Srbija je probodena metalnim šipkama koje pridržavaju bilborde. Na njih smo se navikli od 5 oktobra. U početku su služili tome da nam pokažu kako šaren može biti život koji nas čeka. Onda su bilbordi sve više bili Potemkinova sela neuspele tranzicije, da bi danas postali jeftino mesto oglašavanja jedinog proizvoda kojega imamo u izobilju - političkih partija. 1881.godine Srbija je dobila prve stranke. Za 100 godina političke stranke su postale nakazne verzije jednog od najvažnijih oslonaca demokratskog uređenja.

Srećom, makar za sada, na bilbordima nema lica Nikolića, Vučića, Koštunice, pa ni Tadića. Valjda su njihovi marketinški savetnici shvatili koliko su se njihovi osmesi zgadili građanima, koliko je strašno gledati, iz dana u dan, kez  Nikolića ili Vojislava Koštunice. Njihovi osmesi više liči na pokazivanje zuba, na pretnju, nego na osmeh. Sada su umesto svojih lica pred nas isturili Srbiju – Podrži Srbiju, Ustani Srbijo, Napred Srbijo.

Kada se Italija ujedinila, jedan poslanik je rekao - napravili smo Italiju, još da napravimo Italijane. Kod nas to ide malo drugačije. Srbi odavno postoje, ali tek treba da napravimo Srbiju. Ovaj provizorijum, ova agonija od zemlje ne može se nazvati državom. Doduše, vidim da se mnogi kao ponose što su iz ovakve Srbije. Poznato je da neki pacijenti odluče da se, kada su već bolesni, ponose zato što boluju od neke retke bolesti. Kada to čine ljudi koji treba da vode jednu zemlju, onda bi rešenje moglo biti izricanje obavezne mere lečenja. Ovako, potencijalni pacijenti su svoja buncanja popeli na bilborde i sebe predstavili kao zadnju liniju odbrane Srbije. Oni su kao poslednji branioci tvrđave, a mi smo kao žene, deca, invalidi i ostala nejač od kojih se traži da se odreknu poslednjih sledovanja vode i hrane u korist branilaca tvrđave.

U stvari, izbori su za najveći deo tzv. političke elite potera za nekoliko hiljada dobro plaćenih radnih mesta i potera za imunitetom. Za rezerviste, nastavnike, državne činovnike, radnike propalih preduzeće, to je prilika da se ogrebu za neku hiljadu dinara, koju su im nekoiliko puta pre toga iz usta izvadili oni koji su pre neki dan na vladi doneli odluku da povećaju plate u javnom sektoru i daju mu jednokratni bakšiš. Tužno je što svi znaju da država podmićuje svoje službenike, znaju to i država i službenici, tužno je kako su nas doveli dotle da smo postali glupi i ograničeni od sopstvene katastrofe.

I sada građani treba da izađu i glasaju ljuljajući se između obilićevskih, svetosavskih i drugih visina i 3000 dinara u džepu od jakne, kupljene pre četiri godine kod Kineza na buvljoj pijaci u bloku 70.

Niko ne zna šta će biti 11.maja. Svi priželjkujemo različit ishod glasanja nadajući se istom rezultatu - da na vlast dođu ljudi koji će nam omogućiti da živimo kao ljudi, a ne uspravni dvonošci, koji će rešavati probleme, a ne izmišljati nove kojima bi izbegli rešavanje starih. Ja priželjkujem nemoguće, da se oni koje već doživljavam kao sopstvene dželate odluče - hoće li mi tom sabljom kojom nam mašu nad glavom tu glavu odseći ili, ako neće, neka vrate mač u korice. Sve prihvatam, samo više ne mogu da podnesem da nas tom večno isukanom sabljom udaraju pljoštimice. 

Povezani članci:

• Amerika i Engleska...

  Jedva dočekanu izbornu tišinu razveselila je dražesna epizoda u kojoj je Republička izborna komisija uskratila vladama SAD i Ujedinjenog kraljevstva pravo da pošalju svoje posmatrače na jučerašnje izbore u Srbiji. Zato su pustili rusku Dumu i još neke. Vrhovni sud Srbije dvaput je, kao telo nadležno za žalbe, ukinulo ovu odluku, ali pasjaluk je pasjaluk: e, neće, majci.

• Dva veka bureka

  Pre nekoliko nedelja, u pivskom vrenju svesti, napravim koalicioni sporazum sa samim sobom da bar nekoliko dana apstiniram od političkih emisija na ovdašnjim televizijama, me and myself sve to lepo potpišemo, obećamo da ćemo se sporazuma držati kao pijani plota, izgasimo spravu iz struje, kao, krenemo u krevet, ali mi đavo ne da mira: znam da u beogradskoj "Areni" svoju izbornu konvenciju imaju tehnički premijer dr. Vojislav Koštunica i njegova partijska supruga magistar Velimir Ilić.

• Falsifikat s mirisom jorgovana

  U predizbornoj kampanji koja se zahuktala sve je u igri i svi smo u igri i - to je već nešto naše - nema ničeg što nije dozvoljeno. Ateisti se skrušeno mole bogu a nosioci republikanskog suvereniteta države se zaklinju uz zvuke monarhističke himne pod grbom sasvim srednjovekovnim sa dvoglavim orlovima. Istini za volju, nešto se od toga mora razumeti - ljudi smo i slabosti nas krase - ali je mnogo i onoga što razumnog čoveka baš raspamećuje.  

• Glasanje u dijaspori

  Radi kontrole izbora bilo je planirano da na svakom glasačkom mestu budu prisutna po dva predstavnika iz svake političke patije. To znači da je i na izbornoj jedinici 5, u SAD, u San Francisku/Saratogi, trebalo da bude prisutno 44 posmatrača, i to poslatih direktno iz Srbije, sa jedinim ciljem da prisustvuju glasanju. Kada sam glasala, oko 14:30h, bio je prisutan samo jedan (1) posmatrač. 

• Invazija bilborda

  Sa svih slobodnih zidova, fasada i bilborda traži se od građana Beograda i Srbije – „Podrži Srbiju“. To Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, užireni od politike i lenji da idu od vrata do vrata, računaju da vizualizacijom kampanje „navataju“ još nekog neukog birača od koga ultimativno traže da „Podrži Srbiju“. Jok, podržaćemo Zimbabve.