Možda je ludo reći, ali jedino što bi uoči majskih izbora trebalo da ohrabri demokratski blok to je histerična panika koju su narodnjaci i radikali pokazali povodom glasina da će Srbiji 28. aprila možda ipak biti ponuđen na potpis Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Znači, oni se i dalje plaše zavodljivosti Evrope kod ovdašnjeg stanovništva, mada se antievropska propagandna kampanja, sa malim prekidima, u Srbiji vodi već dve decenije, a u jednoj dublje obrazloženoj istorijskoj analizi moglo bi se dokazati da je reč i o vekovima.

Na primer, još prilikom političkih rasprava u Narodnoj skupštini 1881. o tome da li je Srbiji potreban ugovor sa Generalnom unijom iz Pariza o zajmu za gradnju železničke pruge između Beograda i Niša, poslanik radikala pop Milan Đurić je rekao: "Jer amanet je naših dedova da raskomadano Srpstvo ujedinimo; no ako se ovaj ugovor primi, onda će se teško moći izvršiti taj amanet naših pradedova o ujedinjenju naše potlačene braće, jer duž železničke pruge podići će se 34 stanice, to jest toliko kolonija tuđih narodnosti i tuđih ideja. Sem toga tu će se navući stranački fabrikanti i svakojake krpetine i s njima će se otvoriti trgovina, a našem narodu nije amanet prađedovski da trguje i da se obogaćava, no da sveti Kosovo!"

U ovom kratkom retoričkom izlivu jednog narodnog radikala pre 130 godina zapravo se nalazi sažet opis idejnih korena i današnjih radikala i narodnjaka, koje otuda hvata strah od svakog signala da se priprema bilo kakav sporazum sa Evropom, pa i od sve raširenijeg utiska da i ovde stasava neka generacija koja Srbiju ne doživljava kao fatalno predodređeni "istureni komadić" zone pravoslavnog, panslovenskog otpora Zapadu.

Moguće zbog svega toga, jednodušno i smesta, Koštunica, Ilić, Nikolić i drugovi, čim su vesti o mogućoj evropskoj ponudi za Sporazum stigle iz Brisela, skočili su na noge da priprete građanskim ratom svakome ko bi se usudio da takav papir potpiše u ime Srbije i da unapred ponište bilo kakvo dejstvo ovog papira (kao što su i kosovsku nezavisnost poništili unapred, a potom i unazad). Premijer Koštunica je čak naglasio da taj potpis i taj dokument Srbiju uopšte neće obavezivati - valjda ako se on i posle izbora zadrži na vlasti - ali je pri tome zaboravio da kaže da mogući sporazum ne nameće nikakve obaveze Srbiji, ukoliko ona u narednim godinama odustane od evropskog puta, ukoliko ne nastavi već dve godine ukočene reforme i ukoliko ne konkuriše za novac iz bogatih predpristupnih fondova iz kojih su neke zemlje još pre nego što su ušle u Evropsku uniju izvukle i do sto milijardi evra. U stvari, kao i u pitanju Kosova, ovaj, naizgled vešti političar, sebi je unapred odsekao svaku odstupnicu, pa sada možemo konstatovati da doista, s Koštunicom na čelu - Srbiji nema ulaska u Evropsku uniju. O tome bi morali da razmisle i Rusi, i radikali - svaki iz svojih razloga.

Šta u narednim godinama takva odluka može da košta građane Srbije lako je dokazati ako pogledamo neke podatke o finansijskim tokovima prema našoj državi u poslednjih sedam godina. U Srbiju se, kako je to izneo Miladin Kovačević na nedavnom okruglom stolu Centra za geostrateška istraživanja u Beogradu, u tom razdoblju slilo 45,5 milijardi dolara - doznaka, stranih investicija, kredita i donacija. Po mojoj proceni, preko 99 odsto od tih sredstava došlo je iz onih 35 država koje su do sada priznale nezavisnost Kosova, a s kojima su, zasad, diplomatski odnosi samo spušteni na niži nivo - dok radikali i narodnjaci, eventualno, ne nađu u svojim redovima nekog budućeg ministra inostranih poslova koji bi pronašao neka "oštrija diplomatska sredstva" prema tim zemljama (kako je indirektno najavio sam Koštunica).

Zamislite kako bismo danas živeli i kako bi Srbija danas izgledala bez samo polovine od tih 45,5 milijardi dolara - kada i posle takvog priliva naša zemlja i dalje teško skriva svoje siromašno lice i kada zapravo nemamo šta da pokažemo da smo izgradili od tih sredstava. Skoro bukvalno sve te pare otišle su na potrošnju - da se sa 30 na 350 evra povećaju plate 2,5 miliona zaposlenih, da se popune duboki deficiti penzinog fonda koji hrani 1,3 miliona starih ljudi, zatim za opravku bolnica i domova zdravlja, za krpljenje drumova, za obnavljanje opreme policije, za dalje poboljšanje standarda političkog i činovničkog aparata države i za stabilizaciju buržoaskog sloja. Za ono malo novog što je izgrađeno (supermarketi, poslovne zgrade, skladišta i bilbordi) možemo zahvaliti stranim kompanijama. Od reindustrijalizacije Srbije smo još daleko, ali se mnogo lakše diše nego pod Miloševićem.

S tim u vezi moram spomenuti da ne delim mišljenje koje je Kovačević, kao ekonomski stručnjak, izneo na pomenutom skupu - da nije sve trebalo slupati u potrošnju, na razvoj usluga i trgovine i na održavanje abnormalnog tempa porasta uvoza. Smatram da nije bilo druge, jer bi u slučaju pametnijeg korišćenja tog novca i "produktivnijeg ulaganja", Srbija već završila u fašizmu, zbog potpuno iscrpljenog i sluđenog naroda koji više nije mogao ništa da čeka.

Šta će se dogoditi ako se finansijski priliv iz inostranstva u Srbiju u narednim godinama samo uspori svoj tok, ili se čak, ne daj bože, prepolovi - što je verovatno očekivati ukoliko se Koštunica i drugovi uspešno odupru evropskim ucenama? Nebo neće pasti, ali narod verovatno hoće.

Danas, 17.04.08.

Povezani članci:

• Govor anarhije

  Iako izborna trka teče, i još uvek se ne zna ko ce pobediti za koju vlast (republičku, gradsku, lokalnu), trkači govore kao da su već na vlasti. Prikazujem vam četiri slučaja koja su u najmanju ruku problematična i teraju nas da razmišljamo kakav je to sisitem zaveden u Srbiji. Svi slučajevi pokazuju da su takmaci za vlast već na vlasti i da svaki od njih sa vlasti preti svojim konkurentima.

• Invazija bilborda

  Sa svih slobodnih zidova, fasada i bilborda traži se od građana Beograda i Srbije – „Podrži Srbiju“. To Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, užireni od politike i lenji da idu od vrata do vrata, računaju da vizualizacijom kampanje „navataju“ još nekog neukog birača od koga ultimativno traže da „Podrži Srbiju“. Jok, podržaćemo Zimbabve.

• Invazija odbeglih androida

  Nema više nikakve sumnje: sve Koštuničine i Ilićeve androide proizvode i puštaju u promet na jednom mestu (verovatno u laboratorijama neke rashodovane poverljive vojne fabrike, ukopane duboko pod zemljom); samo je tako moguće objasniti da je te veštački generisane oblike života nemoguće razlikovati međusobno po onome što govore.

• Izborni račun

  U novoj vladi će svakako biti ili DS ili SRS, ali ne zajedno. Učešće svih drugih je neizvesno. Ukoliko ove dve stranke, ili koalicije, dobiju otprilike isti broj glasova, DS će biti u prednosti utoliko što će LDP i, možda, stranke manjina pre izabrati da budu u opoziciji nego da budu u koaliciji sa Radikalima.

• Jagma, jagma

  Gosti: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, novinar Boris Dežulović, pisac Marko Vidojković, Vesna Pešić iz LDP-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković