Bušovo nasleđe bezobzirnog rata i loše vođene ekonomije čini 2008-u godinom kao stvorenom za pobedu demokratskog kandidata. Pa ipak, Barak Obama je u trci za predsednika izjednačen sa Džonom Mekejnom, republikanskim kandidatom čija je lista mana duža i od monologa Džoa Bajdena. Obama vodi prvorazrednu kampanju, sakupio je rekordne sume novca i nadahnuo milione svojom elokvencijom i vizijom. Mekejnov tim se stalno osipa, on je nedosledan, nema samodisciplinu, a od harizme nema ni «h». A ipak su kandidati trenutno izjednačeni. Šta nam to govori?

Obamin gubitak prednosti od deset poena može se racionalizovati zlovoljom Klintonovih, presporim reagovanjem na napade sa druge strane, time što je previše zgodan, genijalan ilicool da bi bio izabran. Ali budimo iskreni: Obama je izgubio vođstvo, jer ga ne vole stariji beli glasači. Razlog je vrlo jednostavan: boja njegove kože.

Obama bi mogao da izgubi izbore zbog rasnih predrasuda. To jasno pokazuju istraživanja javnog mnjenja koja su prošlog meseca sproveli CBS i New York Times. Njihova analiza nam pomaže da bolje razumemo kako bela Amerika razume rasnu nepravdu. Po ovom istraživanju, 26 odsto belaca tvrdi da je bilo žrtva diskriminacije. 27 odsto misli da se diže previše galame oko problema sa kojima se suočavaju crnci. 24 odsto smatra da zemlja nije spremna za crnog predsednika. Pet odsto belih glasača priznaje da nikada ne bi glasalo za crnog kandidata.

Tih pet procenata ima dobru procenu američke realnosti. Na preliminarnim izborima u Pensilvaniji, jedan od šest belih glasača je po izlasku sa biračkog mesta izjavio da je za njega ili nju rasa odlučujući faktor. 75 odsto tih ljudi glasalo je za Klintonovu. Izračunajte sami: 20 odsto birača na preliminarnim izborima u Pensilvaniji priznalo je da nije glasalo za Obamu zato što je Afroamerikanac. I to vam otvoreno priznaju demokrate iz države sa istočne obale. Odgovori u Ohaju, pa čak i u Nju Džersiju, bili su deprimirajuće slični.

Na ovakvim predrasudama zasnovane su i izmišljene priče o Obaminom poreklu. Za sve dobrovoljno neobaveštene, on je prerušeni musliman oženjen crnačkom ekstremistkinjom. Ili je – hvala, Geraldine Ferraro – uspeo u životu zbog pozitivne diskriminacije prema crncima. Neki Jevreji, nezadovoljni Obaminom podrškom Izraelu, smatraju da je to odlika svih crnih političara. 14 odsto belih glasača veruje da bi Obama kao predsednik favorizovao crnce. Neki ga smatraju elitistom koji ne razume obične (bele) ljude zato što nije jedan od njih. Ili ga optužuju da igra na rasnu kartu optužujući svoje protivnike za rasizam, iako on sve vreme brižljivo izbegava da čini bilo šta slično tome. Ljudima prosto nije prijatno sa čovekom koji je, znate već, sa Havaja.

Ima i očiglednih svinjarija. U maju je Pat Buchanan, koji je u svojim knjigama zabrinut zbog toga što Evropljani i Amerikanci gube kontrolu nad svojim zemljama, održao bombastičan govor na MSNBC u odbranu belih stanovnika Zapadne Virdžinije, koji su glasali na osnovu rasne solidarnosti. U bestseleru broj jedan u Americi, Obama Nation, Jerome R. Corsi pakosno zapaža da je Obamina bela majka uvek volela da joj «mužjak» bude «obojen». Džon Mekejn još uvek nije osudio ovu zlonamernu knjigu.

Mnogi su govorili o tome koliko bi Obamina pobeda značila za Ameriku. Konačno bismo, kao u retrovizoru, ugledali nasleđe ropstva, segregacije i rasizma. Naša deca bi dobila šansu za život bez rasnih predrasuda. Ostatak sveta bi prigrlio jednu manje strašnu i otvoreniju Ameriku. Iz toga proizlazi da bi Obamin poraz značio nešto sasvim suprotno. Ako on izgubi, i naša deca će znati da je društvo jednakih mogućnosti za sve samo prijatna laž. Njegov poraz bi značio da smo prokockali savršenu priliku da najmračniji deo svoje prošlosti ostavimo iza sebe. Ostatak sveta bi došao do neizbežnog zaključka: Amerika je imala ogromnu šansu, ali na kraju su sumanute rasne predrasude odnele pobedu nad razumom.

Izbor Mekejna vratio bi nas u prošli vek. On je simbol nacionalizma iz doba hladnog rata. On odbija prelazak sa geopolitike na geoekonomiju, ne shvata ključnu ulogu blage moći (soft power) u multipolarnom svetu i ne vidi koliko se svet promenio zahvaljujući digitalnoj tehnologiji. Kod Mekejna, koji mi je lično drag, to nije samo pitanje stava, već i životnog doba. Ali ako 2008. predsednički kandidat ne zna čemu tačno služi računar, imamo problem. U prelomnom trenutku ljudske istorije, Mekejnov pristup našim najozbiljnijim problemima je pun agresivnog poricanja. Rešenje globalne energetske krize on vidi u novim bušotinama, a dužničke u smanjenju poreza. Na bezbednosne izazove – od Gruzije do Irana – Mekejn odgovara bušovski uvređeno i nasilno.

Možete se slagati ili ne sa Obaminiom politikom, ali ona, sve u svemu, predstavlja ozbiljan pokušaj suočavanja sa našim najvažnijim problemima: propalim zdravstvenim sistemom, energetskom zavisnošću, stagnacijom prihoda i klimatskim promenama. Ovoga puta, ostatak sveta odbacivanje Obame ne bi prihvatio kao još jedan od neobičnih zaokreta Amerike. To bi, sasvim ispravno, bilo shvaćeno kao simptom istorijskog sloma ove nacije.

Slate, 23.08.2008.
Prevela Olja Petronić

Povezani članci:

• Američko obećanje

  To je američko obećanje – ideja da smo odgovorni za sopstveni život, ali i saznanje da se istovremeno uzdižemo ili padamo kao jedna nacija; američko obećanje je zasnovano na uverenju da sam ja zaštitnik svoga brata, da sam ja zaštitnik svoje sestre. 

• Žena jučerašnjice

  Možda bi trebalo staviti Hilari Klinton na tiket demokrata u novembru, a možda i ne bi. Možda bi mogla da pomogne Baraku Obami da ujedini stranku, a možda i ne može. Možda će predati žene i belu radničku klasu. I opet, možda neće.

• Čovek izgubljene nade

  Slušala sam kako je Barak Obama objašnjavao šta je to nada u politici. Moraš da svedočiš da si radio za nadu i da nisi prevario. Zato građani, birači, iako znaju da su toliko puta bili prevareni, uvek mogu da se uznesu nadom da će se željene promene dogoditi. Nada je psihološka esencija politike, bez nje se niko ne bi pomerio iz kuće da ode na biralište.

• Baraka Obamu želi ostatak sveta

  Barak Obama, globalni kandidat? „’Obamanija’ je postala planetarni fenomen koji je možda rašireniji čak i od fenomena ’dijanamanije’“, napisao je Timoti Garton Eš, profesor na evropskim studijama u Oksfordu. Dobro rečeno.

• Govor održan 18. marta 2008. u Filadelfiji

  "Mi, narod, da bismo stvorili savršeniju uniju"

  Pre 221 godinu, u zgradi koja još stoji sa druge strane ulice, skupila se grupa ljudi i ovim jednostavnim rečima započela neizvesni američki eksperiment sa demokratijom. Seljaci i naučnici, državnici i patrioti koji su prešli okean da bi pobegli od tiranije i progona, konačno su, tokom proleća 1787. godine, na konvenciji u Filadelfiji, učinili stvarnom svoju deklaraciju nezavisnosti.