Gosti: profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, profesor psihologije Žarko Korać, pisac Vojislav Pejović, novinar Teofil Pančić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dosta naših sagovornika je govorilo da je najvažnije da smo sa ovom Vladom izbegli katastrofu, ali da se ni u najboljem realnom scenariju ne treba nadati da ćemo za svog života dočekati da Srbija bude pristojno mesto za život. Neko pominje buduće generacije kojima smo dužni da ostavimo zemlju u boljem stanju, da ne beže od nje kao od kuge. Sve mi se više čini da ovo sa budućim generacijama nema baš mnogo smisla; ima smisla koliko i oni pozdravi poslati vanzemaljcima u svemir, poruka sa Valdhajmovim glasom, ptičicama i potočićima. Neko je izračunao da ako je neka civilizacija udaljena od nas samo sto svetlosnih godina, poruci treba sto godina da stigne do nje. Dok oni tamo popričaju, dogovore šta će da nam odgovore, prođe još malo, pa onda još sto godina putovanja nazad do nas. Znači, odgovor može da nam stigne najranije za dvesto godina. E, tada će tu biti neki drugi ljudi koje ni ta pitanja ni ti odgovori neće zanimati, a neće znati ni ko je Valdhajm, ni šta su ptičice, šta je cveće i drveće. Kakve mi poruke ostavljamo generacijama koje će naseljavati ove naše nastambe za pedesetak ili sto godina, ko zna o čemu će oni misliti i šta će im biti važno? Mi ovo radimo za sebe, što bi rekao Žarko Korać, da spasemo dušu svoju. Zašto da ne budem dobar i pošten, kaže Konrad, ionako sam smrtan.

Svi smo ovde suočeni praktično svakoga dana sa činjenicom da, ako hoćemo da budemo iole pristojni ljudi, moramo da izigravamo heroje. Stvar se nekad može izbeći, a, bogami, često i ne. Sve se to mora činiti da bi ovo jednom prestalo da bude mesto neprekidne borbe sa entropijom. Vojislav Pejović je imao sreće da ne mora ovde da živi stalno. On je pisac rođen u Podgorici, studirao je u Beogradu, doktorirao u Nemačkoj, dobio sina u Nju Orleansu, a u Čikagu je napisao prvi roman koji se zove „Život i smrt Milana junaka“, koji ovih dana izlazi i u Beogradu. Slušate Vojislava Pejovića.

Vojislav Pejović: Budući da sam profesionalno naučnik, prošao sam čitav taj uobičajeni razvojni put od završetka studija prirodnih nauka do doktorata, pa onda radio u laboratoriji i tamo postao ekspert za analize proteina. I shvatio da ne mogu to da radim čitav život, jer to traži čitavu osobu. Kad smo 2005. dobili sina u Nju Orleansu, ja sam shvatio da ne mogu da radim više posao koji radim. Kad je dete napunilo tri meseca pirnuo je uragan Katrina i poterao nas iz Nju Orleansa i onda smo se mi tokom evakuacije tako reorganizovali da sam ja promenio svoju profesiju, sad se više ne bavim naukom kao naučnik u laboratoriji, nego pišem naučne radove za potrebe farmaceutske industrije. I mogao sam sebi da organizujem život tako da, znači, napišem knjigu koja se u meni kuva preko deset godina, a na kojoj sam radio dve i po godine.

Trudio sam se da tome zaista pristupim na način na koji se pristupa nekom naučnom eksperimentu, da unapred odredim sve moguće odredive parametre, znači, u kom licu ću da pišem itd, a to nije moj prirodni stil pisanja, pa sam morao da vežbam 3-4 meseca da bih postigao efekat koji tražim. Onda sam naravno napisao izmišljene biografije svakog lika u knjizi, jer sam pročitao u jednom vrlo dobrom udžbeniku da je to jako korisan trik. Zapravo, sve je to jako slično pripremi jednog dobog naučnog eksperimenta. Ja jesam usput postao vrlo opterećen željom da sve uradim na što je moguće ekonomičniji način, tako da malo šta može da me iznervira kao rečenica u kojoj ima dve suvišne reči.

Završio sam srednju školu 1990, Milošević je, znači, već bio čvrsto na vlasti, već je postavio svoje piončiće gde je mogao. Za mene je to bilo onako neodredivo uzbudljivo – sad kao, uh, nešto se dešava, neko se tu bori za neka prava... I odem ja u vojsku i tu prvi put zaista shvatim, pošto sam odgojen u jugoslovenskom duhu, shvatim da postoje Srbi i Hrvati. U stvari, kad je sve to počelo da se zakuvava, kao „nešto se menja“, Tito je umro i dolazi taj Sloba koji, eto, hoće nešto da napravi, i svi kažu da on se bori za pravednu stvar, jer ne vadi Jugoslaviju iz usta. I ja pomislim: aha, dobro, znači on mora da je neki okay tip. Tada je, naravno, u vojsci još bila jugoslovenska ideologija, pokret za Jugoslaviju, ta vojna partija. Sećam se časova iz moralnog, predmeta koji se više nije zvao marksizam, gde smo dobijali jedan miks armijskog jugoslovenstva i srpskog nacionalizma, jer se nikad nije pričalo o srpskoj politici, uvek samo o hrvatskoj, šta Hrvati rade i tako dalje.

Znači, nikad nismo dobijali punu sliku i tačno se sećam da ja tada nisam shvatao da televizija može da laže. Taj koncept nije bio jasan, nisam shvatao da može da se pojavi nešto na TV i da to bude apsolutna laž, odnosno takva fabrikacija stvarnosti da se istina ne vidi. Tek nekoliko meseci kasnije, kad sam video snimke prerađenog Vukovara, tek tada mi je bilo jasno da ja nešto ozbiljno moram da poradim na sebi, da bih shvatio... Nijedna priča nije nikako mogla da opravda to što sam ja tada u deset sekundi video na TV, nikakva ideologija, ništa. Onda je krenulo da me kopka pitanje – ja sam tada imao osamnaest godina, šta bi bilo da sam imao dvadeset četiri? Koliko bih ja bio odgovoran za to što odbijam da vidim svet oko sebe onakvim kakav jeste? I to je stvarno bila klica moje knjige.

U knjizi imam junaka koji ima dvadeset četiri godine, koji se zove Milan Junak, momak iz Crne Gore koji studira u Beogradu. Oko njega se ruši svet, ali on nije više beba, on ima dvadeset četiri godine i postavlja se pitanje da li je on odgovoran, da li je on kriv za stvari koje mu se dešavaju jer ne vadi glavu iz peska zato što je u tom pesku toplo. Mislim da prosto samim rođenjem i načinom kako je svet danas uređen, a ne mora čak biti govora o prestrogo moralnom pogledu na svet, mislim da jesmo svi odgovorni za ono što se oko nas dešava, čak i ako nam je stav da se nas to ništa ne tiče. Znači, ja sam bio takav, a da ne kažem koliko ljudi znam koji su bili u sličnom mentalnom stanju kad se, na primer, Milošević pojavio 86-87. i generacija mojih roditelja počela da se oduševljava tim naizgled ne previše birokratizovanim likom koji će tu sad da reši neke probleme. Naravno, napravi se emotivna investicija, i sad treba objasniti sebi da si se oduševljavao nečim što je jedan krvavi bofl. Sve to me je jako opterećivalo i onda sam odlučio da čim se prva prilika ukaže probam nešto da napišem na tu temu. Eto, tako je knjiga počela.

Iz zemlje, koja je tad bila krnja Jugoslavija, otišao sam u jesen 1997, odradivši sve one proteste '96. i '97. Otišao sam u Nemačku na doktorat. Ta 1997. je užas, ne samo zato što sam bio u delu Nemačke koji sunce praktično ne gleda, gde se oblaci navlače i leti po tri meseca, senka ne pada na tlo. Kako se priključim na vesti, čujem: radikali u Vladi, JUL radi šta hoće, ubijaju jedni druge, ništa nije sigurno. Onda bombardovanje, onda pola Beograda se seli u Crnu Goru da bi preživelo. Dobijam e-mail od Petra Lukovića koji kaže „ovo je kolektivna ludnica, nemoj da ti je palo na pamet da se ovde vratiš“. Tako, to mi je sve u stvari kao da gledam kroz neki pleksiglas koji je, onako, dobro siv, ima tu paletu tamno sivoga, mrko-čađavu, i ja gledam kao da sam sad to stavio pred oči i pokušavam da se setim šta je bilo kroz tu vizuru.

2002. smo moja supruga i ja odlučili da odemo iz Nemačke u Nju Orleans. Počeo sam odmah da se osećam mnogo bolje, ono sunce i one boje, sve je malo pojačano. I onda sam, naravno, i dalje ostao u kontaktu sa ovdašnjim zbivanjima, ali mislio sam da će to da bude sve O.K. – dok 13. marta nije ubijen Đinđić. I tu sam tek zapravo shvatio da kolumnisti za koje sam mislio da ne mogu da se otkače od prošlosti zapravo ne preteruju.

Napravio sam veliku tabelu u kojoj su u jednom redu bili događaji u bivšoj Jugoslaviji u kabinetima, u drugom događaji na frontovima, u trećem događaji u svetu, a u četvrtom radnja moje knjige. Prvo sam napravio taj veliki dokument, i kad sam ga jednom odštampao video sam, iako je to prosta tabela, da zapravo grafički predstavlja jedan portret galopirajućeg očaja zato što rubrika u kojoj sam odredio da budu meseci u godini postaje sve duža. Kad god bi se desilo neko krvoproliće ja sam to označavao crvenom bojom, i rubrike su sve crvenije. Ima jako puno izvora koji opisuju taj period, blago za svakog istraživača, recimo website Haškog tribunala. I ako sam imao dilemu šta se kad desilo, ako nije bilo jasno iz knjiga, samo odem na taj sajt, otvorim neki od procesa i odem na pretraživač, i pojaviće se pre ili kasnije.

Razmišljao sam mnogo o tome kad su počeli da otkopavaju masovne grobnice oko Beograda, jer, budući da sam živeo nekoliko godina u Nemačkoj, naravno nisam mogao a da ne počnem da kopam po toj njihovoj kolektivnoj traumi. Pričao sam i sa svojim prijateljima čije su dede bili vojnici Vermahta, pa su išli na primer u Rusiju, pa sam pitao jednog prijatelja – pa dobro, kad se deda vratio iz Rusije jesi ga pitao „deda, šta si ti radio tamo“? Kaže, mi o tome nikad nismo pričali, ali tamo je to malo drugačije urađeno. I američki vojnici su tovarili nemačke civile u kamione, pa ih razvozili ih po konc-logorima da vide šta se radilo. Ovde toga nije bilo, ovde su otkopavali jame po Hercegovini ne da bi podstakli mirenje i katarzu nego da bi pomamili ljude – evo, ovde su zakopani vaši, evo, ovo su kosti, a vi izvolite, mrzite sad decu onih koji su vam pobili očeve.

Sumnjam u postojanje dobre volje u sadašnjoj konstelaciji političkih odnosa u Srbiji i Crnoj Gori, gde je, na kraju krajeva, ogroman problem zataškavanja. Navodno je sve O.K. sad, tu su investicije, stiže krupni kapital, turizam, grade se hoteli i sve izgleda umivenije i lepše, državne službe bolje rade. Međutim, istovremeno se vode procesi za ratne zločine u Crnoj Gori koje država opstruira na svakom koraku. Kažem, sumnjam da postoji politička volja ovde u Crnoj Gori da se, na primer, organizuje školska ekskurzija i ’ajmo u Srebrenicu da vidimo to polje sa hiljadu grobova i da gledamo film o tome kako majke, sestre, ćerke, žene prekopavaju po kostima, da pogledamo stenogram sa suđenja, da vidimo kako je to organizovano, jer sve to nije tajna. To nije tajna, ali poslednji voz za neku, možda ne katarzu, ali recimo pedagošku traumu, verovatno će napustiti ove predele za koju godinu. Ove godine to još ima smisla, iduće godine će već biti manje, godinu nakon toga još manje, i za par godina jedini ljudi kojima će to još uvek biti važno biće porodice žrtava.

Ja sam pio taj kapućino s ove strane Drine. Snažna motivacija jeste pokušaj da se na neki način iskupim time što ću se truditi da sve to približim ljudima koji su dovoljno svesni, a ipak su odlučili da potiskuju. Pokušaj da to ipak prizovu svesti, da to možda zvekne u njima, u idealnom slučaju da se rasplaču na kraju. Ja se zaista sâm još osećam delimično krivim za sve to. Nisam legao ni pod jedan tenk, koji bi me verovatno pregazio, nisam imao hrabrosti za to, nisam nijednom otišao u Bosnu sa paketom hrane, imao sam svoje probleme, studirao sam, imao sam ovo, imao sam ono. To što se najveći broj ljudi ponašao kao ja za mene ne predstavlja neko opravdanje sada, niti olakšavajuću okolnost, jer sam fizički i finansijski bio verovatno sposoban da nešto učinim, ali nisam. I sad, ja sam mogao da kažem: svaka čast onima koji jesu, ali ja to nisam uradio i to me grizlo godinama.

Šanse da Barak Obama postane sledeći predsednik Sjedinjenih država su realne, ali nisu ogromne. On mnogo bolje stoji kod kladioničara nego kod ispitivača javnog mnjenja, što je daleko bolja situacija nego da je obrnuto. Karte jesu uglavnom podeljene, sad su bile konvencije demokrata i republikanaca, mislim da će Obama pobediti tesno. Međutim, Amerika je jedno vrlo komplikovano društvo koje ima izuzetno veliki procenat ljudi koji nisu mrdnuli dalje od svog malog mesta osim na lokalni rodeo ili tako nešto, i gde je uticaj crkve veoma jak i gde je uticaj čitave mreže tih desno orijenisanih, radikalskih radio-emisija izuzetno raširen. Ja se nadam da će se stvari prelomiti tako da svi koji nameravaju da glasaju za Obamu zaista izađu na izbore, a da ovi drugi neće izaći u dovoljnom broju, jer mislim da je Amerika podeljena, ogroman broj ljudi, naročito malo starije generacije, verovatno još ne može da prihvati mogućnost da im predsednik bude neko ko nije beli muškarac.

Kad bi se Obama zvao, na primer, Džon Braun i bio belac iz Ohaja, ja mislim da bi imao 20% prednosti u odnosu na Mekejna. Na konvenciji republikanaca Džordž Buš je pomenut jedanput, on je toliko nepopularan da na kongresu sopstvene partije nije govorio, pustili su mu osmominutni govor sa travnjaka ispred Bele kuće, ime Buša je spomenuto četiri puta, tri od ta četiri puta odnosila su se na njegovu ženu. Na konvenciji demokrata ime Džordža Buša je pomenuto 148 puta, baš sam jutros čitao, tako da bi bilo ko sem Baraka Obame i Hilari Klinton, na koju američka desnica ima poseban pik, bio ubedljivi pobednik na ovim izborima. Ali, Amerika ne bira samo predsednika nego se bori sa svojom osnovnom traumom, a to je, koliko ja uspevam da shvatim američko društvo, rasizam koji je bio biznis-model 150 godina i gde su generacije vaspitavane na tome da je u redu da se ljudi koji nisu beli tretiraju kao životinje.

Ozbiljno se zastupa teza da izvesno krilo republikanske partije namerno loše vlada, e da bi zemlju potpuno predalo u ruke krupnom kapitalu. Znači da pokušavaju namerno, svesno da demontiraju državni aparat. Imam takođe jednu svoju listu primedbi na Baraka Obamu, on ima dosta podilazeći odnos prema religiji. Baš me interesuje zapravo šta bi bilo ukoliko bi neki kandidat za bilo šta u Americi rekao „ja nastupam kao ateista“, to me jako zanima. I voleo bih da se to desi, ali očigledno ne može sve da se desi odjedanput. U Berlinu je Obama govorio pred preko 200.000 ljudi, čekali su po sat i po samo da prođu bezbednosnu kontrolu. I to je, naravno, u Americi iskorišćeno protiv njega.

Svetlana Vuković: U Evropi bi dobio izbore svakog dana.

Vojislav Pejović: Nema zašto da ih ne dobije, na kraju krajeva, on toliko dobro izgleda, on je neko ko se sa lakoćom stavlja u lidersku poziciju. Znam ljude koji rade sa mnom, koji su bili sa njim na nekim večerama i kažu – imaš potrebu da ustaneš i skandiraš njegovo ime. On ima harizmu; da je to čisto neka ambalaža kao kod Vuka Draškovića to bi bio problem, ali njegova politika zaista ima supstancu iza koje on može da stoji. I kalio se politički u Čikagu, što je verovatno škola kakvih malo ima na svetu, i morao je da prođe čitav taj razvojni put političara. Morao je politički da sahranjuje ljude koji su ga dizali, što je inače uspešno prećutao u obe svoje knjige, o tome je nedavno izašao veliki članak u New Yorkeru. Tek sam tada postao potpuno siguran da bi bio odličan predsednik, zato što te kvalitete uspešni političar mora da poseduje. Naravno, dok god nema fizičkih likvidacija i nameštanja sudskih procesa, sve je legitimno. Zato ih i plaćamo da rade to što rade, a ne da mi moramo da se bavimo onim što oni ionako vole da rade. Trenutno omiljeni detalj vezan za Baraka Obamu tiče se izdanja njegove knjige „Smelost nade“ u Srbiji. Goran Perčević of SPS izgleda da je na čelu izdavačke kuće koja je to izdala.

Svetlana Lukić: Ne izgleda nego jeste, bio je na konferenciji za štampu, jeste.

Vojislav Pejović: Kad sam to saznao shvatio sam kuda ide ovaj svet.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Jadranka Stojaković sa pesmom „Što te nema“ na stihove mostarskog pesnika Alekse Šantića. Jadranka je devedesete godine provela u Japanu, a koliko znam večeras peva u beogradskom Studentskom kulturnom centru. Pred kraj Peščanika slušate još kolumnistu lista Vreme i sajta pescanik.net Teofila Pančića.

Teofil Pančić: Mi sad treba da dokonamo da li se to Srpska radikalna stranka množi ili se deli. Ako se množi nije dobro, a ako se deli onda je dobro. Čini mi se da je ovo zapravo neki logičan rasplet jedne situacije u kojoj imaš jednu stranku koja je, znači, veoma jaka, ali potpuno nesposobna da zapravo postane sistemska stranka i deo nekakve vlasti. Šešelju to nije smetalo, da se razumemo, pogotovo, naravno, kad je otišao u Hag, jer njemu jednostavno odgovara ovakvo stanje. Njemu je ovo super, on je tamo mesija, mučenik, a ovi njegovi ovde jedino što mogu i smeju da rade, a bogami i jedino što ume da radi ogromna većina njih, to je da ponavljaju ono što im on kaže. I svi happy. Međutim, tu se pojavio faktor Tome Nikolića, u tom smislu da je on jednostavno osetio da su njegove mogućnosti zapravo veće od onoga što on dobija, a onda je seo i podvukao crtu – čekaj, šta meni ovde smeta, šta mi smeta, šta me okiva sve vreme? Aha, Šešelj, dobro. On je osetio mogućnost da se približi političkom mainstreamu i to je postala neminovnost najkasnije posle ovogodišnjih predsedničkih i parlamentarnih izbora. On je imao mogućnost ili da zajedno sa Šešeljem i celom tom ekipom posle izbora postepeno otkliza na marginu, ili da nešto preduzme da pokuša da se ubaci u neku desnu varijantu nekog mainstreama.

I mi zatičemo, znači, Tomu u ovom trenutku u tom stanju, kada on shvata da ili sa Srpskom radikalnom strankom ili bez nje u nekoj novoj konstelaciji on dobija priliku da zapravo postane prvi čovek svega onoga što je desno u savremenoj politici Srbije. Alternativa mu je to da ostane nekakav, ono, pajac jednog pajaca kao što je Šešelj, tako da je u toj konstelaciji sasvim jasno zašto se on odlučio za ovo. E, sad, s druge strane možemo da zamislimo situaciju da se Šešelj zaista vrati u Srbiju – odlaskom pre svega Nikolića, možda i Vučića, on ostaje tu kao nekakva figura koja nužno gubi uverljivost. Počinje previše da podseća ljude na sve ono što je u njihovim životima bilo loše, čak uprkos tome što su mnogi od tih ljudi podržavali sve to, što su učestvovali u svemu tome, što su glasali za sve to, što su godinama mislili da je to super, što možda i sad misle da je to super, ali sad oni misle – super je, ali je propalo. Sad postoji jedno „ali“ kojeg pre nije bilo i zato se osipa broj ljudi koji su u stanju za to da glasaju.

To je kao da zamišljaš da si bio na nekoj sjajnoj pijanci, ali pijanka je bila sinoć, a sad je ono sutradan u podne i boli te glava. Ja u toj nekoj konstelaciji mogu da zamislim ne da zapravo nestane ono što je baza tog radikalizma, neće to nestati, ali da se svede na jednu razumnu meru s kojom se može živeti. E sad, da li je cena toga da mi od sutra treba da tretiramo Tomu Nikolića kao uvaženog gospodina, respektabilnog desničarskog političara? Pa, ja to ne znam, meni je gadno i da pomislim na to, ali pre 2-3 godine nam je bilo nezamislivo i da ćemo imati ovo sa Dačićem. Ne pre dve godine, pre pola godine nam je to bilo nezamislivo, a onda se nešto dogodilo, pa nam je postalo zamislivo. Opet kažem, dogodio se Koštunica, dakle, Koštunica je svojom politikom omogućio to da mnogima od nas Dačić počne da izgleda kao manje zlo. To je apsolutno Koštuničina zasluga, da on nije otišao u apsolutno političko ludilo to se ne bi dogodilo, niti bi bilo potrebe za tim, niti bi ikada bilo potrebe za Dačićem kao delom takozvane demokratske proevropske Vlade u Srbiji. E, pa, slično je i ovo, svako bira sebi svoj put, dakle, Koštunica je izabrao tako, Nikolić je izabrao ovako, a mi možemo samo da zamislimo šta će da se dogodi tokom te 2-3 godine. Ali ako se dogodi, a to nije isključeno, da Nikolić bude jednom, pa drugi put, pa treći put u nekim situacijama, je l' te, da kažem koristan, ko zna šta ćemo mi o tome početi da mislimo. Ne bih ni da pretpostavljam, možda ne bi bilo dobro da čujemo sami sebe za dve godine.

Fakat je da smo svi negde ucenjeni, dokazano je da Srbija realno ne može imati bolju vlast od ovakve, i mi smo time ucenjeni, jer s jedne strane kao razumni ljudi znamo da je to tako, s druge strane kao ljudi osetljivog stomaka znamo da ima mnogo odvratnih elemenata u toj kaši. Znači, s jedne strane, ako samo gledaš na to i samo urlaš o tome – jao, vidi ovog ludaka, vidi onog ludaka – onda ti zapravo neosetno i sam prerastaš u ludaka... mislim, postaješ dosadan ljudima, koji bi da ti kažu „hajde, nemoj više da smaraš, jebote, daj pogledaj malo širu sliku“. S druge strane, opet ne možeš ni da se prepustiš tome, jer onda ostaješ bez onog najosetljivijeg instrumenta koji je za tebe jedan od onih od regulativnih faktora u javnosti, znači, prosto si neko ko treba da bude ono, što kažu, watchdog, ko treba da pazi na takve ludake. I tu je sad teško naći neku pravu meru, mislim, to očigledno svako od nas sad individualno radi, mi smo sad svi kao da smo se upravo iznova rodili, mi pokušavamo da se svako na svoj način saberemo i vidimo šta je to što mi sad imamo. Ako ti imaš situaciju da su svi u vlasti osim onih koji su baš poslednji koje bi hteo da vidiš ponovo na vlasti – kao što su radikali, DSS i tako dalje – ti si onda odsečen od neke realne alternative i ti ne možeš da pokažeš prstom i da kažeš, e, bilo bi bolje da je taj i taj na vlasti... Je l', majke ti? Pa on je već na vlasti, o čemu ti govoriš?

I mi smo sad u jednoj potpuno novoj situaciji, jer zapravo imamo taj problem da možemo samo da gledamo tako na neke partikularne ekscese, kao s ovim ministrom vera. Ja ne znam, voleo bih zaista da mi neko objasni ko je uopšte..., ko se setio tog Bogoljuba Šijakovića, iz koje crne rupčage su ga izvukli i, generalno, da li je ideja postmiloševićevskih vlasti, svih po redu, da svaki sledeći ministar vera bude veći ludak od prethodnog? Je li to? Ako je to ideja, svaka im čast, onda idu u dobrom pravcu permanentno, ali kažem ti, uvek ti je problem sa tom vrstom kritičkog diskursa što se nađeš sa onim zidom, što ne umeš da ponudiš alternativu, a ne umeš da ponudiš alternativu jer sve čega bi se setio kao alternative, a što postoji u realnom političkom parlamentarnom, pa čak i vanparlamentarnom političkom prostoru Srbije, sve je to već negde ukačeno na tu kompoziciju. I ti sad, ono, tu negde na toj tački ostaneš ućutkan.

Ta ideja kako mi imamo neke silne potencijale, to meni zvuči potpuno besmisleno, to ti je otprilike kao da kažeš je da fudbalska reprezentacija Srbije potencijalni prvak sveta. Pa, svaka reprezentacija je potencijalni prvak sveta u teoriji, ali postoji samo jedna koja je zaista prvak sveta, a to je ona koja pobedi u finalu svetskog prvenstva. Sve drugo je maštarija. Postoje neki potencijali, ali ti potencijali nikad neće biti realizovani. Neće biti realizovani jer jedna masa sveta nikada neće ozbiljno ni pomisliti da uopšte uđe u tu arenu, jer je ta arena tako zasnovana. A kad kažem arena, to nisu samo političke stranke, parlament i tako dalje, to su mediji, to je sve ono što ulazi u nekakav javni život. Znači, ti kad pogledaš na tu arenu, ko normalan bi poželeo sebi da u to uđe? Kad pogledaš ko bi sve u ovoj zemlji mogao biti ministar kulture po svojim kapacitetima, a ko se nikada u to ne bi upustio, to je da te glava zaboli. Imaš tu situaciju da je DSS insistirao na tome da drži prosvetu, to je u skladu sa likom i delom Koštunice. Znači, on je čovek koji je neka vrsta ideološkog bojovnika i on ima neku svoju viziju Srbije. Sad, mi možemo govoriti da je ta vizija zaplotnjačka, palanačka, ksenofobna, ovakva, onakva, nacionalistička, ne znam sve kakva, ali on je u skladu s tom vizijom, on je znao šta je njemu važno. Njemu je važno da on bude premijer, a da njegovi ljudi drže takva ministarstva kao što je između ostalog Ministarstvo prosvete. On nije, na primer, bio zainteresovan za Ministarstvo finansija, to je daleko od njegovog sveta.

E, sad, ako je to slučaj i sa Demokratskom strankom, onda zaista moraš da postaviš pitanje šta je uopšte prioritet te stranke? Šta joj je prioritet ako to nije jedna temeljita promena, nekakve kulturnovrednosne paradigme u Srbiji, a u skladu sa onim što Demokratska stranka za sebe tvrdi da jeste i za šta tvrdi da jeste njen politički, pa ako hoćeš i kulturni i civilizacijski identitet. Ako oni te stvari tako olako prepuštaju tim nekim sporednim igračima, juče DSS-u, danas SPS-u, onda je poruka apsolutno porazna. Znači, pored Ministarstva vera, Ministarstvo prosvete je drugo na kojem su se vežbali zaista najopskurniji likovi, da ne spominjem Čolićku i sve to zajedno. Generalno je ta poruka žalosna, da njima do toga nije stalo, da je njima važnija svaka i najbesmislenija funkcija u nekom bloody upravnom odboru nego to.

Svetlana Lukić: Pa kad Đilas, odnosno Demokratska stranka, preuzima Beograd i sve je manje-više podeljeno po tim partijskim funkcijama, pa si baš velikodušan da daš Sekretarijat za obrazovanje čoveku koji je iz DSS.

Teofil Pančić: Isto tako su kulturu dali i na republičkom i na gradskom nivou G17, dakle, ne ulazim sad u personalna rešenja, jer recimo Bradić je svakako jedno od boljih mogućih rešenja. Govorim o tome da je zanimljivo kako se Demokratska stranka tako lako odrekla jednog takvog resora.

Pojavio se taj neki predlog Statuta Vojvodine iza kojeg stoji Demokratska stranka, ali zapravo nije jasno čak ni da li stoji Demokratska stranka kao celina ili je to neki projekt ekipe oko Bojana Pajtića, znači ekipe koja rukovodi Demokratskom strankom u Vojvodini, a bogme i samom vojvođanskom izvršnom vlašću. Čini mi se da će pre biti da je ovo drugo. Dakle, to se pojavilo i interesantno je kako je Vojvodina ostala kao jedan od, onako, sve ređih poligona za vežbanje takozvanog patriotskog diskursa. Najzad smo našli još jedne separatiste, znaš, pošto ove sve separatiste smo već istrošili.

Svetlana Lukić: Da li se ovo čuju demonstracije ili šta?

Teofil Pančić: Da, bio je pun autobus policije, video sam kod turske ambasade... Čekaj, gde sam ono stao? Da, kod separatista. A stvar je naravno krajnje trivijalna, dakle, famozni vojvođanski separatizam u principu ne postoji, jer za njega naprosto nema neke realne ni demografske, ni političke, ni bilo kakve druge osnove, iz milion razloga. Postoji međutim nešto drugo, postoji fakat da znamo kakvo je stanje u Srbiji, ili znatnom delu Srbije južno od Beograda, znamo na šta to liči, bar ti i ja smo uzduž i popreko išli po Srbiji i vidimo koliko je to propalo, žalosno, tužno. E, sad ta Vojvodina koja nije mnogo bolja, ali opet je negde mrdnula, živnula, imala je i neku bolju osnovu, da se razumemo, od ranije, i tamo se nešto dešava i u privredi i u politici, rade neke firme, prave se neke pare. Ti kad pogledaš, u ovoj zemlji se pare prave u Vojvodini i u Beogradu.

Znači, normalno da će ti ljudi hteti da to razdvoje i da kažu: mi imamo izvesne drugačije standarde i mi hoćemo da te standarde sprovodimo nezavisno od toga šta o tome misli neko u nekoj beogradskoj kancelariji ili šta o tome misli neko u Kučevu. E, dokle god je tako, znači, javljaće se taj virtuelni problem vojvođanskog separatizma koji je naprosto jedno normalno osećanje da ljudi žele da upravljaju svojim poslom. Naravno, postoji vojvođanska politička kasta koja, razume se, u svemu tome ima i neki svoj interes. Razume se da tu ima i toga, razume se da njima odgovara da mogu da štrpnu što više tih nadležnosti, da ih štrpnu i zarad samih sebe, ali to ne bi bio problem ni za koga u Beogradu da to ne korespondira sa željom većine Vojvođana – a korespondira sa željom većine Vojvođana. Korespondira zato što Vojvođani naprosto vide da im se tako više isplati, da im je tako bolje. Osuđivati to znači osuđivati prirodnu ljudsku težnju da mu bude bolje. Znači, 1988. godine je bio bauk famoznih autonomaša, što je bio zapravo blaži izraz za separatiste, i u tom trenutku je verovatno većina Vojvođana mislila da je to okej. Šta se desilo? Desilo se najgore srozavanje Vojvodine u savremenoj istoriji, pa ljudi neće ponovo kroz to da prolaze, ljudi hoće da rade sve suprotno od onoga što ih je dovelo dotle. I sad, na toj tački, znači, imamo generalno, ako uprostim stvar, dve političke opcije. Jedna je ona koja kaže – okej, ta priča „Vojvodina '88.“, ta priča nije prošla, ta priča je donela samo štetu.

Znači, mi moramo da Vojvodinu rekonstituišemo kao jedan ozbiljan politički faktor. Naravno, sad neko na to može da kaže: ali, jedna je stvar bila da Vojvodina bude autonomna pokrajina unutar SFRJ, jer to je jedan sasvim drugačiji i mnogo složeniji kontekst i tako dalje, a druga kad ti imaš jednu malu, onako na nekim čudnim etnoprincipima zasnovanu državicu, a to ti se svodi na takozvanu avnojevsku Srbiju, i to praktično bez Kosova. Znači, ostaje takozvana uža Srbija i Vojvodina, i sad ti imaš tu autonomiju Vojvodine kao jedine pokrajine i tako dalje. Pa, jeste, činjenica je, to jeste jedan čudan sistem, ali do tog čudnog sistema nije dovela Vojvodina, dovelo je raspadanje one zemlje. Ne možeš zbog toga očekivati od Vojvodine da onako uslužno nestane, da se uslužno samoukine zato što to sad u nečijoj kabinetskoj glavi izgleda kao jedna malo čudna tvorevina. Pa, moraćete da živite s tom tvorevinom, ako nećete da živite s tom tvorevinom živećete bez te tvorevine. E, pa bolje da živite sa njom nego bez nje.

Mi smo svi toliko opterećeni dnevnim zadacima, jer mi smo baš kao oni đaci koji rešavaju jedan po jedan problem i nemaju nikakvu viziju šta će biti do kraja školske godine. Mi tako radimo, mi u tome živimo, gde ćeš ti sad da razmišljaš o onoj situaciji kad će ti doći neki birokrata iz Brisela, pa će sad da se bavi oblikom krastavaca, kad ti još nisi rešio problem Ratka Mladića. Zapravo će tek od tog momenta početi proces srastanja Srbije sa Evropskom unijom, jer šta znači postati član jedne takve zajednice? Pa to je srastanje. To nije samo puko priključivanje, znaš, sad kao da uzmeš, ne znam, jedan vagon pa ga priključiš već postojećoj kompoziciji, pa već na sledećoj stanici možeš da otkačiš taj vagon pa da on ode na neku drugu stranu. E, ovo ne ide tako, ovo je jedna vrsta srastanja. Ta Evropska unija nije država, ali nije ni puki savez država. Ako želiš da budeš deo toga, to podrazumeva milion stvari o kojima mi iz perpektive srpske svakodnevice još nismo apsolutno stigli ni da počnemo da razmišljamo. U tome i jeste fora sa Evropskom unijom, što ti ona omogućava da prestaneš da razmišljaš samo o pukom preživljavanju, što tu zapravo i jeste onaj početak nekih viših ambicija u životu.

Kada se ti uključiš u neki širi kontekst, ti možeš tu da imaš neku šansu, pa da rešiš neke probleme makar i na najbizarniji mogući način, ali i to će ti već biti neko olakšanje. Na primer, često se govori o tome kako je bitno smanjena nezaposlenost u Rumuniji i Bugarskoj od kad su u Evropskoj uniji. To je tačno, ali dobar deo te nezaposlenosti je rešen tako što su ljudi otišli trbuhom za kruhom, pa više nisu nezaposleni u Bugarskoj zato što su zaposleni u Nemačkoj na nekim obično ne baš preterano lepim i dobrim poslovima. Ali i to je za njih korak napred u odnosu na ono što su bili, a onda se polako stvaraju uslovi da se i tu nešto radi, pa ljudi počinju odavde da odlaze u Rumuniju da rade zato što se tamo otvaraju neke firme. Recimo, evo ti, isto je primer ovog famoznog, i mislim užasno važnog, to pokušavam uvek da negde provučem, Koridora 10 o kojem se stalno govori. Postoji ta mitologija kako je Srbija na sred nekakvog puta i Srbija je jedna nezaobilazna zemlja i gde god ti kreneš sa Istoka na Zapad i obrnuto ti moraš kroz Srbiju da prođeš i tako dalje. To je istinito samo u jednoj veoma maloj uslovnoj meri, naime, to jeste jedan logičan put, ali ako ti po tom logičnom putu prospeš čitav niz balvana, pa ljudi će to zaobilaziti. Ti ako hoćeš da ideš kroz Srbiju – carina, granica, loš put, imbecilno visoke putarine, korupcija, policajac koji te zajebava zbog ovog i zbog onog.

Svetlana Lukić: Malinari, kupinari...

Teofil Pančić: Malinari, kupinari i ostala čuda, rezervisti i tako dalje, i onda kad sve to prođeš, onda ponovo carina... A u povratku sve ispočetka. Pa, mislim, niko neće to da trpi. Znači, ako se taj famozni Koridor 10 i već sve što uz njega ide ne napravi u roku od, ne znam, ja mislim ne više od 2-3 godine maksimalno, onda možeš lepo da zaključaš ovu zemlju i da baciš ključ, jer jednostavno više niko neće imati razloga da prolazi ovuda.

Od svih katastrofa kroz koje smo prošli naši kriterijumi su jako opali, pa nam je ovo stanje fenomenalno, jer se svi sećamo kako nam je bilo pre 10 i 15 godina. I onda je to taj trenutak kada se mnogi ljudi neosetno, nije to neka svesno doneta odluka, nego naprosto onako postepeno, neosetno se negde zavlače u neku potpuno privatnu ili usko profesionalnu sferu i eto, kao, ja tu obrađujem svoju malu baštu i to je ono, toliko od mene, odjavljujem se, je li. Kažem, to je psihološki valjda sasvim razumljivo i sasvim očekivano, ali ne mogu baš da kažem da je dobro. Ja verujem da se u naredne ne više od 3-4 godine zapravo dugoročno oblikuje jedna generalna slika srpskog društva. Ovo što mi u sledećih nekoliko godina isposlujemo – to nam je, kako nam bude izgledao parlament, to će nam biti mustra po kojoj će u narednih nekoliko decenija on da izgleda. Kako budemo imali mustru za medije, kako budemo imali mustru za famozni javni servis, kako budemo imali mustru, ne znam, za univerzitet, za šta god hoćeš, znači – to će nam biti.

Ja inače mrzim, više puta sam i u Peščaniku govorio, tu sektu razočaranih. Ja kad čujem reči „razočaran sam“, ja se hvatam za pištolj, jer to obično izgovaraju ljudi koji previše dobro o sebi misle, kao jebote, ko si ti da budeš razočaran, mani me tvoje razočaranosti. Znači, nisam bio očaran pa da budem... Nisam razmišljao da će posle 5. oktobra ne znam koja čuda da se dese, ali na primer, da mi je neko rekao da će osam godina posle 5. oktobra grad koji se zove Beograd i koji je glavni grad ove države biti podjednako siv! Kada ulaziš sa Brankovog mosta, s novobeogradske strane i pukne na tebe jedan u principu prelep pogled, jer ta padina na kojoj se Beograd pružio je nešto božanstveno, ali kad ti vidiš ono isto sivo, oljušteno, odvratno koje si gledao i pre 8 i pre 15 godina muka te uhvati. Kako je mogao jedan Edi Rama, ako se ne varam tako se zove gradonačenik Tirane, da Tiranu ofarba u sve moguće boje? Pa neka su i kičaste, baš me briga, više volim veseli kič od ovog sivila. Pa, čekaj, jebote, je li tako teško okrečiti Beograd, što rekoše u onom filmu, je li to takav problem da mi osam godina posle toga nismo mogli to da uradimo? Znači, za to ti ne trebaju milijarde evra pa da kažeš – ne mogu da izgradim metro jer nemam pare. Znači, mi smo tu negde ispustili jedan bitan element života, jedan bitan element životne radosti. Mene to zanima da vidim, da neko pokaže brigu za takve stvari, da mi poruče da ne živim u Belorusiji 1952, nego da živim na evropskom kontinentu 2008.

Svetlana Lukić: Sinoć me je nešto jako potreslo. Vraćala sam se kasno u Kneza Miloša i kako sam zaustavila kola na semaforu obradovala me slika dve gospođe koje su onako u svetlim haljinama krenule u šetnju. Tako me to razgalilo! I onda je jedna od njih pala, upala u neku rupu. Sam taj prizor žene koja je tako ponižena bukvalno mi je naterao suze u oči, jer ona se pre toga ponašala kao da je u gradu...

Teofil Pančić: Naravno, zato što se ona ponašala kao osoba koja zna da postoje ljudi koji su plaćeni za to da se brinu da se njoj nešto tako ne dogodi. Kad odeš negde u neku od zapadnih metropola, mislim da je London najkarakterističniji slučaj, na svakom koraku te neko upozorava na neke opasnosti koje ti izgledaju potpuno virtuelno iz tvoje pozicije. Pa, ne znam, ako visina poda perona stanice podzemne železnice na nekim stanicama za malo, malo, malo, nije usklađen sa visinom poda samog vagona, onda ti stalno ponavljaju na stanici „mind the gap“, kao da se radi o ne znam kojem zjapu od pola metra. I nama je to onako malo blesavo i, kao, pa bože, zar ovde žive sami idioti? Pa, ne, ne žive idioti, nego neko je plaćen za to da razmišlja o takvim stvarima, da ako postoji ikakva šansa da se neko tu saplete, on je tu da tu šansu smanji. E, mi nemamo, mi smo u tom pogledu potpuno onako divlji, odnosno –snalazi se kako znaš, zaobilazi ako vidiš nešto što ti nije jasno, nemoj da staješ na šaht, jer možda je šaht loš, možda ćeš samo da propadneš... Prosto je generalno divlje stanje, stanje u kojem važi pravo jačeg. Ako ti vidiš da to postoji u politici, ako vidiš da to postoji u društvu, ako vidiš da to vlada, onda ljudi to prenose na nivo svakodnevnog života. To je jedna vladajuća matrica.

Svetlana Lukić: Koja nas pomalo pretvara u zveri, zato što ti si stalno u očekivanju nevidljivog udarca i ponašaš se odbojno, „šta ovaj čovek hoće od mene?“, a kad se opustiš stvarno te uvek nešto zvekne. Mi smo kao zverinjak...

Teofil Pančić: Jeste, ili si nakostrešen ili se previše opustiš pa ti se to osveti. Pa sad ti živi.

Svetlana Lukić: Slušali ste Teofila Pančića. Teofil se bez veze sekira zbog ovog Koridora 10, Nacionalni savet za infrastrukturu kojim je lično predsedavao Tadić sinoć je odlučio da se autoput Horgoš-Požega podeli na više deonica i da se izvođači izaberu na tenderu. Evo, od osamdesetih godina čekamo zaobilaznicu oko Beograda, a vidite da su ovi zaludni zapadnjaci napravili otprilike te dužine tunel, i to 100 metara ispod zemlje, da bi mogli da priključe taj njihov opskurni akcelerator. Hoće da ispitaju tamnu materiju. Mi to ne moramo, mi smo se s njom srodili, ona nam je rod rođeni. A i vi ste nama rod rođeni, skoro nam tako dođete. Hvala vam što ste nas slušali, bila je ovo prva malo zbunjujuća emisija, mi ćemo da se popravimo, od idućeg petka pa do daljnjeg – Peščanik. Doviđenja.

► Basmarke - I deo ( Vesna Rakić - Vodinelić, Žarko Korać )