ili ranije“.

U tome je strahota našeg političkog života, što ljudi sve zaborave, što se odjednom u političare upisuju neka vaša očekivanja koja oni realno ne mogu da ispune. Zaista jeste zastrašujuće što će u političkom životu opstati osobe kao što je ta čuvena Radeta, to je ono što će sa Šešeljevom slikom i Šešeljevim bedžom nastaviti da maršira po Srbiji. Ali Nikolić će otkinuti jedan deo, on bi mogao biti značajan, i on će, što kažu, sticajem okolnosti, zbog činjenice da se našao na toj poziciji, morati da bude pragmatičniji. Ja bih vam rekao ovako – onoliko koliko je Dačić demokrata, toliko će vam biti i Nikolić, znači, mera vlasti će biti mera demokratije. Tu nema, naravno, ni d od demokratije, ali ima mogućnosti da se menjaju boje igrajući mutne igre na toj poziciji „ja sam demokratski šovinista“ – kao što je Milošević bio četnički levičar. Ja sam se uvek smejao kada je Nenad Čanak davno, još '90-tih godina, kad smo bili saradnici Drašković i ja, Draškovića uvek oslovaljavao sa „pomoz' bog, druže Vuče“. To je otprilike slika tih paradoksa. Tako da upisivati u biografiju Tome Nikolića u ovom trenutku demokratska očekivanja više je nego smešno, ali će njega pragmatizam naterati da pliva. On će ponovo plivati ka esktremnoj desnici ako mu to zatreba da dobije glasove, on ima želju da ostane u političkom životu – i ostaće, naravno – i veliku želju, ipak, da dođe na vlast. Znači, devet godina on praktično nije na vlasti, bio je jako dobar na skoro svim izborima, ali nikada nije dobio izbore i očigledno je, što bi rekao jedan moj mladi prijatelj s kojim sam se juče video, Iznogud, rešio je, kaže, Iznogud da bude kalif umesto kalifa.

Nepobitna je činjenica da Tomislav Nikolić apsolutno nikada nije ni na koji način odstupio od politike SRS i ja bih čak rekao onog najtvrđeg jezgra te politike. On je to čak radio mnogo bolje nego bilo ko drugi, on nije reformator ni u naznakama, ovo je borba za vlast i nemojte da se igramo. Ja samo govorim koje su konsekvence borbe za vlast. On nije glasao za SSP, ceo sukob je bio oko toga, na kraju nije ni on glasao, naravno. To je ovo što sam vam rekao, on mora sad da bude tvrđi kalif od ranijeg kalifa da bi pokazao da je on u stvari pravovernik, je li, jer je o tome uvek reč.

Inače, sad ćete gledati, biće zanimljivo prestrojavanje njihovih medija, to su pre svega, naravno, dva lista čiji je vlasnik Rodić, Kurir i Glas, a vrlo zanimljiva je i Pravda. Po nekima, najveći uticaj na uređivanje Pravde ima Vučić, ona se izgleda klati zato što se Vučić očigledno još nije opredelio, a moraće, naravno. Prema tome, jedna stvar je sigurna, a to je da ćemo gledati jako mnogo prljavštine, videćemo možda i slušati nešto o Miškoviću sledećih nedelja, pa će narod prvi put otkriti da li Mišković ima neke veze s finansiranjem Srpske radikalne stranke i da li, kad kupuju u njegovim samoposlugama, i oni nešto malo doprinose razvoju Srpske radikalne stranke. Mene povremeno deo naše javnosti, ne cela na sreću, podseća na onu publiku na gladijatorskim igrama. Pri tom mislim da tu publika uvek pokazuje palac nadole, znači: ubij protivnika. Dakle, sad će oni čekati da vide ko će kome šta reći, kako će u parlamentu da se vređaju – ne zaboravite, oni su osamnaest godina zajedno, oni se stvarno intimno znaju, znaju sve jedni o drugima, i toga će biti koliko god hoćete. A to će rušiti ugled radikala, jedan deo njihovog biračkog tela će se pasivizirati. Znači, tek u 2008. godini politika koja je poražena 2000. godine počela je da se kruni. Daleko od toga da nestaje, jer vi i sad gledate kako se radikalski poslanici ponašaju, to bacanje fatvi, kletvi, gledate mržnju.

Recimo, evo samo jedan primer: „profesor“ Pelević, kako on sebe voli da zove, opredelio se za Tomu Nikolića, i upravo je pre nekoliko dana održao predavanje Rizi Haljimiju, objasnio mu da je on Šiptar. Riza Haljimi izađe i kaže mu „ne možete vi određivati šta mene vređa, to ja određujem“. Haljimi je izrekao i rečenicu na koju se niko od novinara i tih čuvenih komentatora nije ni osvrnuo, rekao je: „Ovo je jedini parlament u regionu gde mogu da se vređaju Albanci u Skupštini i da se ne nazivaju Albancima nego Šiptarima“. Eto vam primera koliko tu demokratije ima i koliko će demokratska načela dovesti do opredeljivanja ljudi. Znači, daleko od toga da je jedna strana demokratska, druga antidemokratska, ali ta potreba da pripisujete osobine je potreba da bežite od realnosti i da je ne vidite onakvom kakva jeste. I to je jedna od najopasnijih tendencija ljudi, to je isto kao potreba Borisa Tadića da objašnjava Papandreuu, predsedniku Socijalističke internacionale i sadašnjem premijeru Grčke, da je Socijalistička partija Srbije jedna moderna stranka evropske levice.

Slušajte, to je toliko cinično i bezobrazno, ja bih podsetio da se nacistička partija Nemačke zvala Deutsche nationalsozialistische Arbeiterpartei, radnička partija. Konačno, i Musolini je bio socijalista. Znači, za potrebe trenutka sve je zgodno, ali dugoročno smo svi gubitnici u Srbiji, jer se ipak stvari moraju nazvati pravim rečima. Ali, imati našu javnost u kojoj su sve vrednosti potpuno pomerene, gde su najhrabriji ljudi oni koji pljuju nekoliko žena, to su Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević Vučo... Ne znam da li imam pravo, da li imam dozvolu da pomenem – Biljana Srbljanović je pričala da je, kad je došla nedavno na aerodrom, osam taksista za redom odbilo da je vozi i pri tom je najstrašnije vređalo. Ja vama sad nešto da kažem: to nema nikakve veze s politikom, svaki taksista ima potpuno pravo da misli o njoj šta god hoće. U svim normalnim zemljama u kojima sam ja bio i uzimao taksi, pa negde i boravio više meseci na nekoj stipendiji, na univerzitetu, taksisti je zabranjeno da ne uzme putnika, on zbog toga gubi dozvolu. Kako vi to zamišljate? Da prođe taksista i vidi vas i kaže „pa, ja ne uzimam crnce“, ili „izvinite, ne uzimam invalide“, ili „trudne žene me iritiraju“? Pa, gde to ima? Njegova je dužnost da vas vozi.

Znači, eto, to su stvari koje ljudi trpe u ovoj zemlji i to ljudi koji jesu demokrate. Ali kod nas je demokratija i prepisati u demokrate čoveka koji je lajao u horu, koji je huškao na zločine, koji je bio ratni dobrovoljac. I to je ono što je tragično za Srbiju. Heroji taksisti vređaju jednu ženu koja sedi sama sa dva kofera! On je verovatno kad je došao kući rekao „ma, ja sam je izvređao...“ Pa, što nije izvređao mog druga, imam jednog, ima dva sa dva i zna pet borilačkih veština, pa da vidiš batine na aerodromu! Ali ne, njemu je rekao „gospodine, gde idete“. I zato je to opasno kada se za 24 časa čovek koji je ušao u bitku za vlast da uzme Srpsku radikalnu stranku proglasi demokratom, kao da on to radi zato što je u stvari ubeđeni demokrata, da mu je jedini motiv bio da demokratizuje Srpsku radikalnu stranku. Znate šta, strašno je to, strašno je i to ne sme da se radi, ne sme da se radi zato što se u našoj sveopštoj javnoj konfuziji samo još povećava. Magla u kojoj živimo samo je sve gušća.

Otac rehabilitacije je Vojislav Koštunica, međutim, imate jednu drugu rehabilitaciju koja je u demokratskom društvu legitimna: svako može da pokreće inicijativu kakvu hoće. Vi imate trenutno zahtev da se sudski rehabilituje Milan Nedić. Imate jedan mali paradoks da Milan Nedić nikad nije ni osuđen na sudu, prema tome, ne vidim kako sud može da rehabilituje tako nekoga? Milan Nedić je bio predsednik kvinsliške vlade, ulaže se ogroman napor da se pokaže da je on patriota. Vi imate tu rehabilitaciju na svakom koraku, to je sada važeći obrazac i model. Vi sada rehabilitujete bilo koga, Koštunica je to prvi uradio. Konačno, on je napisao jedan tekst u kome se upravo kaže da Milana Nedića treba staviti u istorijski kontekst, drugim rečima, treba da ga razumemo. Dobro je sarađivati s Nemcima, spasavati srpski narod, a ovi mučenici koje streljaju i koje ubijaju i koji vode rat protiv okupatora, to su bitange komunističke. Ja ne znam šta naš predsednik misli, kakav bi problem bio čovek koji kaže da je njegova stranka član Socijalističke internacionale, pa neka mi kaže onda da li je Milan Nedić heroj!

Zašto je on naš predsednik, on se nikada ni o čemu ne oglasi. Kod nas se stalno govori o ustanku za vreme socijalizma, Danu ustanka u Srbiji kad je Žikica Jovanović Španac u Beloj Crkvi pucao; kaže, pucao Srbin na Srbina. Pa, zna li on... To jeste, nažalost, bio jedan građanski rat, i ako me pitate je li dobar građanski rat – pa, nije. Ali, znate šta, i u Hrvatskoj su se hrvatski partizani borili protiv hrvatskih ustaša. Konačno, još jedno pitanje, ko je ubio Kostu Pećanca, ko je bio taj deo četničkog pokreta koji je otvoreno kolaborirao sa Nemcima i sedeo u Beogradu, hajde da čujemo, da li neko zna? A svakako neko od slušaoca zna istoriju – zna da je to bio Draža. Znači, sve to je sad u konfuziji i siguran sam da tvorci naših nacionalnih programa koji su se sad mudro povukli u svoje kabinete, sede u svojim kožnim foteljama, u svojim udobnim stanovima, sa dosta muke sve ovo gledaju. Sve što su tako brižljivo radili krajem '80-tih i početkom '90-tih sad će da pokaže svoju utrobu.

Vi uhapsite Karadžića, ali onda pozdravljate s tri prsta svoj olimpijski tim, vi uhapsite Karadžića, a niko neće da kaže ko je to uradio, i onda stavite laptop... Pa, smeje se cela Srbija! Neko je rekao, čak u nekom nacionalističkom listu: pošto ga niko nije uhapsio onda niko nema ni laptop, onda ga brže-bolje stavite u neki napušteni policijski punkt, pa zovete telefonom krišom... A sećate se konferencije za štampu kad je uhapšen Milošević? Premijer kaže „jeste, mi smo to uradili, mi smo ga uhapsili“. Zamislite da je neko rekao „ne znamo ko ga je uhapsio“!

I to je tako, ta politika najveće stranke kod nas koja zaista sad ima veliki deo vlasti. Dvoje mojih kolega, Buda Nešić i Vanja Rupnik-Račić, skupili su svojevremeno rezultate Kartiševih testova, odgovore dece na jednom testu inteligencije, i izdali čuvenu knjigu pod naslovom „Olovka piše srcem“. Na pitanje iz jednog testa, zašto je olovka bolja od penkala, jedan dečko je napisao „zato što piše srcem“. U drugoj njihovoj knjizi, koju ljudi manje znaju, „Pozdravi nekog“, jedan dečko iz doma koji nema nikoga rekao je nešto što je možda najstrašnije što sam ja u životu čuo – kad su ga pitali koga želi da pozdravi, on je rekao „pozdravi nekog, jer nema nikog“. E, meni tako izgleda politika demokrata: pozdravi nekog, nešto ćemo nekome reći. Ne može to tako, i ne možete kad branite SSP sve vreme da pričate o Kosovu. Pa, nije tačno, idete u Evropu, Kosovo je otišlo.

I ja to onda gledam, sedim, šta da kažem na sve to? Vi ćete sad reći – pa, što sad govoriš o Demokratskoj stranci, ona sad ima najveću vlast, ona ima vlast na svim nivoima, ona je delimično deli, ali ona je zaista nosilac vlasti u potpunosti. Njeni su predsednik države, Vlada Srbije, Pokrajinska vlada, grad Beograd i najveći broj opština u Srbiji. E, pa sa vlašću ide i odgovornost i onda iskoristi tu odgovornost da ovo o čemu govorimo, a to je magla, na neki način počne bar da se bistri... Neka kaže neko od onih na vrhu ove stranke: u Drugom svetskom ratu bilo je u Srbiji kolaboracionista i oni ne mogu biti heroji, ne može Nedić biti heroj, ne može.

Znate, Jirži Lec, sad ga više niko ne citira, jednom je rekao: „kompromis je kad se obe strane kompromituju“. Ja ne mogu tako, morate da me ubedite da je baš neka određena vrsta kompromisa bila apsolutno neophodna i da nikako nije moglo bez nje. Ima i takvih situacija u životu, ali vrlo često se najodvratniji kompromisi maskiraju i onda se kaže „pa, moralo je“. Nije moralo! Jer tako dobijamo situacije koje su potpuno neobjašnjive. Na primer, mene će teško neko da ubedi da je odluka, koliko znam, Ministarstva spoljnih poslova da svi Koštuničini ambasadori ostanu na svojim mestima. Da li neko hoće da mi kaže da Sandra Rašković Ivić ima diplomatsko iskustvo da bi sedela kao ambasador u jednoj vrlo važnoj zemlji za Srbiju, Italiji? Ko donosi te odluke i zašto? Ili da li je moguće da Vuk Jeremić nema nikakvog drugog posla nego da putuje po svetu i priča o Kosovu? Ja lično mislim da taj mladić u svom vokabularu ima samo reč Kosovo, ja ne znam više šta je u njegovom vokabularu. Od Islamske konferencije on samo putuje, on juri, on objašnjava, on samo ponavlja Kosovo, Kosovo, Kosovo...

Je l' ima još nešto u našoj spoljnoj politici? Je l' ima još neki prioritet, je l' mi još nešto želimo? Ne. Vi imate upravni odbor RTS-a, pogledajte ga pažljivo, od kojih ljudi je on sastavljen, ko je, uzgred, izabrao Tijanića? Hajde da pogledamo te ljude, neke od tih ljudi, jer zaista ne govorim o svim ljudima. Poznati su kao pravoslavni fundamentalisti, imamo jednoga koji je zastrašujuća ličnost u moralnom i svakom drugom pogledu. Pogledajte šta piše u zakonu, pa vidite da li te najuglednije ličnosti, naročito iz oblasti javnog života, zadovoljavaju zakone.

Znači, Demokratska stranka, ona je nosilac vlasti. Izvinite, hteli ste vlast, imate celokupnu vlast, a sad imate i celokupnu odgovornost i vi morate da se za to borite. I da kažete, ovo su vrednosti, ovo nisu vrednosti. Ali, umesto „mi podržavamo antifašističku borbu“ dobijamo „mi podržavamo svaku borbu“. Koju borbu? Da li je na primer predsednik Vlade, za koga većina ljudi ne zna ni da je predsednik Vlade uopšte, da li je on rekao Dačiću, koji mu je nadređeni – on je premijer, a ovaj je potpredsednik – čekajte, gospodine Dačiću, na šta liči ovo s pasošima, jeste li vi svesni toga da u jednoj zemlji u centru Evrope ljudi ne mogu da dobiju pasoš. Sad su počeli da objašnjavaju to o čipovima... Ma, ne interesuje me uopšte! Imate ministra prosvete, a šta je program rada Ministarstva prosvete? Šta taj ministar hoće? Hoće predškolsko obrazovanje, hoće osnovno i srednjoškolsko, hoće visoko, hoće mrežu privatnih fakulteta – uzgred, on predaje na jednom. Šta je Bolonja, gde je stala Bolonja? Ništa. Imamo obećanja tipa „vize će nam ukinuti, dobićemo status kandidata“... To sve zavisi od drugih, šta zavisi od tebe? Jeste li možda videli da je svako ministarstvo izašlo u javnost i reklo: mi ćemo do kraja godine raditi to, to, to, usvojićemo to, to, to.. Šta? Ništa. Oni nas vode u Evropu...

Da vam kažem nešto, video sam pre neki dan na ulici auto, to je valjda najskuplji auto koji možeš da kupiš u Evropi od ovih normalnih, to je kabriolet Bentley. Verujte mi, Ceco, ja bih strašno voleo da imam taj auto, ali pojma nemam kako da dođem do njega i nešto mi govori da nikad neću imati taj auto, a čak i kad bih imao te pare sigurno ne bih kupio taj auto, ali nije bitno. Recimo da volim taj auto i hoću da dođem do njega. Lepe su želje da budeš član Evrope, pa hajde da mi bar odgovore na pitanje kad ćemo da imamo pasoš, to je jedno banalno, trivijalno pitanje. I naravno, onda slede strateške odluke, kao što je ovo davanje Rusima većinskog vlasništva nad našim energetskim sistemom. To je jedna katastrofalna strateška odluka, neobjašnjiva strateška odluka.

Uzgred, čovek koji se najviše za to zalagao na sednici parlamenta ima ogromne poslove u Rusiji. Znači, to je jedna strateška odluka koja je donesena cik-cak putem, ja to zovem politika cik-cak, levo-desno, cik-cak. Evo, ulazimo u Evropu, ali i s Rusima mi bogami poslujemo... Onda, Islamska konferencija, znači, to je ono „mir, mir, niko nije kriv“, svi su u stvari na srpskoj političkoj sceni demokrati. Evo, sad možda to nije pravi primer, ali Toma je ustvari demokrata...

Ne znam, nisam siguran da je to brz put u Evropu. Ja verujem u namere ove Vlade da ide u Evropu, ja ne dovodim to u sumnju, odmah da vam kažem, uopšte to nije sporno. 35 godina predajem, video sam mnogo studenata koji imaju nameru da budu odlični studenti, da uče, ali nisu nikad seli i učili ili naučili, a stvarno su imali nameru. Nešto moraš i da radiš, a ja u ovom trenutku to ne vidim. Uspešno smo ratifikovali SSP i onda smo stali i sada me interesuje da li će ova Vlada da nam kaže tačno šta je program rada ministarstava za sledeću godinu, zašto ste to ne objavi? Jer vi kod nas ne možete ni da pozovete čoveka na odgovornost, zato što on nikad nije ništa ni obećao. Šta će MUP da uradi – ne znamo, čime će se Dačić baviti – ne znamo, šta je prioritet rada MUP-a – ne znamo. Dačić je izgleda dovoljno srećan što je seo u tu fotelju, pa može da kontroliše „aferu kofer“. Znači, imate prošlog ministra koji je krivično odgovarao za provalu trafike, imate ovog ministra koji je direktno umešan u užasnu finansijsku aferu. Ta pozicija apsolutnog primitivizma će na kraju ugušiti Srbiju. E, ja se tu ne snalazim.

► Basmarke - II deo ( Vojislav Pejović, Teofil Pančić )