Gosti: ekonomista Miroslav Prokopijević, sociolog religije Milan Vukomanović, advokat Srđa Popović, novinar Petar Luković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dobar dan. Nova školska godina u Beogradu počela je tučom u kojoj je jedan učenik izboden nožem. Letos su se tukli monasi, pa vaterpolisti, pa arhitekte jedne poznate projektantske kuće, tukli su se potom odbornici Srpske radikalne stranke, i završilo se juče učenikom. Nasilje se širi Srbijom kao virus za koji lek treba da pronađu oni koji su ga pustili iz laboratorije. Država nam je u nevolji jer ne isporučuje takozvanog studenta i košarkaša Miladina Kovačevića, koji je u Americi teško prebio jednog američkog studenta. Juče je saslušan, ali kao svedok, u postupku protiv bivšeg vicekonzula koji mu je pomogao da pobegne iz Amerike. Njemu, studentu i deliji, niko ne može ništa, jer naš zakon ne dozvoljava isporučivanje naših građana.

Siledžije će biti bezbedne, kako u zemlji tako i u inostranstvu, između ostalog sve dok ozbiljno ne počnemo da se, kako kažu, približavamo Evropskoj uniji. Ivo Sanader je pre neki dan rekao da Hrvatska, ako želi u Evropsku uniju, mora da menja svoj zakon koji zabranjuje isporučivanje građana, iako mu je jasno da će desetine hrvatskih državljana odmah morati da pošalje u Bosnu, gde ih traže zbog ratnih zločina. Država je nemoćna pred Miladinom košarkašem, pred bandom koja je rušila Beograd na Koštuničinom i Nikolićevom mitingu za spas Kosova, ali se zato ovih dana dala u poteru za Biljanom Srbljanović, jer je braću iz Dveri srpskih nazvala magarcima kada su u Pančevu na silu pokušali da prekinu promociju Peščanika. Optužena Srbljanović Biljana ima da se pojavi pred sudom zbog narušavanja javnog reda i mira. Od Aranđelovca naovamo, Peščanik i njegovi gosti, listom ljudi poznati policiji zbog ranijih krivičnih dela – recimo, Biljana Srbljanović, Vesna Rakić-Vodinelić, Teofil Pančić, Mirko Đorđević – ne mogu da održe promociju knjiga bez prisustva policije. Nije mi poznato da su se pred sudijom pojavili gradonačelnik Topole, koji je organizovao prekidanje promocije u Aranđelovcu, fašisti iz Stroja koji su pokušali da prekinu promociju u Futogu, niti božji dečaci Sabora Dveri iz Pančeva.

Neće se niko od naših sagovornika i gostiju pojaviti pred takozvanom pravnom državom, a ako se i pojavi, neće biti sam. Pozvaćemo i vas da nam se pridružite, da kolektivno odgledamo tu predstavu zvanu srpska pravna država.

A srpsku pravnu državu ubuduće će graditi Gorica Gajević, kao javni pravobranilac u Raškoj. Odbornici Demokratske stranke su prilikom glasanja za drugaricu Goricu bili uzdržani. Svi su se vratili, pa se vratila i Gorica – ima neke simbolike u tome. Meni se danas čini da nam to budućnost šalje drugaricu Goricu kao svoga glasnika.

I sad, mi smo navodno oboleli od ogorčenosti, kao da je to neka bakterija koja je napala neotporne, i treba da se lečimo. Ministar zdravlja je proletos promovisao kampanju koju je nazvao Zdravlje se osmehom prenosi. To je doduše bila reakcija ne na nas pacijente ove vrste, nego na nasilje nad lekarima i radnicima Hitne pomoći. Ako ministar nastavi sa svojim idejama o reformisanju zdravstva, i ako nastavi ovim tempom da menja zdravstvo, lekarima i medicinskim sestrama biće potrebni panciri, kao što su prošle godine kineske vlasti u jednoj provinciji zbog napada pacijenata na lekare morali da obezbede mnogo pancira i mnogo kaciga za medicinske sestre i terapeute.

Malo nas je prošla ljutnja, a i poniženost bogami, zbog toga što nije odmrznut čuveni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Svi su kukali, Đelić je cvileo, što mu inače nije teško, zbog nepravde koju nam je nanela Holandija, zbog tamo neke afere sa nekim bataljonom. Ali, da se podsetimo šta to beše sa tim tamo nekim bataljonom. Holandski bataljon nije uspeo da spreči, nije dovoljno učinio da spreči genocid u Srebrenici, o kojem predsednik Tadić ovih dana govori kao o poznatom srebreničkom slučaju ili tragediji. Holandska Vlada je 2002. godine podnela ostavku zbog izveštaja holandske komisije po kojoj vlasti snose odgovornost za smrt 7.000 Muslimana. Holandska Vlada je pala, jer je utvrđeno da je u Bosnu u nemoguću misiju poslala loše obučene snage. Independent je 2002. godine pisao da je po istraživanju koje je sprovela jedna nevladina organizacija iz Holandije 10 pripadnika tog bataljona izvršilo samoubistvo, a 70% njih je napustilo vojsku zbog nametnutog osećanja krivice. Ko je ovde izvršio i kada će izvršiti samoubistvo zbog nametnutog ili nenametnutog osećanja krivice? Uostalom, kao prvo se postavlja pitanje: krivice za šta?

Teško da možemo da osećamo krivicu što ne sarađujemo sa Hagom. Pa, što bi rekao Matija Bećković na parastosu Solženjicinu, Hag je i inače osveta, a ne pravda. I podsetio nas je tada naš Matija da nam je Solženjicin poručio sa samrtničke postelje da ostanemo na Kosovu, da ostanemo na Kosovu uz svoje grobove.

Nastavlja se raspadanje Srpske radikalne stranke, demokrati se utrkuju ko će glasnije da pohvali reformsku struju radikala, Tadić već radi na tome da od Nikolića napravi svog budućeg koalicionog partnera. Ako socijalisti puknu, eto njemu proevropske radikalne stranke. Daleko je, jako daleko otišao ovih dana gradonačelnik Đilas. Aleksandra Vučića je opisao kao radnog i vrednog čoveka koji se razume u posao. Vučić je odličan, rekao je gradonačelnik. Pa jeste, Vučić je odličan, jedino pored Vučića Đilas može da sija kao zvezda proevropske Srbije.

Igramo, dakle, u onom komadu u kojem su svi junaci isti, i žrtve i dželati, i sve je samo pitanje trenutne podele uloga. Koliko znam, takav komad najviše liči na tragediju, u njoj sve umire, i kraj se zna. I, da citiram na kraju dobrog starog srpskog fašistu: srpski junaci umiru sasvim bez poze, beskrajno jednostavno i prosto prirodno.

Ovo je Peščanik, na početku emisije slušate ekonomistu Miroslava Prokopijevića.

Miroslav Prokopijević: Kad je nedavno išla ekipa na Olimpijadu, sportski novinari na B92 – dakle, ne na RTS ili nekoj “š”-stanici – pričali su da je naš minimum pet medalja, a maksimum četrnaest, pri čemu ja ne znam ni da li je bilo četrnaest kandidata, ali valjda su prebrojali. I onda se javio slušalac koji je pitao „izvinjavam se, koliko su medalja osvojili u Atini?”, a ovi su onda prilično sumorno rekli „pa, samo dve”. E, ovaj put je, naravno, kad se završilo bilo samo tri umesto tih „minimum pet, a maksimum četrnaest”. Tako je i sa SAE. Već otpočetka čitava stvar i funkcioniše kao obmana, stvori se kriva percepcija. Početak te krive percepcije je uverenje da nama stalno neko nešto traži, a mi smo neko nevinašce, je l', dobro, čedno i tako dalje. Onda ispadnu krivi Holanđani što tamo zatežu, a naravno da nisu samo Holanđani, jer da su Holanđani rekli „it’s okay”, pojavilo bi se bar 4-5 drugih zemalja.

U Britaniji i Nemačkoj uopšte nema entuzijazma za ovaj aranžman dok se stvar sa Hagom ne završi. Dakle, nije to samo Holandija, ali suština je u tome da čovek projektuje, da se čitava stvar predstavlja tako kao da zavisi od njih, a ne od nas. Sad, možda je još gore ono zbog čega se to radi – jer ne traže nama Holanđani, recimo, da nekog izručimo zato što je bio pozitivan na antidoping-testu na nekom atletskom takmičenju, nego se traži čovek, brate, koji je uradio jednu od najgorih stvari posle Drugog svetskog rata u Evropi. Ali, pregovarački tim, koji umesto da bude najtrezniji, najrealniji, postaje nekako najluđi u optimizmu. Onda, naravno, novinari čak kreću u ofanzivu, pa recimo zovu mene i još, čuo sam, neke moje prijatelje i traže da kažemo nešto optimistično. Kad ja kažem da je to besmisleno, ne volim da lažem, ja ipak ne mogu da ubedim novinarku iz jednog dobrog medija da pitanje ne glasi „šta će Srbija da dobije sa SAE”, nego „koliko će da izgubi zato što nije potpisan”. I onda, naravno, ide cirkus. Kao, pa to bismo mogli da primenjujemo sami, ne treba nam Evropska unija. Šefe, pa to si mogao da radiš još od 2000. godine, što ne uradi nešto? Znači, on čeka da ga ovaj pritegne za uvo i kaže: e, pa tamo si potpisao ugovore, u SAE ti piše da to i to moraš da uradiš, ti ne radiš ništa od toga, hajde, kreni nešto da radiš. Znači, čekaju jednu takvu situaciju. Jednostavno, politika se ovde ne svodi na to da je političar neki izabrani katalizator, neki akter izabran da nešto uradi, nego na to da sedi u ofisu i da se bogati kroz korupciju. I to je otprilike sve. Samo još malo izigrava zvezdu, je l', već prema prilikama.

Srbija je već pre nekoliko godina dobila potpuno slobodan pristup tržištu Evropske unije, samo par izuzetaka ima – to su bifteci i slično, to je valjda vino, to je riba, sve ostalo Srbija potpuno slobodno izvozi tamo. E, sad, ovaj Sporazum precizira kojim tempom će se snižavati i uklanjati carine i vancarinske barijere da i firme iz Unije dobiju sličnu mogućnost kao što imaju srpske firme na tamošnjem tržištu. To, naravno, u nekim slučajevima traje dosta dugo, ima i prelaznih perioda od šest godina, ali to je posebna epizoda. Recimo, ljudi koji vode taj resor sada se hvale kako smo dobili duže prelazne periode od recimo Hrvatske i kako je to povoljnije. Nije to povoljnije, to je lošije. Zašto? Pa, lošije je zbog toga što je Hrvatska tražila prelazni period od četiri godine, a mi od šest, što znači da je Hrvatska privreda sposobnija, i da za četiri godine može da se prilagodi novim uslovima, a nama treba šest godina.

Znači, prosto je neverovatno da to može da kaže neko ko vodi evropske integracije – da pokazuje da ništa ni o čemu ne razume ili, pak, da veruje da smo svi mi majmuni, da niko ništa ne razume u populaciji. Dakle, postoji određeni tempo kojim padaju carine i za toliko bi trebalo da pojeftine robe ovde. Drugo, trebalo bi da firmama koje ovde hoće da posluju, da osnuju svoje filijale, bude lakše da ih osnivaju. Najsporiji tempo je za poljoprivredu, tu neke stvari ne mogu da se promene brže nego za šest godina. Na kraju, poljoprivreda će biti zaštićena kao u Evropskoj uniji, imaće tih 20% carinske zaštite prema trećim zemljama. Sažeto rečeno, populacija dobija jeftiniju kvalitetniju robu i ima veću slobodu izbora, a to je za siromašnu populaciju od vitalne važnosti, jer se na taj način omogućuje da i cena hrane, recimo, nešto padne, a ne samo cena automobila i televizora i erkondišna. Samim tim rad može da bude jeftiniji, a privreda Srbije može da bude konkurentnija. Prema tome, veliki je to paket, važna je to stvar. Ali, naravno, pitanje za ljude koji vode ovu državu glasi: što to ne rade od 2000? Sve su to i sami mogli da rade.

Da, sad još stručnjaci, kao, raspravljaju pa kažu: nepovoljan je naš Sporazum, mi nismo zabranili strancima da kupuju ovde zemlju kao što su radili, na primer, Poljaci i ovi ostali iz Istočne Evrope. Sad, tačno je da su Poljaci, Česi i svi ostali to uradili, to je bio njihov osvetnički odgovor – ekonomski gledano sasvim pogrešan, a čak i politički, rekao bih – na odluku 15 EU-zemalja da zabrane da se iz zemalja Istočne Evrope ljudi slobodno zapošljavaju, nego su uvedene kvote. Samo neke zemlje kao Britanija i Irska liberalizovale su zakone i dozvolile da Poljaci ili Česi dođu u London i zaposle se odmah. To je jedna ekonomski potpuno besmislena odluka, ali sad ovde kukumavče što mi to nismo uradili. Srećom, možda je to promaklo samo nepažnjom, ili se niko nije setio da traži takvu stvar. U Austriji je isto bilo pre ulaska u Evropsku uniju. Uh, tamo je bila žešća kuknjava, kao, Nemci će sve da pokupuju! A šta se desilo? Neznatno se povećao broj Nemaca koji su kupili nekretnine u Austriji. Ista kuknjava je bila u Sloveniji, ista i u Hrvatskoj, samo je jauk, što se ide jugoistočnije, glasniji i ekonomski je nemotivisaniji. Tu je strašno mnogo predrasuda u igri.

Kad je izašao neko da kaže: hej, ljudi, u SAE, u tom Sporazumu stoji to i to, osnovni razlozi da ga potpišemo su ti, ti i ti, a naše koristi su te, te i te? Kad je to neko izašao da kaže, kad je izašao da kaže zašto treba privatizacija – ili zašto ne treba, ako ne treba? Nema ničega od toga. Dakle, toliko su zauzeti korupcijom i nekom jeftinom demonstracijom moći da je to neviđeno.

„Žuti” su, kako ih u slengu zovu, majstori korupcije, pošto oni drže najveći kolač sada i na nivou zemlje, a u Beogradu već, ja mislim, 10-12 godina, praktično od 1996. Prostora ima koliko hoće. Već sam, mislim, i pominjao, čak možda i ovde, da jedan moj poznanik koji je bio visoko u DS kaže da do najvećeg investicionog ciklusa u Srbiji dolazi u vreme izbora, posebno u Beogradu, jer se tada dele populistička obećanja, spiskavaju se pare, obećavaju više penzije, više plate i tako dalje. To je sve ekonomski štetno, a grozno destimuliše ulaganja. Kaže, ovima što grade trebaju lokacije, nama trebaju pare za izbore i tu se vrlo lako nađemo. Prema tome, predsednik Tadić ako hoće nešto da radi, čekamo da vidimo ko će prvi biti uhvaćen.

Svi ti veliki poslovi se hendluju jako loše. Evo, Sporazum smo elaborirali, da se ne vraćam na njega, ali šta je bilo s koncesijom Horgoš-Požega? Strašna svinjarija, sve ostavljeno nekim budućim generacijama, možda i troškovi, ako se izgubi spor. Da ne govorim što se kasni sa radovima, pa onda ima štete i sa te strane. Šta je bilo sa Borom, odjednom je izuzet, neće ići na tender nego će biti nekih pogodbi? Šta je bilo sa Zastavom, isto pogodba? Time se krši privatizacioni zakon – i nikom ništa. Naravno, šta će biti sa Zastavom to bog sveti zna, baš kao sa Đeknom, ne zna se kad će. Mora da se nauči da se umre, kao što je naučio Tolstojev Ivan Iljič. Svi ljudi su smrtni, dakle, ako sam čovek i ja ću morati da umrem. Moraće ova Đekna da umre jednog dana, a da li će nastati Fiat to ne samo da se ne zna, nego je u domenu fantastike.

Naš je Sporazum verovatno najtragičniji, to direktno pokazuje u kojoj meri se radi bez ikakve orijentacije. To su im rekli u Evropskoj uniji, samo to neće niko ovde da prizna: kako spiskavate tolike pare i poklanjate u bescenje firmu Rusima, a kod nas dolazite i kukumavčite za pare? To je veliki problem, jer smo tamo percipirani kao šampioni prosjačkog šešira u Briselu. Tako da gomila poslova koja se radi, ili se radi mimo zakona, ili po nekim pogodbama ili nekim prečicama na kraju se završi jednom velikom svinjarijom koja ostaje kao mrlja i, naravno, kao poruka ne samo građanima ovde, nego i investitorima i domaćim i stranim. Oni vide kako se ovde radi i šta sve može da im se desi. Kad ovde neko ne bi sprečavao određene banke, trgovinske lance, neke firme da dođu, bilo bi ih mnogo više. Zašto ih sprečavaju? Pa, čini se usluga nekim ovdašnjim moćnicima, koji imaju velike poslove u određenim branšama ovde. Ko plaća ceh? Pa, naravno, nas 7,5 miliona nesretnika. Kako? Pa, tako što imamo manju slobodu izbora, a lošiji kvalitet. A ono što je najdrastičnije u svemu i što svako oseća je da plaćamo više cene.

Svetlana Lukić: Na kraju ispada da jedino ako ovi spolja izvrše pritisak, nešto počne i da se kontroliše. Evo, sada ponovo dolazi delegacija MMF-a ovamo. Ti si nas tome učio, pričao si puno o tome da to nije institucija u koju se treba kleti i tako dalje. Međutim, na kraju se ispostavi da ako nemamo aranžman sa MMF-om onda nekontrolisano raste javna potrošnja.

Miroslav Prokopijević: Tačno, to je perfektan opis situacije, a prva implikacija je da smo mi neuračunljivi, jer mi sami ne možemo da savladamo neke poslove dok ne dobijemo tutora. I sad ja dolazim u krajnje nezahvalnu situaciju – dakle, ja koji sam najviše govorio protiv netržišnih fondova, tvrdio da je to prebacivanje para poreskih obveznika iz bogatijih zemalja, moram da branim MMF. Zašto? Zato što mi je to jedina nada da će MMF bar negde da ih stisne, pa će bar neke stvari morati da se urade oko privatizacije, bar nekoliko firmi ili možda i neka grana, bar nešto će stegnuti oko budžeta i slične stvari. Isto tako, mi pričamo o Evropskoj uniji, to nije carstvo savršenstva, to je jedna realistično gledano dobra kooperacija, u to nema sumnje jer bi inače neko izašao odatle, ne bi jurili da idu tamo. EU nije anđeo, međutim, problem je u tome što smo mi tako prljavi, ružni i zli da nama i jedna sasvim prosečna organizacija, da tako kažem, i sam put do nje, to čistilište koje ćemo da prođemo, strašno mnogo čini.

Usput, iz toga se rađa i ta pogrešna percepcija; kako čovek da sebi kaže „ja nisam uračunljiv”? Onda je kriv Holanđanin, ili je kriv Amerikanac ili Rus, neko... To je vrteška. Kad gledate, Broz je imao tu divnu ideju – jedna mala komunistička diktatura, malo liberalnija istina nego ove druge, ali uvek s vrteškom krivaca okolo. Te su ovi, te su oni, te neki tamo i tako dalje, ali nikad on. To je poenta: da nikad ne pogleda sebe. Pogledaj dom svoj, anđele.

Naravno, stvar ne može da se gleda kao potpuno vraćanje uvek potpuno istog, uvek se pojavi poneki novi detalj. Raspad Radikalne stranke, to je novi detalj, znači, to je nešto što je građanska opcija mogla da priželjkuje i nešto što je jako dobro da se desilo, jer radikali će se sad podeliti u nekoliko frakcija i ipak će neki deo njih morati da igra nešto normalnije. To je prosto poklon s neba ovoj građanskoj opciji koja se jedva držala u stolici. Jer sad kad se pogleda – to što je pretilo da formira Vladu, bilo samo na korak da je formira, to je sad u potpunom rasulu. Znači, ovi iz DSS su shvatili da su napravili greh koji su ranije obično pravili radikali, da svojom porukom uplaše birače. I zato su izgubili, sa 47 pali na 29 ili 30 poslanika i verovatno će na narednim izborima da bude još gore, jer ne mogu više da se evakuišu odatle. Mislim, u ludost je lako ući, ali iz ludosti nije lako izaći. To je sreća ponekad, jer tako se na jedan vrlo elegantan način, bez pucnjave i ulične jurnjave rešimo ponekih kojih na drugi način ne možemo da se rešimo. Tako da ja mislim da je ovo što se desilo oko radikala korisno za građansku opciju.

Naravno, veliko je pitanje, pošto svi znamo kako su ogromni potencijali građanske opcije, kako će ona to iskapitalizovati, u tom smislu da sad ima odrešenije ruke, da može da vuče neke političke poteze. Jer, vi vidite da je Vlada izabrana, ali sem što su rekli da povećavaju penzije i što je ministar zdravstva nesretno rekao i doneo uredbu da lekari mogu da rade naveče u državnim klinikama, a ne mogu da rade u drugim klinikama, i sem što je Beogradski univerzitet, koji je državna institucija, doneo sličnu zabranu, koja je dakle državna, drugih odluka nema. Dakle, Vlada bezmalo kao da nije tu, mi tek treba da vidimo u kom pravcu će ovo da ode, a prvi ozbiljan trenutak kad će se to videti biće rebalans budžeta i projekti budžeta za narednu godinu. Znači, tu Vlada već mora da izađe sa ciframa i tu ćemo videti koliko je sati.

Jaka opozicija – to ne znači luda opozicija, to je velika razlika. Jaka opozicija je opozicija koja kaže „ej, ljudi, s ovim i ovim kasnite, ovo radite krivo“ i tako dalje. Šta rade radikali? Oni uopšte ne rade tako, oni kažu „to je pogrešno, ljudi su nezadovoljni“. U redu, na nivou artikulacije nezadovoljstva oni su super, tako su i napravili tih 35% glasova. E, sad da vidimo gde su rešenja, jeste li ikad čuli šta su njihova rešenja? Hleb od tri dinara? Pa to nije rešenje, to je idiotizam. Dakle, oni su dobri kao i slične ekstremističke stranke u Evropi u artikulaciji nezadovoljstva i okupljanju nezadovoljnih, ali su jako loši u isporuci rešenja, i to nije jaka opozicija. Prema tome, predsednik bi morao nekako sebi da organizuje neki kurs, da tako kažem, neki tretman da povrati kompas, jer ga je očito izgubio. Umesto da kaže „eto, prinuđeni smo na ovu opciju“, on se baca u zagrljaj Dačiću. Davanje glupih izjava – ovaj bol za predsednikom, onaj bol za predsednikom, tu smo isti i tako dalje – davanje glupih izjava o pomirenju, užasno glupih...

Ovo sad sa radikalima je samo nastavak te iste filozofije. Ne treba to da radi čovek koji vodi ovu državu kao predsednik i čija stranka praktično vlada Srbijom u ovom času, jer Demokratska stranka sad ima vlast koju teško da je imao i Milošević. Ona, dakle, ima predsednika, ima republičku vlast, ima pokrajinsku vlast i to vrlo snažnu, ima Beograd i nekoliko velikih gradova i ima gomilu opština. Dakle, tu neke redefinicije moraju da se izvedu da ne bismo posumnjali čak i u ono elementarno, u normalnost, političku normalnost neke osobe.

Svetlana Lukić: Kako po tvom mišljenju u novonastaloj situaciji Liberalno demokratska partija vodi politiku?

Miroslav Prokopijević: Pa, povremeno su nevidljivi pošto nisu bili potrebni u toj slagalici za republičku vlast, nekako su pali u fjaku, što bi rekli Dalmatinci, kliknuli su na autodelete, sami sebe su amputirali iz političkog života na jedno vreme. Tamo gde su se čuli, to je bilo manje više u redu, jer su rekli: pa, dobro, SAE nije potpisan, da vidimo ko je tu odgovoran i tako dalje, pokazujući na pravu stranu, ne kao ovaj ministar koji orkestrira potpuno pogrešnu kampanju. Dakle, nisu imali neku veliku aktivnost, a mogli bi, imaju veliki prostor upravo zato što je vladajuća većina tako amorfna i u stvari tako neartikulisana da se i ne zna šta će da preduzme i da li će uopšte išta da preduzme. Znači, u tom pogledu potencijal im je strašno veliki, no druga stvar je kako će da ga iskoriste, to je do veštine i do rada, moraju ozbiljno da se zasuču rukavi ako neko dugoročno hoće da opstane na političkoj sceni kao stranka koja sigurno dobija preko 5%.

Ja nisam liberal nego, recimo, klasični liberal, baš u onom nekom klasičnom smislu, ne volim reč libertarijanac jer nekako deluje ekstremistički i pomalo egzotično, najviše volim to „klasični liberal“. Razlog zbog kojeg na taj način razmišljam je vrlo jednostavan: ako hoćete rezultate to su rešenja. Srbija je cela naherena ulevo. Nisu to sve zemlje u Evropi, ima zemalja koje su naherene ulevo kao Nemačka i Italija, ali ima zemalja koje su naherene udesno, kao recimo Luksemburg, Irska, Britanija. E, sad, kome je do socijalizma, može da ga nađe i u Americi. Znači, neki momci su spiskali pare, otišle su u privatne džepove, a oni su socijalizovali gubitak – kažite mi, gde to ima? To je najlepše, znači, dobit strpaš u džep, u svoj privatni, a gubitak socijalizuješ.

Evo, pre neki dan država je napravila drugu veliku ludost u Americi spasavajući najveće osiguravajuće društvo u nadi da će time da spase finansijska tržišta. Kad se to uradi onda biznis-krugovi kažu – hm, glavni štos je da spiskaš što više para, da budeš too big, suviše veliki, je l', da ne smeju da dozvole da propadneš i da strpaš te pare u svoje džepove, a naravno, pošto će država pokriti gubitak, nema nikakvog problema. Međutim, problem postoji, jer ako se tako radi, ako krene trka u tom pravcu, koliko može da se spiska, tu nema granice. Znači, Amerika ako bi krenula u tom pravcu pretvorila bi se u ekonomsku pustinju.

Svetlana Lukić: Kad smo kod Amerike, za koga ćeš da glasaš, za Mekejna ili za Obamu?

Miroslav Prokopijević: U, bilo bi mi strašno teško! S jedne strane ja ne mogu da se načudim Evropi u kojoj bi, da su izbori tu, Obama bez problema dobio dve trećine u bilo kojoj zemlji, takoreći. Stvarno ne mogu da se načudim tome, jer je Obama po meni loš kandidat. Prvo, sve njegove priče o nadi, ovom, onom – ja bih hteo da kažem: hajde da vidimo šta čini tu nadu, daj, rasitni mi to malo, kaži u čemu će nada da se sastoji ovde, u čemu onde i tako dalje. Ako je nada to da će Obama još više da interveniše po svetu od Buša, čija administracija već pravi svinjarije, zaboravi, to je pogrešno. Ako hoćeš više tržišta, super, ja ću da te podržim, biću prvi. Dakle, kaži mi kakva je ta nada. Pošto je on iz demokratskog dela, nada se ne bi sastojala u osvajanju više tržišta, nižim porezima i povlačenju iz Iraka, nego u još više država, i unutra i napolju. Drugo, kad se pogleda, pošto se u Americi vodi statistika kako ko glasa, Obama je od 100 senatora, da jednostavno kažem, najlevlji, a Bajden, koga je uzeo za potpredsednika, je treći najlevlji. E, sad, razlog što gubi glasove je što se suviše pomerio ulevo, pa ga Mekejn, koji je takođe nulti kandidat po meni, pristiže. Zasluga nije Mekejnova, Mekejn je čovek bez svojstava, što bi rekao Muzil.

Takav čovek nije ono što treba jednoj zemlji poput Amerike, koja je ipak nešto malo dinamičnija od ovog evropskog blata u koji je zapala, ekonomski bar, većina zemalja. Ja se bojim, ako Obama bude izabran, da će se stvari u pogledu unutrašnjih ekonomskih prilika razvijati lošije. Znači, Mekejn ne bi doprineo tolikom pogoršanju. Prema Iraku i Avganistanu obojica imaju razočaravajuće stanovište, tako da to može da se uporedi s našim izborima, kad ovi naši glasači kažu: eto, izašao sam pa sam glasao za Tadića, ali sam desnu ruku držao levom da mi ne pobegne.

Svetlana Lukić: Ruski komunisti traže zabranu filma Indijana Džons jer je agentica KGB-a koju igra Kejt Blanšet prikazana kao zla, kao jedna kučka, takoreći. Ruski pravoslavci, opet, traže zabranu animirane serije South Park. Kineski cenzori zabranili su drugi deo filma Tomb Rider, tako da Kinezi neće moći da vide lepu Anđelinu Džoli, jer, misle kineski cenzori, Kina je u tom filmu prikazana u negativnom svetlu. Kao što znate, cenzorska kineska ruka stigla je i u Beograd pre neku godinu, kada je film Sunčana palata, koji je trebalo da otvori festival autorskog filma, na zahtev kineskog ambasadora skinut sa glavnog programa. O čemu se tu radi? To je jedna ljubavna priča, ali ima nekoliko scena koje prikazuju proteste na Tjenanmenu, a Kinezi ne vole da se pominje Tjenanmen. Jedno vreme, ne znam da li je to i sad, u Kini je bio blokiran pristup odrednici „Tjenanmen“ u Wikipediji i na kineskom i na engleskom. Međutim, zanimljivo je kako su se naše vlasti tada ponašale – to je bila ona Koštuničina Vlada. Profesor Vladeta Janković je priznao da je telefonirao organizatorima festivala i preneo im je ljubaznu molbu kineskog ambasadora da film ne bude prikazan, sugerišući organizatorima, dakle, da to treba i da uvaže iz viših državnih interesa.

Jednom rečju, Kina je članica Saveta bezbednosti pa ne bi trebalo da ih ljutimo, naravno, zbog Kosova. Zanimljivo je bilo ponašanje gradskog sekretara za kulturu Darijana Mihajlovića, koji je rekao – citiram pošto je mnogo glupo, pa ne mogu to doslovno da prepričam: „Republičke i gradske institucije su se dogovorile da se ne radi o prikazivanju ili neprikazivanju jednog filma nego o višem državnom interesu.“ Samo neke dve godine kasnije stvar se ponavlja, sada je u pitanju knjiga Dragulj Medine. Kao što znate, ona je bila povučena iz knjižara, ali eto, pojavila se prethodno u knjižarama i, koliko sam čula, praktično za jedan dan je prodata u 1.000 primeraka.

Muftija Muamer Zukorlić je tražio da se knjiga povuče, što je bilo i učinjeno jedno vreme. Međutim, za nas je, naravno, značajno kako će Bošnjaci reagovati, odnosno Muslimani, da li će biti uvređeni zbog ove knjige. Ali još više nas zanima reakcija naše države – kao što znate, Vlada je izrazila žaljenje što je knjiga vraćena u knjižare. Mi smo knjigu nabavili čak ispod tezge, utoliko je ona vrednija, i počeli smo da čitamo, međutim, to je dosta dosadno štivo. Milan Vukomanović, profesor sociologije religije na Filozofskom fakultetu u Beogradu je bio naš heroj, on je pročitao celu knjigu o kojoj se mnogo govori i evo šta je u njoj našao. Milan Vukomanović.

Milan Vukomanović: Ono što mi zaista ne ide u glavu ovih dana jeste činjenica da je knjiga, u kojoj biste se, da ste je greškom dobili za rođendan, teško probili do 45. stranice – bilo bi to žešće smaranje, što bi rekli moji studenti, da uopšte čitate – u Americi proglašena opasnošću za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država, a istovremeno naša Vlada kaže da njen povratak u knjižare predstavlja jednu vrstu ugrožavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Misli se naravno na Kosovo, misli se verovatno na činjenicu da naš ministar inostranih poslova i dalje putuje širom sveta i posećuje zemlje koje su članice Islamske konferencije. Pretpostavljam da bi se to moglo pročitati u podtekstu svega. Dakle, jedna takva knjiga, koja sigurno ne bi bila primećena ni na ovom našem Sajmu knjiga u obilju druge literature, odjednom postaje opasnost i za naše i za američke interese. Ono što meni dodatno nije bilo jasno jeste kako to da se sada i američki i srpski interesi poklapaju? Naime, ono što ugrožava teritorijalni integritet i suverenitet Srbije trebalo bi valjda da je u interesu Sjedinjenih američkih država i obratno, ono što ugrožava nacionalnu bezbednost Sjedinjenih američkih država trebalo bi da bude u interesu Srbije.

No, šalu na stranu, mislim da nas ovakva saopštenja, kao to koje je iznela Vlada Srbije, vraćaju u neki period od pre bar tridesetak godina. To je ono vreme kada su se slična zvanična saopštenja izdavala povodom nekih knjiga, na vrlo sličan način su učesnici u raspravama lako davali kvalifikacije i osude, a da uopšte nisu pročitali knjigu, što je uslov naravno svih uslova. Ja se sećam jedne anegdote iz tog perioda, mislim negde iz ranih 80-tih godina, kada je jedan hercegovački general govorio na nekom skupu po onom modelu da kad se podiže neki spomenik i otvara se neka nova građevina, onda se na kraju daju te ideološko-kulturne kvalifikacije, pa je on u jednom govoru osudio knjigu Vuka Draškovića, mislim da je bila reč o knjizi Nož. Posle tog govora su mu prišli neki ljudi i pitali „druže generale, jeste vi pročitali tu knjigu?“ Ma, nisam, kaže, ali svi kažu da je užasna.

Bojim se da se dosta prašine podiglo i oko Dragulja Medine, a da mnogi od učesnika u toj debati nisu pročitali knjigu ili nisu bar nisu pročitali kompletno, što i nije bilo lako, knjiga je vrlo brzo povučena iz knjižara, tako da nije bila dostupna. Od ove nedelje biće dostupna, biće verovatno jedan od bestselera na sledećem Sajmu, zaseniće ove naše čuvene spisateljice, iako je to potpuno jedna kolateralna korist za izdavača, verovatno ni on nije sanjao da će podići toliku frku. Ali zaista, ne može se pristupiti ovako jednoj ozbiljnoj tematici, a da se neki preduslovi ne zadovolje. Dakle, to bi bio prvi preduslov, da se pre svega zna o čemu se govori. Pre nego što pređemo na sam meritum te knjige i njen sadržaj, drugi preduslov bi u stvari bio da se vidi kakve pozicije imaju učesnici u tom sporu i zašto oni imaju takve stavove.

Recimo, zašto je jedna manjinska verska zajednica u Srbiji protiv objavljivanja istorijskog romana jedne američke spisateljice. Mene interesuje islamologija, pa sam po nekoj liniji dužnosti uzeo malo i pogledao i nekakav širi kontekst, vidi se da je autorka zaista konsultovala jednu dosta ozbiljnu građu da bi napisala takav jedan roman. To jeste fikcija, to jeste književnost, to jeste delo imaginacije, ali uložen je trud u tu knjigu, nekih pet godina je, koliko je meni poznato, ona pisala. I verovatno bi cela stvar ostala potpuno neprimećena da se u toj bibliografiji nije prepoznala jedna profesorka islamologije, odnosno bliskoistočnih studija sa univerziteta u Teksasu, koja se uplašila što je videla svoje ime u takvom jednom kontekstu i onda je, što bi rekli Amerikanci, prva dunula u pištaljku. Angažovala je advokata, obratila se izdavaču i onda se uplašio i izdavač. Zašto takva reakcija na jednu ovakvu knjigu? Pa, gledano iz perspektive islamske zajednice svako nedolično prikazivanje poslanika Muhameda, članova njegove porodice, tih prvih halifa naročito, takozvanih ashaba, njegovih drugara iz te rane povesti Islama, smatra se jednom vrstom blasfemije, odnosno svetogrđa.

Gledano iz te perspektive, ko god se bavi takvom jednom tematikom, čak i ako je reč o književnosti, hoda, da tako kažem, na jednoj osetljivoj liniji gde može lako da se upali crvena lampica kod Muslimana na sličan način na koji se ta lampica pali recimo kod Jevreja kad je reč o antisemitizmu, čak i u nekim suptilnim, da kažemo, verzijama antisemitizma. Ili kao što se danas žene širom sveta vređaju s pravom kada su nedolično prikazane, recimo njihovo telo, ili kroz viceve u štampi, u medijima, uopšte u nekakvom javnom prostoru. Danas više ne može tako lako da se ispriča neki vic o plavušama recimo, jer će to da uvredi i crnke, što pogoduje onom stereotipu da one brže nego plavuše kapiraju o čemu se radi. Ali, zaista mislim, šalu na stranu, različite grupe građana danas širom sveta reaguju na one sadržaje za koje smatraju da su nedolični. Muslimani su osetljivi na ovakvu stvar i to treba razumeti.

S druge strane imamo zahtev za slobodom govora, slobodom izražavanja. Postavlja se sada pitanje da li jedna verska zajednica može biti imprimatur za objavljivanje i distribuciju jednog istorijskog romana, pogotovo ako cilj autora ili autorke tog romana nije bio da se neko uvredi. Ja pročitavši tu knjigu definitivno smatram da je namera autorke bila vrlo benevolentna. Još ako dodamo tome i neki društveno-politički kontekst, znači sve ovo što se dešavalo i oko same knjige, uključujući ovo najnovije saopštenje Vlade Srbije, meni zaista tu ništa nije jasno. Vlada se nije oglašavala, recimo, kada je knjiga bila povučena iz prodaje, javio se samo zaštitnik građana, i u ovoj celoj priči to je po meni jedini svetao lik, u stvari njegova kancelarija gde su se zaista zauzeli za neke fundamentalne slobode i prava i podsećali da se slobode jednih ne mogu afirmisati ako se istovremeno ugrožavaju slobode drugih.

Ali sada je Vlada nesretna zato što se ta knjiga vraća u knjižare, a nije reagovala tada kada je knjiga bila povučena, to je zaista sasvim nejasno. Drugo je pitanje da li uopšte bilo šta u ovoj zemlji može da se desi a da nema veze sa Kosovom, kao što se uopšte ne postavlja pitanje ko ima pravo da sudi o tome da li je nešto uvreda za nekog drugog. Jedan muftija ima pravo da kaže za svoju islamsku zajednicu, u ime zajednice, da je nešto uvredljivo. Apsolutno ne mislim da je išta sporno u tome što se oglasio muftija islamske zajednice u Srbiji. Ono do čega može da ide jedan muftija jeste da, ako želi, pozove vernike da tu knjigu ne kupuju, da je ne čitaju, dalje od toga u kontekstu jednog ovakvog društva ne može da se ide a da se ne ugrožavaju nečija prava. Iskreno, mislim da je islamska zajednica u Srbiji u ovom slučaju prilično na gubitku. S jedne strane, stekao se utisak da su iz tog pravca krenule određene zabrane, pa čak i pretnje, direktne ili ne. Uglavnom, izdavač se uplašio, povukao je knjigu, a onda se desilo to da je knjiga nakon cele te ujdurme vraćena u knjižare i sad će privući mnogo veću pažnju nego da se uopšte niko time nije bavio.

Ko već u takvim stvarima želi određeni efekat da postigne mora da se seti šta je Rimokatolička crkva radila po takvim pitanjima. Ignorisanje je najbolja politika koju može da pokaže neka verska zajednica, ili šire gledano i svaka druga zajednica, kada se pojave stvari koje bi potencijalno mogle da provociraju javnost. Ova knjiga niti bi trebalo da bude uzrok kontroverze po svom sadržaju, niti zaslužuje da bude bestseler, s obzirom na svoj literarni domet. Ima pravo islamska zajednica da dâ sud o tome, ima neka granica do koje može da se ide, a da se ne ugrožava šire stanovništvo – jer ova knjiga nije upućena samo muslimanskom čitaocu, upućena je i nemuslimanima koji takođe imaju prava da čitaju jedan istorijski roman. Ona je, usput, još i jedno književno delo. Znači, nije to pokušaj nekakve istorijske ili teološke revizije ranog islama, to takođe mora da se uzme u obzir. Mora da se uzme u obzir da nije muslimanka pisala knjigu, nego jedna američka nemuslimanska spisateljica i tako dalje. Ovo jeste jedan od ozbiljnih problema praktične politike u samoj Evropi.

Beograd je imao šansu, i Srbija je imala šansu da razvije jednu konstruktivnu debatu oko ovoga, kojom bismo možda privukli i pažnju Evrope, naročito Zapadne Evrope koja je slične probleme imala i sa Muhamedovim karikaturama, mada to po značaju ne može da se poredi, kao i, na primer, slučaj Ruždi, ili onaj slučaj sa maramama u Nemačkoj, u Francuskoj, i tako dalje. Postoji jedan časovnik koji kuca u Medini i postoji jedan časovnik koji kuca na Ist Riveru. Ovaj prvi časovnik pokazuje da smo u XV veku nakon hidže, ovaj drugi pokazuje da smo u XXI veku. Muslimani koji danas žive po svetu moraju da poštuju jedno i drugo vreme, znači, mora se imati uvažavanja i za jedno i za drugo, jer to je svet u kome živimo. Znači, s jedne strane imamo nekakvu medinsku demokratiju, ali s druge strane imamo i demokratiju liberaldemokratskog tipa, pluralizam, parlamentarizam i sve ono što su tekovine savremene civilizacije.

Šta bi to eventualno moglo da bude uvredljivo u ovakvoj jednoj knjizi? Prva stvar koja je ovde osetljiva je način na koji je u knjizi prikazana rana povest islama. Dakle, to je ono što Nemci nazivaju Heilsgeschichte, ili nekakva sveta povest, koja treba da bude obrađena na adekvatan način. Iz muslimanske perspektive bolje je to uopšte ne prikazivati nego prikazivati na jedan nedoličan način. Radi se o formativnom periodu u istoriji islama negde od 619. do 632. godine, to su neke vremenske koordinate u okviru kojih se kreće ova knjiga i ta rana istorija je prikazana iz perspektive glavne junakinje – to je Ajša, treća Muhamedova supruga, koja govori u prvom licu jednine. Znači, ona je glavni lik romana i cela rana istorija je prikazana kroz njeno odrastanje. To je period nekoliko godina pre hidže, znači pre početka islamske istorije, do Muhamedove smrti 632. godine. U njenom životu to je period od njene 6. do 19. godine, nekih 13 godina. Ona je inače kći Abu Bekra, prvog halife u istoriji islama, Muhamedovog naslednika, vođe islamske zajednice islamske ili umeta. Vrlo kratko je vladao, od 632. do 634. godine.

Mi moramo da razumemo da je cela ta rana istorija zapravo jedna porodična istorija, njeni akteri su Muhamed i članovi njegove porodice, praktično sve do četvrtog halife Alija koji je bio njegov zet. Znači, to se dešava unutar jednog užeg porodičnog kruga čiji je i Ajša deo.

Ono što bi ovde moglo svakako da privuče pažnju, dakle, iz perspektive nekakve političke korektnosti i nekorektnosti, jeste osetljivost po pitanju perioda u kojem se ta pripovest dešava, kao i činjenica da je data iz perspektive jedne od Muhamedovih žena koja je na neki način ostala simbol buntovnice, enfant terrible. U romanu neki opisi njenog ranog detinjstva poprimaju čak komične dimenzije, vidimo koliko se ona u jednom patrijarhalnom i patrijarhalističkom društvu bori za svoje mesto i svoje mišljenje, dok Muhamed to toleriše, iako je ona povremeno izvor problema i za njega samog. Ali, s druge strane, Muhamed je prikazan kao izuzetno fleksibilan, benevolentan. Dakle, neko kome je Ajša i miljenica, i na neki način i drugar, i savetnik i tako dalje. To je jedna izuzetno topla priča što se tiče odnosa između njih dvoje.

Ono što mogu da kažem jeste da bi ovu knjigu svakako pozdravile islamske feministkinje i to ne samo radikalne, nego i one umerenije. Roman predstavlja jedan originalan pokušaj da se stvari posmatraju malo iz ženske perspektive, ali s obzirom da je položaj žena vrlo osetljivo pitanje unutar same islamske zajednice, činjenica da je u knjizi opisan jedan period istorije koji je sam po sebi osetljiv dodaje jednu specifičnu težinu. Mislim da tu eventualno mogu da leže uzroci reakcije islamske zajednice. E, sad, Ajša je, istorijski gledano, kao lik, bila praktično prvi pravi politički lider, prva žena politički lider u istoriji islama. Zbog čega? Ona je prva prešla granicu teritorije između muškaraca i žena, to Arapi nazivaju had. Had podrazumeva i pravilo koje određuje gde je, recimo, ženi mesto u haremu, ona ne može da učestvuje u ratu, ona ne može da nosi oružje i da ubija u ratu, to je privilegija muškaraca.

Znamo da je Ajša učestvovala kao zapovednik u jednoj bici 658. godine i to baš u sukobu sa četvrtim halifom Alijem, to zovemo Bitkom kod deve ili kod kamile, jer je ona jahala kamilu. I u knjizi ona na nekoliko mesta jaše kamilu i hoće da uzme oružje. Muhamed joj na kraju i ostavlja u nasleđe svoj mač, jer nije imao muškog naslednika, pa ga ostavlja svojoj najmlađoj ženi. To ima određenu simboliku u romanu i nije daleko od kasnije istorije – ona je, videli smo, vođa, vojni zapovednik u jednoj bici – ali sama ta činjenica vodi ka onome što Arapi nazivaju fitna, to je nekakav nered na halifskoj sceni. Da se razumemo, žena ne može da bude halifa, ali istorija islama takođe beleži žene – to je jedna manje poznata istorija islama, koja govori o ženama – koje su mogle da budu svetovni zapovednici, sultanije ili sultane ili takozvane malige. Jedna muslimanska feministkinja, sociološkinja iz Maroka, naziva ih zaboravljenim vladaricama u svetu islama. Danas ako gledamo, činjenica da je Benazir Buto, koja je ubijena nedavno u atentatu, bila premijerka Pakistana za mnoge muslimane, da kažemo, tradicionalnije, konzervativnije orijentacije već predstavlja fitnu.

Recimo, mi imamo neka muslimanska društva u kojima su žene takođe bile ili premijerke, kao recimo Tansu Čiler u Turskoj, ili su članice parlamenta i drugih političkih tela u Bangladešu i u nekim drugim zemljama. Znači, uopšte ne stoji da one ne mogu imati određenu aktivnu političku ulogu, pa čak biti i liderke jedne političke zajednice. Trenutno mislim da ni šerijatsko pravo, a ni ove liberalno-demokratske tradicije nisu iznašle potpuno pouzdane mehanizme kako da se nose sa ovim problemom. Onaj slučaj sa Muhamedovim karikaturama bio je dobar primer za to. To je jedno novo iskustvo, pre svega iskustvo vezano za život muslimanske dijaspore na Zapadu, koja ima neki istorijat dek do tamo negde treće generacije. Balkan je jedno drugačije područje, mi ovde imamo mnogo dužu tradiciju suživota, ali prosto, nije razjašnjeno koja vrsta društvenog ugovora bi se mogla s obe strane prihvatiti, a koja bi na neki način u sličnim slučajevima sprečila moguće sukobe ili neželjene reakcije.

Salman Ruždi je jednom rekao da se religije danas ponašaju izuzetno agresivno, a da sa svoje strane traže da se s njima postupa u svilenim rukavicama. A i ja sam lično imao iskustvo, ti znaš, pre pet godina sa svojom knjigom, kada je ona došla na tapet nekih članova Centralnog komiteta Srpske pravoslavne crkve. O čemu se radi? Moje iskustvo je bilo da je knjiga koja se bavi naučnom problematikom, pisana iz perspektive naučnika, znači, nije teološko štivo, napadnuta od strane visokih hijerarha Srpske pravoslavne crkve na skupu koji je jedna paraklerikalna organizacija organizovala na Univerzitetu u Beogradu. Ja čak nisam ni bio na tom panelu.

Jednom sam pokušao da zamislim ovakav scenario u Srbiji – da jedan broj organizacija za ljudska prava ovde, sa sedištem u Beogradu, organizuje tribinu u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve gde će pozvati samo ljude iz civilnog sektora, znači ljude koji uopšte nisu teolozi, a na skupu će, recimo, biti napadnuto teološko delo nekog od teologa crkve. Prosto, takvu stvar ne bih mogao uopšte da zamislim, ali onu prvu smo već imali, uopšte ne moramo da je zamišljamo. To su ti paradoksi o kojima govorimo, kao i ovaj paradoks u vezi najnovijeg saopštenja Vlade. S jedne strane, ova Vlada je otvorila veliki prostor, na neki način podigla je branu za učešće verskih zajednica u javnoj sferi. Evo, recimo najnovije pismo upućeno baš od strane islamske zajednice u Srbiji predsedniku Srbije Borisu Tadiću.

Svetlana Lukić: Koliko sam ja razumela, muftija Zukorlić je tražio od predsednika Tadića da interveniše i da ne dozvoli da veroučitelje u nekom delu Sandžaka, on pominje Tutin i Sjenicu, postavlja druga, sada paralelna Zilkićeva organizacije.

Milan Vukomanović: To samo govori o tome da su nesređeni odnosi unutar islamske zajednice u ovoj zemlji, oni su nesređeni velikim delom zato što je država Srbija preko svojih nadležnih ministarstava, naročito prethodna Vlada i njeno Ministarstvo vera, jednostavno doprinela raskolu unutar same islamske zajednice. A oni se obraćaju predsedniku Tadiću ne kao predsedniku države, nego mislim da oni prosto idu tamo gde je centar moći. On je predsednik stranke, on je predsednik Demokratske stranke koja ima vlast u Srbiji, pa na neki način onda on ima uticaj i na Vladu Srbije, jer se Vlada Srbije očigledno oglušuje o ove zahteve. Država jeste doprinela tom raskolu i onda se taj raskol vertikalno prenosi dole i do samih škola u Tutinu i Sjenici. Prosto, ta zajednica je sad podeljena i na nivou imama i na nivou veroučitelja. I oni su podeljeni toliko da sad ako hoćete u Sandžaku, u Novom Pazaru neki skup da organizujete, recimo da ste nevladina organizacija i hoćete da pozovete predstavnike i jedne i druge strane, predstavnici jedne strane će se dići kad uđu predstavnici druge da daju neko saopštenje. Toliko je ta stvar dramatična. Ko je nadležan za ta pitanja mora o tome da povede računa i mora da reši taj problem, to je ono što jeste redosled poteza. A ne da se Vlada Srbije oglašava o Dragulju Medine, a da predsednik Srbije treba da se bavi prosvetnim pitanjima ili, ne znam, pitanjima iz delokruga Ministarstva vera.

Postoje druge kulture, postoje nekakve druge tradicije koje sasvim drukčije vide stvari iz svoje perspektive. Mi to moramo razumeti, moramo respektovati, moramo na kraju krajeva, kad se sve to sabere, pokušati da razumemo zašto jednu religiju, jednu zajednicu koja nam je ovde najbliža na našem podneblju, zašto nju toliko malo poznajemo. Toliko znamo o raznim drugim stvarima, a nju toliko malo poznajemo da ne možemo da razumemo razloge za povremeni gnev koji dolazi iz tih krugova. Ne možemo prosto sebi da dozvolimo taj luksuz da o nekim stvarima, ključnim za suživot sa našim komšijama, ne znamo dovoljno, da ne razumemo čak ni suštinu problema. I u toj konfuziji današnjoj u Srbiji nije lako živeti. Mislim da se danas ponovo postavlja jedno legitimno pitanje pred ove mlađe generacije, recimo generacije naših studenata.

Možda je to jedno od najrelevantnijih i najlegitimnijih pitanja, a to je ima li zaista smisla i dalje živeti u ovoj zemlji ili treba iz nje otići. I to je ono što je po meni najviše zastrašujuće jer se ta tema vraća svakih pet ili, ne znam, deset godina, uvek ponovo dolazi na dnevni red. Ali to pitanje, otprilike „zašto sam još ovde?“, zaista jeste jedno od najlegitimnijih pitanja danas, bar za neke generacije u Srbiji.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Milan Vukomanović, profesor sociologije religije, čovek koji je pročitao knjigu Dragulj Medine. Pomenuo je i primer jednog generala koji je kritikovao knjigu koju nije čitao, međutim, to je svojstveno i vladikama. Sećam se jednog skupa u Beogradu povodom kanonizacije Nikolaja Velimirovića, kada je vladika koji je najzaslužniji za štampanje njegovih dela u inostranstvu, recimo Kroz tamnički prozor, pričao da je on knjige štamp'o, prenosio, ali nije čit'o, jer, kako reče, „knjiga je oduvek bežala od mene“. Nažalost – odnosno, nije nažalost... U stvari, kako god, to je njegov problem, nego je muftija Zukorlić povodom Dragulja Medine izgleda sebi pucao u nogu, a Vlada nam se osramotila. Ali, dobro, to nije prvi put.

Muftija Zukorlić je bio čak nesmotreniji nego, recimo, Grčka pravoslavna crkva, koja je reagujući na Da Vinčijev kod na molitvama delila letke u kojima je objašnjavala da autor želi da podrije veru u crkvu Hristovu. Međutim, Grčka pravoslavna crkva nije pozvala na bojkot, niti je pozvala Grke da ne kupuju knjigu. Još je inteligentnije reagovao povodom te iste knjige poglavar Rimokatoličke crkve u Italiji kardinal Ruini, koji je pozvao vernike da iskoriste ovu priliku da podučavaju sve o hrišćanskoj istoriji i hrišćanskoj veri. Da se podsetimo, sporno u Da Vinčijevom Kodu nije to što tamo sveti gral nije putir, odnosno pehar iz kog je Isus pio na poslednjoj večeri, nego tajna da mu je Marija Magdalena rodila dete.

Uskoro će glasanje u Ujedinjenim nacijama, treba nam, kako kažu, nekih 96 glasova da bi prošla naša inicijativa da Međunarodni sud pravde oceni legitimnost nezavisnosti Kosova. Bogami, da bismo dobacili do 96 glasova moraćemo mnogo knjiga da zabranimo i filmova da cenzurišemo. Vidim da je predsednik Tadić posle ovog iskustva sa Evropskom unijom pametniji, uzdržan je i kaže da će to biti dosta napeto. U nastavku Peščanika slušate advokata Srđu Popovića.

► Voz za Evropu - II deo ( Srđa Popović, Petar Luković )

Povezani članci:

• Ako Obama izgubi

  Obama je izgubio vođstvo, jer ga ne vole stariji beli glasači. Razlog je vrlo jednostavan: boja njegove kože.

• Američko obećanje

  To je američko obećanje – ideja da smo odgovorni za sopstveni život, ali i saznanje da se istovremeno uzdižemo ili padamo kao jedna nacija; američko obećanje je zasnovano na uverenju da sam ja zaštitnik svoga brata, da sam ja zaštitnik svoje sestre. 

• Šta sad?

  Šest načina da Obama pokaže da će biti drugačiji predsednik.

• Žena jučerašnjice

  Možda bi trebalo staviti Hilari Klinton na tiket demokrata u novembru, a možda i ne bi. Možda bi mogla da pomogne Baraku Obami da ujedini stranku, a možda i ne može. Možda će predati žene i belu radničku klasu. I opet, možda neće.

• Čovek izgubljene nade

  Slušala sam kako je Barak Obama objašnjavao šta je to nada u politici. Moraš da svedočiš da si radio za nadu i da nisi prevario. Zato građani, birači, iako znaju da su toliko puta bili prevareni, uvek mogu da se uznesu nadom da će se željene promene dogoditi. Nada je psihološka esencija politike, bez nje se niko ne bi pomerio iz kuće da ode na biralište.