Gosti: ekonomista Miroslav Prokopijević, sociolog religije Milan Vukomanović, advokat Srđa Popović, novinar Petar Luković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Vidim, i kod Tadića i kod raznih političara kako se uzgred pomene, kao, holandski bataljon, i prosto se pređe preko toga.

Srđa Popović: Pa, zato što biste inače morali sve da objasnite, a objašnjenje je stvarno suludo – da su ti Holanđani toliko frustrirani što su dozvolili da ih Mladić razoruža, da nisu bili sposobni da ga spreče da izvrši genocid. Oni to ne mogu sebi da oproste, a mi smo sebi sve oprostili. I onda, naravno da se uopšte ne usuđuju da pomenu o čemu se tu radi i mislim da, s obzirom na našu moralnu fleksibilnost, mi ne možemo ni da verujemo da oni to sebi stvarno toliko prebacuju a u stvari, po našem stanovištu, nije ni Mladić kriv, a kamoli Holanđani. Eto, zato ne pominju ništa. Kad se sada pojavi Đelić i počne da priča o nepravdi, ja ne znam kako se u tom kontekstu uopšte usuđuje da upotrebi tu reč, pošto se zna šta je taj Mladić uradio, i da smo godinama lagali i čuvali ga, a čuvamo ga verovatno i sad. Sad je bila godišnjica zločina u Topčideru i ja tvrdim da je opšte mišljenje da su vojnika ubili Mladićevi telohranitelji, jer se on sakrivao u tom objektu. Ništa, mi preko svega toga prelazimo, a kad Holanđani pokažu, po nama, preterani moralni obzir, mi kažemo „nepravda!“.

Stvarno nečuveno, mi smo bezočni postali. Varaju se ako misle da će neko njih da slomi, to je unutar toga društva bio jedan užasan šok, njihova Vlada je pala zbog toga, šta više da objašnjavamo? Oni ne mogu sami sebi da progledaju kroz prste, jer su umešani u događaj. Nije važno na kako sporedan način, ali oni su umešani u taj događaj, oni ne mogu sami sebi da se predstavljaju kao neko ko ima nekakvog razumevanja za ono što se dogodilo u Srebrenici i to ne shvata baš mnogo ozbiljno. Ne, oni to shvataju vrlo ozbiljno i niko ih neće pokolebati, to je zabluda. To je sigurno bilo teško i kad se potpisivao Sporazum, ali tada im je obećano: ovo je samo potpisivanje Sporazuma, ratifikacija tek sledi, kandidatura tek sledi, i ako Mladić dotle ne bude isporučen, onda vi možete da zadržite taj svoj stav. Postoji jedno ciničnije objašnjenje u koje ja ne verujem, a to je da oni unutar Evropske unije služe kao ručna kočnica koja može da se spusti u svakom trenutku, a može uvek i da bude alibi kada se postavi pitanje zašto se ne ide dalje. Ja u to ne verujem, ali čuo sam takva cinična objašnjenja koja su, onako, u skladu sa našom političkom praksom pa se čine verovatna.

Ljudi ne mogu da shvate kako izgleda jedno društvo poput holandskog. To je protestantsko društvo, to su ljudi koji moralna pitanja shvataju vrlo ozbiljno, koji imaju visoke standarde ljudskih prava, tamo su smeštene sve te institucije, taj sud pravde, Haški tribunal, i to su za njih velike i ozbiljne teme.

Ja ne čitam Politiku inače, ali danas sam pogledao online-izdanje i pročitao sam tekst jednog njihovog kolumniste, nije ime važno, ali to je kolumnista Politike koja je delimično i u vlasništvu Vlade, je li tako? Tu se govori o holandskom stavu, koji se karakteriše kao mrzovoljan – baš tako, mrzovoljan, bezobrazan i nipodaštavajući. I kao uteha se onda servira kako ćemo, ako jednog dana mi budemo primljeni u Evropsku uniju, moći drugima da postavljamo uslove za ulazak, pa ćemo im naplatiti za sve ovo. To je ona linija one Koštuničine priče da pravimo štetu – ući ćemo unutra, a onda ćemo da pravimo štetu, onda ćete da vidite, kad mi počnemo da stavljamo veta! A na kraju teksta se vajka taj isti kolumnista i kaže: samo, možda ćemo mi biti poslednji koji ulazimo, pa nećemo moći nikoga da zavitlavamo. E, sad, kakav je to stav prema Evropskoj uniji u koju mi tobože hoćemo da uđemo? Kakav je to stav u tom glavnom dnevniku, čiji je suvlasnik Vlada, u kojem se tako govori o Evropskoj uniji, gde se ona tako shvata? Vi vidite da mi stvarno nismo spremni za to. Kakva Holandija? Nema veze Holandija! Vraćam se na ono što pominje Čeda Jovanović – sistem vrednosti. Svi mu se smeju, možda zato što on sam ne objašnjava na šta misli, kakav je to sistem vrednosti. Kako mi sebe vidimo u toj nekoj zajednici naroda prema kojoj u stvari ispoljavamo neprijateljski stav? Zato kažem da nije problem u Holandiji.

I naravno, ja bih uvek pozdravio i da Toma Nikolić glasa za ratifikaciju, i Dačić, zato što taj tehnički posao mora da se obavi, i dobro je ako ga neko i neiskreno obavlja, jer nas to tehnički postavlja na šine sa kojih posle više nema mrdanja. Pa opet, važni su i ti motivi, važno je i to naše stvarno osećanje, iskrenost te želje da se ponašamo u tome društvu po njegovim pravilima, no izgleda da nismo spremni. I onda se pojavljuju interpretacije, sad citiram Sonju Biserko, da je Rusija možda i pozdravila naš ulazak u Evropsku uniju sa tom idejom da ćemo mi tamo da smetamo. Eto, sad će tu da bude jedan njihov glas koji može da stavi veto na svaku odluku koja se Rusiji ne dopada.

Svetlana Lukić: Trojanski konj.

Srđa Popović: Tako je, ali ona to upotrebljava samo da objasni motiv zašto bi Rusija imala interesa da tako nešto podrži. Ne tvrdi da i s ove strane postoji takva ideja, ali evo, otkriva se u politici da postoji, da se tu mogu uskladiti ta dva motiva, naš i ruski. Jer, sada je poražen taj resantimanski nacionalizam, ili možete da ga zovete srpski luzerski nacionalizam, koji je sada kao neka pizma – i bes i želja za nekom moralnom osvetom, nekom naknadnom satisfakcijom za taj poraz. To se dešava; ja često citiram Isidoru Sekulić, ona je znala to o malim narodima, kad je pisala kako se kod njih pojave ti periodi euforije, arogancije i megalomanije koja padne na nos, a onda dolaze, i to je ono što se meni dopada, te „gorke suze posle“. Odjedanput se pretvarate u ozlojeđenu žrtvu, zaboravljate sve ono što ste sami radili, i počinjete da insistirate na međunarodnom pravu, i pričate o nepravdi velikih prema malima. Dakle, reč je o nesklonosti da ljudi vode računa o sopstvenoj odgovornosti, i upornoj želji da naglašavate kako vam je neko kriv za sve što vam se desi.

Svetlana Vuković: Preporučuju nam da, iako zbog Holandije Sporazum nismo potpisali, počnemo sami da radimo kao da jesmo, niko nam ne brani.

Srđa Popović: Pa, zar je nama neko branio da uhapsimo Mladića i da mu sudimo? Je l' nam neko branio? Pa, nije nam niko branio! Mi se stalno čudimo šta su toliko navalili s tim Mladićem, a nikad se ne pitamo zašto ga mi nismo uhpasili onda kad smo ga imali tu – a imali smo ga, i ja mislim da ga imamo i sada. Kažu, imali smo ga do 2005. Pa šta ste čekali do 2005? I sada vam je kriv Haški tribunal što insistira na isporučenju! Pa Haški tribunal je tu supstidijarno, ako mu ti ne sudiš on će ga tražiti, prema tome, i tu si situaciju sam stvorio. E, sada, nije bilo političke snage, i tako stalno dolazimo na isto, da su ostaci 90-tih još i te kako prisutni, ne samo kadrovski nego i u glavama. Ali, ni za to nam niko nije kriv.

Hajde da pomenem, to jeste privatna stvar, ali svojoj deci sam uvek govorio kad počnu da mi se žale na učiteljicu, na drugaricu – na to ti ne možeš da utičeš, ti možeš samo da utičeš na svoje ponašanje. Jesi ti nešto uradila da ti se to dogodi? Pa to menjaj, to možeš da menjaš, a ono drugo što ne možeš da menjaš, to su okolnosti u kojima živiš. Ne, mi nikad ne mislimo o svojoj odgovornosti, mi samo gledamo da možemo krivicu da svalimo na nekog i mi ćemo se pojaviti kao žrtva. I to je baš zato što smo tako teško potonuli devedesetih godina, baš zato. Kad Koštunica počne da priča da nam brani dostojanstvo, onda smo ga izgubili. Mi nemamo ni tog samopoštovanja više da bismo bili u stanju da se okrenemo sebi i svojoj odgovornosti, mi nemamo snage za to, nas je to toliko oslabilo i toliko nam je moralnu potku istanjilo da mi više nemamo snage da razmišljamo o svojoj odgovornosti. I to je još uvek tako. To je poslednje što nam pada na pamet, da mi nešto promenimo u sebi. Ne, nego ćemo da čekamo da uđemo u Evropsku uniju, pa neka nas onda oni menjaju. Pa, to je stvarno kapitulacija, to je moralna kapitulacija i pravi nedostatak svakog samopoštovanja, kad kažete – ja ne mogu da uradim to što treba da se uradi, naterajte me nekako.

Postupak prema Florens Artman deluje krajnje cinično, ona je obelodanila u stvari da je Haški tribunal pogrešnom primenom sopstvenog prava dozvolio srpskoj državi da cenzuriše delove zapisnika sa sednica Vrhovnog saveta odbrane iz kojih bi bilo očigledno da je Srbija učestvovala u genocidu. To je bio i stav potpredsednika Veća koji je izdvojio svoje mišljenje pred Sudom pravde u Hagu, zbog toga što taj sud nije zahtevao od srpske strane da dâ necenzurisane zapisnike sa tih sednica. To je tražila i bosanska strana i nije dobila, ali onaj koji je prvi dozvolio cenzuru, to je bio Haški tribunal.

Florens Artman vrlo jasno opisuje kako je do toga došlo, da je negde 2004. godine na suđenju Miloševiću Karla del Ponte zahtevala od države Srbije da preda zapisnike, i da je bilo velikog natezanja, i da je najzad sklopljen neki dogovor – ona kaže sa Svilanovićem – da će Srbija dostaviti te zapisnike, ali da u skladu sa pravilima samog Haškog tribunala mogu da se zatamne oni delovi koji bi mogli da ugroze nacionalnu bezbednost Srbije. E, sada, u interpretaciji samog Haškog tribunala to ugrožavanje nacionalne bezbednosti shvaćeno je jako široko, jednim tumačenjem koje pravnici zovu kontra legijom, to znači tumačenje koje govori protiv slova zakona. Dakle, nešto što bi moglo da ugrozi vitalne interese Srbije, pa se čak kaže da bi to moglo da izazove velike finansijske, moralne i političke reperkusije, što znači da bismo na osnovu tih zapisnika mogli biti osuđeni za izvršenje genocida i na naknadu štete, čime bi, po oceni Suda, bili ugroženi vitalni interesi Srbije.

Jedno drugo veće je 2005. godine zaključilo da je tačno da je tu pogrešno primenjeno pravo, da se u pravilima Haškog tribunala ne govori o vitalnim interesima neke zemlje, nego se govori samo o interesima nacionalne bezbednosti koji nisu ugroženi u ovom slučaju. I time je u stvari unutar samog Haškog tribunala raspravljeno da zapisnici nisu smeli biti cenzurisani, a ipak su na kraju bili cenzurisani, jer je logika bila da je ona prva odluka stvorila neko očekivanje kod Srbije da će moći tako da zatamnjuje šta god hoće u tim zapisnicima, pa bi sada bilo nezgodno da zapisnici koji su dati u takvom obliku i sa takvim očekivanjima ipak ugledaju svetlo dana. Ali, kad sve to zajedno pogledate jasno je da iza toga opet stoji ta politička logika da se ne može, ne sme puna snaga zakona primeniti na Srbiju, jer bi to za nju bilo fatalno, da nam se mora praštati. To je, dakle, jedna politička odluka. I sad vi vidite sav paradoks – srpski nacionalisti Haški sud zovu političkim sudom, ali i ja ga tako zovem, jer nam je oprošteno, a po pravu nije moglo da nam bude oprošteno.

Pozivanje na odgovornost Florens Artman je u tom kontekstu posebno cinično. Vi u odbrani jednog tehničkog pravila koje nema velikoga ni moralnog, ni pravnog značaja uskraćujete ključni dokaz u jednom takvom postupku kao što je postupak za utvrđivanje odgovornosti za genocid prvi put posle Drugog svetskog rata. To ni ne može da uspe, jedanput kad je to obelodanjeno otvorena su sasvim sigurno vrata za ponavljanje tog postupka pred Sudom pravde u Hagu.

Svetlana Vuković: Reč je o tužbi Bosne i Hercegovine protiv nas pred Međunarodnim sudom u Hagu.

Srđa Popović: Tako je, na osnovu novootkrivenih činjenica i dokaza vi uvek možete da tražite da se jedan postupak ponovi, ako je očigledno da bi odluka bila drugačija da su sudu bile poznate te činjenice.

SvetlanaVuković: Zanimljivo je da su u bosanskoj javnosti, gde smo mi tražili reakcije na slučaj Florans Artman koji je sad otvoren, te reakcije izostale u tom smislu što se nama činilo da će možda Bosanci sad da kažu: aha, vidi, mi sad imamo prostor za ponavljanje postupka.

Srđa Popović: Ja mislim da su oni toliko rezignirani svim tim marifetlucima – ja ne mogu drukčije da ih zovem – kojima je obavijeno celo to pitanje genocida da uopšte ne veruju da to ikakvoga efekta može da ima. Ali, doći će generacije. Tako se desilo i s Jermenima – prva generacija je bila toliko ubijena i deprimirana da je samo želela što pre da zaboravi i da se genocid više i ne pominje, a onda su tek unuci tih ljudi koji su neposredno doživeli genocid kazali: pa, čekajte, da vidimo šta se tu dogodilo, ova stvar mora da se istera na čistinu. A evo, sad će i Karadžić da odgovara za genocid.

Stvorena je čudna situacija. Tehnički gledano pobedila je evropska opcija, ali ta pobeda je jako tanka, ona je numerički tanka, a ako je ponderišete sa shvatanjem, sa svešću i jedne i druge strane ona je još gora, jer, nemojte da zaboravite da je ovo ratifikovao Ivica Dačić, koji se još kune u Miloševića. Toma Nikolić je jednog trenutka kazao da će i oni potpisati to, a Toma Nikolić smatra Đinđića za mafijaškoga predsednika, nije mu žao Ćuruvije, Dulićka je ustaša, Tadić je ustaša. Dakle, na jednom tehničkom nivou, ako gledate samo rezultate glasanja, recimo, o ratifikaciji Sporazuma vi možete da kažete da je ta opcija pobedila, a ako pogledate šta vrednosno stoji iza toga, šta ideološki stoji iza toga, to je strahovito musavo. Dakle, tu je još mnogo konfuzije na obe strane.

Kada je Boris Tadić u pitanju, onda je i pitanje percepcije koliko on oseća da je stvarno jak, a koliko samo želi da ostavi takav utisak. A ja vidim da on se ne oseća tako jakim kako nam se predstavlja kad onako energično izađe i opali neku frazu, i da smatra da još uvek mora biti vrlo oprezan sa tom drugom stranom i da mora da se zadovolji makar tom njihovom površnom i deklarativnom podrškom ovaj put. Da li je to tačno ili ne, ja ne mogu da ocenim, ali je suština u tome da se odnos snaga još ne vidi jasno. Mislim da je delimično stvorena samo jedna iluzija na parlamentarnim, predsedničkim izborima da je jedna strana pobedila. Jeste, ali, kako bih kazao, kvalitet te pobede je vrlo sumnjiv i ja mislim da on to zna, da se on zato zadovoljava prividima, možda ide i predaleko. Ja smatram svakako da je predaleko kada Dulić da izjavu da nije isključena ni koalicija Demokratske stranke i Radikalne stranke. Pa, mislim...

Svetlana Lukić: Sa Tomom Nikolićem?

Srđa Popović: Sa Tomom Nikolićem, da. Mislim, kao da je sad odjedanput zaboravljeno šta je sve Toma Nikolić govorio i kakvu je politiku vodio sedamnaest godina. Pa, ne može da bude zaboravljeno.

Svetlana Lukić: Nije zaboravljeno ni to šta je Socijalistička partija Srbije uradila, a onda su nam rekli: sad je biti ili ne biti, sad moramo sa Dačićem, a onda će, kada bude 21. oktobra stvorena ta neka druga Radikalna stranka, doći trenutak da nam kažu: znate šta, mi moramo sa Srpskom radikalnom strankom jer je biti ili ne biti. Kako da kažem, oni samo proizvode situaciju biti ili ne biti, a onda se na nju pozivaju. Opet će nam 2011. Tadić reći da je biti ili ne biti.

Srđa Popović: Kratkoročno sve to može biti tako kako vi kažete, ne znam srednjoročno šta se zbiva, a dugoročno je potpuno jasno kako će se ovo svršiti. Ne govorim o tome da li je dobro ući u Evropsku uniju ili nije dobro, ja mislim da je dobro, ali to uopšte i nije pitanje. Stvar je u tome da se uopšte ne može drukčije završiti. E, sad, to je pitanje tempa, a ne samo prosto pitanje brzine, pošto mi svi imamo ograničeni ljudski vek, pitanje je kako ćemo provesti živote. Recimo, da li ću ja svoj život provesti čekajući na Evropsku uniju, a da li ćete možda i vi to još čekati, to nije svejedno.

Svetlana Vuković: To je jedna spirala naviše.

Srđa Popović: To je spirala naviše. E, sad, ona se kreće toliko užasno sporo, to je kao da gledate kako trava raste i vi gledate i kažete „pa, ništa se ne događa“, a nije da se ništa ne događa, nego vam trebaju širi vremenski horizonti.

Svetlana Lukić: Treba nam otprilike koliko i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, bar 600 godina.

Srđa Popović: Pa, nije toliko...

Čitao sam sad Hobsbauma kad sam polazio ovamo, Globalizacija, demokratija i terorizam, gde on konstatuje nešto što je tačno: u svetu rastu pojave varvarstva, nasilja i nereda. Zamislite kakve poruke svetu šalje ovaj američki rat u Iraku. Moć; ne moram da imam nikakvo moralno opravdanje, nego neposredno sprovodim svoj interes. I ja mislim da takve pojave na globalnom nivou osmotički ulaze u život ljudi. Tamo pred mojom kućom su postavili one stubiće da omoguće ljudima da se kreću trotoarima. Isto veče sam zatekao čoveka sa dletom i čekićem kako izvaljuje jedan stubić, jer on baš tu parkira. I ja ne kažem da je to svesna misao, ali kad može Amerika ono da radi u Iraku mogu ja da izvalim ovaj jedan stub. Ja to stalno pričam, i možda to i nije dobro, da je moja najveća nada u civilnom društvu. A kažu mi, zašto to pričaš kad znaš kako je civilno društvo slabo? Pa, svejedno, onda mi je nada slaba, ali je ipak tu, jer društvo mora da se menja odozdo. Zato sam se zapanjio kad sam video – Boris Tadić je kazao pre neki dan da dobre građane stvara dobra država. Pa, ja mislim da je valjda obrnuto, prvo morate da imate neke dobre građane, lako ćemo onda za državu, ali vidim da on još misli u kategorijama socijalnog inžinjeringa, da i on stvara nekoga novoga čoveka kao i njegov tata što je stvarao.

Ja imam jednu kolekciju izjava specijalnog tužioca, od one prve kada je kazao „to ćemo pokrenuti čim vi date završnu reč“, što je bilo pre godinu i po dana, pa do nekih da će to istorija da raspravi, onda do nekih gde se čeka pravosnažnost presude... Pa se onda pokazalo da oni, kad govore o političkoj pozadini, u stvari misle na Terzića koji je oslobodio Legiju, a znao je da će ubiti Đinđića, ili je politička pozadina ono o čemu priča Tijanić, da je u stvari Beba već dva sata kasnije znao ko su ubice i da će onda svako pametan razumeti da ih je on i angažovao. Tako da ja u te priče ne verujem, da će specijalni tužilac išta preduzimati. A želeo bih i možda bi bilo i zgodno da se razjasni da ta politička pozadina, to je u stvari krivično delo oružane pobune u kojoj je Koštunica odigrao vrlo sumnjivu ulogu, za koju postoje svi mogući dokazi koje je prikupio Kljajević na suđenju Đinđiću i za koje ne treba nikakva velika istraga da bi sve bilo dokazano i utvrđeno. I za mene je to jedina politička pozadina. A zašto je to politička pozadina? Pa iz onih razloga koje je naveo Prijić u optužnici – da je oružana pobuna u stvari bila prvi korak ka atentatu, i da su te dve stvari usko povezane, i da su time stvorene mogućnosti i sredstva preko kontrole Državne bezbednosti da ona na kraju Đinđića ubije.

Uzgred budi rečeno, zato se stalno govori kako je Đinđića ubio zemunski klan i kako zemunski klan takoreći nikakve veze s tim nije imao. Njega su ubili državni službenici, ljudi koji su radili u Državnoj bezbednosti su ga ubili, oružje je uzeto iz Državne bezbednosti, po informacijama koje su dobijene iz Državne bezbednosti. Tako da uopšte upotreba te sintagme „politička pozadina“ zamagljuje činjenice. Reč je o oružanoj pobuni, teškom krivičnom delu protiv ustavnog poretka i bezbednosti, a o okolnostima pod kojima je izvršeno to krivično delo saslušani su brojni svedoci, prikupljene su izjave od samih optuženih koji dokazuju da se radilo o oružanoj pobuni i čak postoje i trake na kojima su snimljeni prisluškivani razgovori, u kojima se, između ostalog, vrlo često pominje Koštunica.

Dakle, to je za mene politička pozadina, ali ne vidim nikad da se govori o oružanoj pobuni, nego se stalno govori o toj nekakvoj fantomskoj pozadini. I onda ljudi s pravom kažu: pa, to uopšte nije nikakva pravna kvalifikacija, ne postoji takav izraz u krivičnom zakonu, „politička pozadina“ – to ne znači ništa. Tačno, i karakteristično je da tužilac onda govori na takav način, nejasan i zbunjujući.

Svetlana Lukić: Što bi rekao Rade Bulatović, nema političke volje da se uhapsi Mladić, jednostavno nema političke volje.

Srđa Popović: Tako je, njegova rođena politička stranka je ušla u kohabitaciju odmah posle atentata. Kako ćete sada da istražujete tu političku pozadinu gde postoji sumnja da su DSS i Koštunica lično imali nekakvu ulogu – ja čak neću da tvrdim kakvu, nekakvu ulogu je Koštunica očigledno imao, ako ti pobunjenici kažu „ovo može da zaustavi samo Koštunica“. Ako Spasojević kaže „nemoj da kažete Šešelju da smo uspostavili kontakt sa Koštunicom“, ako se oni viđaju sa Tomićem i Bulatovićem usred pobune, ako im ovi obećavaju da neće ništa da urade, ako Koštunica ne izvršava svoju ustavnu obavezu da kao vrhovni komandant uguši pobunu – onda je jasno da nekakva uloga tu postoji, ali da ona nije ispitana. Ja mislim da će ovo biti potvrđeno samo zato da se cela ta priča skine uopšte sa dnevnog reda i da se više ne pominje, jer ja mislim da svakog 12. marta nastane jedna briga i strepnja da će opet ta priča da se otvara. Oni čekaju da to nekako potone polako u prošlost i da postane neka istorijska misterija, a i takvih izjava je bilo, da se nikad neće saznati. Pa, ako nećeš da saznaš, neće se saznati.

Ja mislim da će se taj slučaj otvoriti jedanput, a zatvoren je odmah, i to na isti način na koji nam je oprošten genocid. Kada se pokazalo u Sablji da je istraga krenula ka Koštunici, odmah se zavapilo iz Evropske unije – nemoj to da dirate, nemate vi snage, bre, za to, samo ćete da napravite džumbus u toj zemlji, nemate snage vi to da istražite, on ima vojsku iza sebe i možete da napravite i građanski rat. Nemojte ništa da ga pitate, pravite se ludi, eto, imate pucače, sudite pucačima i zadovoljite se time... Mi smo, dakle, stalno tretirani kao neki maloletnici, kao neki ološ koji nije u stanju da rasvetli ovo, i nije zaslužio nikakvu pravdu, i bolje da se time ne bakće nego da gleda nekako da zamulja stvari i da ide dalje.

Tako nas tretiraju – pusti ih, ne znaju oni bolje, gledaj nekako samo da se sada to ograniči i minimizira, ili neka furaju dalje, šta oni znaju o nekakvoj pravdi. Lično sam pogođen u svom nacionalnom dostojanstvu tim stavom.

Svetlana Lukić: Za kraj džez-standardi Petra Lukovića.

Petar Luković: Uspeh Demokratske stranke, uspeh Borisa Tadića je u tome što je uspeo da otupi oštrice svega i svačega, granice između vlasti i opozicije su se svele na neke male tačke. To postaje jasno onog sekunda kad čuješ da visoka funkcionerka Demokratske stranke govori o Tomi Nikoliću kao o reformatoru, a to govori i sama činjenica da mi danas imamo neke tri frakcije u stvari, imamo jednu Vučićevu frakciju, tu za koju ne znamo šta će s njom da se desi, imamo frakciju Šešeljevu, imamo frakciju Tome Nikolića. Odjednom sad imamo neko demokratsko krilo, pa jedno poludemokratsko krilo, pa jedno krilo koje baš nije tako ni loše kao što smo mi mislili. Da ne govorim o vlasti, ne mogu čak ni da nabrojim ovog sekunda ko je sve u vlasti, ozbiljno ti kažem. Znam da je Čanak tu, znam da je tu neizbežni Rasim Ljajić, naravno, Vuk Drašković, jebem li ga, ko još? Ne mogu da se setim, demokrate, G17 plus naravno, neizbežni Tomica Milosavljević, Dinkić i ostali. Sa opozicijom koja uopšte više ne postoji. Svi su prijatelji. Čak i ovaj slučaj što je Holandija odbila da se odmrzne SSP, čak je i to prošlo, kako da ti kažem, na jednom nivou koji je daleko od one frke koja bi se možda napravila pre recimo 5-6 meseci. Svi smo postali jedno, svi smo prijatelji, sabornost o kojoj se u Srbiji sanjali, samo da se Srbi slože, svi da budemo zajedno, svi isto mislimo.

Pa, evo, imamo taj primer, svi maltene isto misle, nema tu problema nikakvih. Gasni sporazum sa Rusijom – svi glasaju za njega. LDP, SPS, DS, Evropska unija, svi glasaju, okay. Pazi, Tomislav Nikolić, jebo te bog, glasa za Sporazum, Tomislav Nikolić hoće u Evropu! Mislim, Srbija je postala neka vrsta mrtvog mora, u kome se svaka vrsta sukoba unapred sprečava a da mi o tome prosto ništa ne znamo. Izvini, u vreme Koštunice svi smo govorili, kao, pa jebote, gle šta radi Mihajlov, pa gledaj šta radi Velja Ilić, pa šta radi Koštunica. Svaki korak je praćen, a danas niko ne obraća pažnju na to što nam se Tadić ne obraća mesec dana. Imamo jednu vrstu matematičke sabornosti koja naprosto čitavo društvo dovodi na jedan nivo infantilnosti, moram da kažem. Sad su svi rodoljubi, svi su fenomenalni, svi su podobni, Tijanić je super, Ljiljana Smajlović je fenomenalna. Gorica Gajević probrana curaška. Da li je to neki problem? Ne. Da li je problem što je državni sekretar iz garde cara Lazara? Ne. Da li je čovek smenjen? Ne. Rasim Ljajić je rekao: ja ne mogu da ga smenim, ako bih ga smenio onda bi došla opasnost da se glasa o poverenju Vladi.

Jebo te bog, gardista cara Lazara ostaje u Vladi, jer od njega zavisi čitava Vlada! I šta imamo? Sve isto, isti Rasim Ljajić svake druge nedelje gostuje u Kažiprstu B92, gde priča o tome kako samo što nismo uhvatili Mladića, sada, evo, samo što nismo. Ovih dana 10.000 ljudi traga za Hadžićem, ti ideš kao kroz neki polupijani dežavi, ali to više nije onaj stari dežavi nego polupijani, kao jedna vrsta nekog narkotičnog sna u kome se Srbija nalazi i apsolutno se ništa ne dešava.

Mislim, ako je nešto bilo ranije bolje, moram to da kažem, to je što je postojao taj kleš, postojala je neka vrsta borbe između Koštunice i nekog ostatka neke nazovi opozicije, postojala je neka borba koja je bila vidljiva. Ali onog sekunda kad se formirala Vlada na ovaj način, gde su socijalisti postali integralni deo tog čuvenog demokratskog bloka... Mislim, ti sad ako kažeš „ja ne volim socijaliste, neću socijaliste u Vladi“, oni kažu „pa, čekaj, jebote, pa šta hoćeš, hoćeš radikale tu?“. Pa, neću ni radikale, dozvoli mi da neću ni radikale, ni Koštunicu, ali neću ni socijaliste, pa ne možeš tako! Pa mislim, ja ne znam šta hoću, razumeš, naprosto ja više nemam odgovor na to. Moram da kažem da nisam baš u nekoj ljubavi s ljudima koji ovih dana opravdavaju svoju saradnju sa socijalistima. Mislim, izvini, ako ja danas treba da kažem da je Petar Škundrić fenomenalan tip kao ministar rudarstva i energetike i da je Ivica Dačić fantastičan što je zabranio gumene metke ili da je Žarko Obradović ministar prosvete – pa, to ni u najcrnjim snovima, čak ni Miloševiću nije palo na pamet da Žarka Obradovića postavi za ministra prosvete! I sad mi on govori o prosveti, o Bolonjskom sporazumu i o pizdi materini mi govori Žarko Obradović.

Mislim, izvini, i sad ja treba da kažem: pa, dobro, to je sad proevropska Vlada? Pa, nije. Ja sam napravio takozvani politički gaf samom činjenicom da sam napisao „dole Vlada“ pre nego što je ova Vlada stvorena uopšte i stojim iza toga. Svaki tekst u kojem se radi o Vladi završavam rečima „dole Vlada“. Izvini, da ja podržavam Vladu u koju su ponovo Mlađan Dinkić i Tomislav Milosavljević? Pa ja treba da budem kreten.

Gledao sam neki dan Tomicu Milosavljevića, čoveka koji je u šestom, dvadeset šestom, trideset šestom, ne zna čak ni on u kom je mandatu više. I on mi ponovo priča o tome šta je on uradio u svom resoru, „to su moje bolnice, moji lekari i moj resor“. Majke ti, pa ko si ti, Tomice Milosavljeviću? Jebote, pa ko si ti? Osam-devet godina on radi po bolnicama ovde – pa, haj’mo u bolnicu, haj’mo sa Tomicom Milosavljevićem u bolnicu sutra, da mu kažemo šta ne valja. Sad mi govori – privatne klinike, noćni časovi, posle ponoći pregledi, jutarnji ginekološki pregledi. Jebi me, Tomice Milosavljeviću. Mlađan Dinkić odjednom ponovo tu, najbolji prijatelj Vojislava Koštunice, kad je god trebalo da bude. Odjednom Koštunica više nije njegova ljubav, sad je njegova ljubav Boris Tadić, ali su skijališta uvek bila njegova ljubav i u ono vreme i sada. I Nacionalna štedionica i banka i pare, i pare, i pare. Po milioniti put pitam: koja je to količina para koja je dovoljna Dinkiću danas da ih uzme i da kaže „više neću biti ministar“? Ko to da podnese više?

Ljudi gledaju u Dinkića kao da su ga prvi put videli u životu, kao da je prvi put ministar nečega, ja više ne znam čega je ministar, jer je on uvek ministar nečega. To je onaj čovek o kome pričaju da ima devet šoljica za kafu u svojoj kući – kad mu dođe deset ljudi, jebiga, devet pije kafu, a deseti, jebiga, pere šolju pa onda kasnije kuva kafu. Nemojte me zajebavati! Našli Crnogorca, onog Šijakovića, ministra vera, pa gde su ga našli? Nemam ja ništa protiv Crnogoraca, ali zar ima u Srbiji neki čovek ovde koji se bavi religijom? I, pre svega, koji će nam ministar vera? Ne, našli su onog sa leptir-mašnom, a ono je ludak potpuni, ludak, pamtimo ga još iz Vlade otkud znam, Kontića? Ne, Žižića, Žižić, jebote, kod njega je bio ministar. To je ludak neopevani, i odjednom – on je postao član Demokratske stranke u Srbiji, promenio nacionalnost, promenio državu, došao ovde, upisao se, i sad je on tu. Nemam ništa protiv što je došao iz Crne Gore, ali jebe mi se za njega. Odakle, bre, on? Posle saznam ono još gore – mislim, naravno da znam, ko ima internet može da sazna – najbolji prijatelj Ljube Tadića. Šijaković, pa mislim stvarno... I onda me pitaju: što ne podržavaš Vladu?

Svetlana Lukić: A Albijanić?

Petar Luković: Ne, to je posebno, dozvoli mi da to kažem, taj trenutak čekam sve vreme. Pazi, predlog Vlade je da Miroljub Albijanić bude direktor Zavoda za izdavanje udžbenika umesto Radoša Ljušića, ludak umesto ludaka, ali si u situaciji da kažeš da je Radoš Ljušić Džon Kenedi za ovoga, Tajson za ovoga. Dobro, preživeo sam sve, bilo je o njemu priče da će biti ministar vojske, što mi je izgledalo strašno za vojsku, ne za nas. Bio je potpredsednik Skupštine, da li se sećaš njegovih grimasa? To je bio Marsel Marso, čovek koji je na venčanje došao u narodnoj nošnji. Pa, mislim, taj čovek da bude direktor Zavoda za udžbenike, jebote, kakvi će udžbenici biti? I to je ta Vlada, to je taj gardista, to je taj Šijaković, to je taj Albijanić i sad ja treba onako ultimativno unapred da kažem: pa, super je proevropska Vlada, Obradović, Ivica Dačić, gumeni meci. U čemu su se promenili? Da li je neko tražio od njih da se promene? Pa, ne, nego su se drugi promenili. Kakav je to sporazum Demokratske stranke i socijalista? Šta će pisati u prvoj rečenici, da će svaki član Demokratske stranke biti član Socijalističke partije Srbije, ali da član Socijalističke partije Srbije nema obavezu da bude član Demokratske stranke, je li tako?

Pa i da nas povede u Evropu – ma, serem se u Evropu u koju nas oni vode, ma, neću da me vodi niko, jebote, neću da me vode Dačić, Tadić i Đelić, neću da me vode Dinkić i Obradović, neću da me vode ti ljudi. Nema šta da me vode, nisam stoka da me neko vodi. Ako nisam ja u stanju da svoj život u ovoj zemlji organizujem tako da Evropa kaže – pa, ljudi, ovi nešto rade, pa ovi stvarno zaslužuju to da rade, onda...

Ovde je ulazak u Evropu predstavljen kao neka vrsta nenormalnog napora da postanemo normalni da bi se to ostvarilo. Ali nije da mi hoćemo da budemo normalni, nego to mora da bude. Mi moramo da okrečimo klozete da ne budu puni govana, jer tako traži Evropa, ali inače, nama je super ovako. Nema uopšte želje da mi nešto uradimo ovde, bar da kažemo: ma, jebeš Evropu, ’ajmo mi da živimo lepo, normalno ovde, da mi za sebe napravimo nešto ovde. Ma, jok. Pritisak Evrope je da sredimo kanalizaciju, ali da sredimo ljude, da sredimo ludake, da sredimo zakone, to nije pritisak Evrope, to bi morao da bude normalan život. Danas sam slučajno u Leskovcu – bio sam i u novinama, primili smo sliku od nekog čoveka iz Leskovca – video centar grada. Bog te jebo, na šta liči centar grada u Leskovcu, to je deponija, 15 tona đubreta u samom centru grada! Ma, jebeš političke prilike, jebeš Evropu, jebeš sve moguće, pa, čekaj, bre, kako ti to ne smrdi pod prozorima? Na šta liči Srbija, pa da li negde ima više prljavštine, otpada, đubreta nego ovde? Nema, možda u Republici Srpskoj. To je posledica osećanja da možeš sve da uradiš u ovom gradu i u ovoj državi.

Evo ti u gradu Beogradu, kako da se probijem od kuće sa Zvezdare do svog posla, ne bih znao da ti kažem, pola ulica je zatvoreno, pola je poluzatvoreno, pola su privatnici sami zatvorili, pola zatvorio neki Beograd put... Evo, deset dana je zatvorena ulica Stanislava Sremčevića, jedna od glavnih saobraćajnica između Batutove i Vojislava Ilića. Zašto? Zato što su stanari oko petog parkića, čuvenog već, onako da popizdiš i od petog i od šestog parkića, odlučili da zatvore ulicu. Pa, dobro, mislim, jebo vas i park i sve to, borite se ali na drugi način, morate da otvorite ulicu. I to deset dana zatvorena ulica, milicija prolazi, niko, ama niko živi da skloni dve kante za đubre i jednu tablu lima. Ja samo pomišljam, bože, da odem u Bazel i da zatvorim ulicu ovako sa dve kante đubreta i na njih stavim jedno parče lima, pa jebote, bacili bi me na neku kliniku bar na jedno godinu dana. I neka mi ne govori vlast o tome da ćemo mi sad ispočetka i šta ćemo sve još. Pa, nećete ništa.

Evo ti, na Zvezdari, pa na Paliluli, pa gde god da odeš, jebote život, ulice izgledaju kao kanjoni, 20 spratova s jedne strane, 20 spratova s druge strane, tu više ne možeš da prođeš nigde. Mi živimo u gradu ludaka. Sve ove priče koje su kao za vic, kao ujutru kad čitaju vesti, kao ha-ha-ha, opljačkali ovoga, ha-ha-ha, ubili ovoga, ha-ha-ha, smešno je što je čovek napao mačetom neku ženu, to je kao ha-ha-ha. To je, znaš onako, vest, napao je mačetom, udario je. Ej, odsečene glave po bulevarima, koji je to grad, gde je ta policija, gde je taj Dačić sada i oni gumeni meci, gde je to? Mislim, kad se stvarno setim dva meseca Sablje, moram i to da kažem, kakav je to život bio! Ljubazni vozači, predivno, neprirodno ljubazni vozači, izvolite vi prvi, ne, ne, izvolite vi prvi. Žene smeju da hodaju same ulicom, fenomenalno. Ovoj državi treba Sablja za pet vekova unapred, dupla Sablja, tri Sablje, mačeta joj treba. A ne život u kojem s jedne strane imaš tu vrstu sabornosti, svi su umilni, fini, Đorđe Vukadinović je božanstven, ima razumevanja za demokrate i za Tadića – to je, dakle, ta politička priča, i naše televizije, svi orni u borbi za evropske vrednosti, nema nikakvih problema, par nekih budala koje nešto pričaju, ali to je sve super, svi smo jedno – a s druge strane nam je ovaj običan život najgora vrsta života.

Mi živimo primitivno, naš život je u stvari samo borba za goli život. Rusi dolaze, dobili za 400 miliona evra sve, ali sve što su hteli, zgrade, odmarališta, 20.000 pumpi, žene, decu, roditelje, sve su dobili.

Svetlana Lukić: Jesi li čuo izjavu Đilasovu o Vučiću?

Petar Luković: Ja bih trebalo da podsetim da je on pre 15-20 dana u nekom intervjuu rekao da je već dosta, da je vreme da mi prestanemo da pričamo o prošlosti, o tom Miloševiću, da su došle nove generacije, ne znaju ko je Milošević, da mi moramo da se okrenemo pravim vrednostima. Pa, čekaj, Đilase, pa čekaj, čoveče, polako, a zašto smo mi u ovoj poziciji u kojoj jesmo, zbog koga, ko je taj čovek koji je napravio sve ovo? Zamisli da u Nemačkoj 1953. godine neko kaže „nećemo više da pišemo o tom Hitleru, nego idemo dalje“. Kako nećemo da pričamo o Miloševiću? Pa, čiji su kadrovi s tobom u Vladi, pizda mu materina, čiji je portparol bio Ivica Dačić 10 godina, kako se zvao taj čovek, kaži mi? Slobodan Mi-Mi-Milošević. Prošlost više za Đilasa nije zanimljiva, odjednom je Vučić, njegov donedavno najljući protivnik – jebote, samo što nisu jedan drugom pičkarali u emisijama, ti si ukrao ovo, ti si uzeo most, ne, ti si uzeo most, ti znaš, ti nemaš pojma, koliko firmi imaš, koliko si uzeo gore – sad je odjednom Vučić fenomenalan, njemu od svih ljudi baš Vučić treba da mu bude pomoćnik i da mu bude saradnik na budućim projektima.

Kaže Đilas „meni treba i Biljana Srbljanović da mi pomogne da napravimo novi Exit“. Pa, čekaj, šta je Biljana Srbljanović, mislim, je l' ona neki menadžer rokenrola, ne razumem, što mu ona treba za neki novi Exit? Pa, imamo Exit u Novom Sadu, što mora da ima i Beograd neki Exit 2, ne razumem. Ja sam mislio da je ona neki pisac, tako nešto, nisam znao da se bavi menadžerstvom. Odakle tom čoveku te ludačke ideje? Baš mu treba Vučić ovog sekunda, čekaj, Đilase, pa, čekaj, čoveče.

I danas govorimo o opoziciji koja se svela na dve-tri grupacije, na potpuno benignu DSS-koaliciju Velje Ilića i Koštunice, na radikale u raznim oblicima, postali su amebe, još samo da Lidija Vukićević napravi jednu frakciju gore u radikalima. I o čemu mi govorimo, izvini, koja je to opozicija? Svi su na drugoj strani. Kad ovi kažu „mafijaški premijer“, onda svi ćute, Demokratska stranka ne progovara o tome. A i što bi progovarala, pa Toma je super, Toma je fantastičan, demokratski potencijal, kapacitet, čovek koji će nam pomoći da Srbija ode u Evropu. Zemlja je uništena onog sekunda kada svi misle isto. Ovde je sad postalo potpuna jeres ako kažeš da ne voliš Tadića. Kako ne voliš, pa vidiš šta je on sve uradio? Upravo zato što je sve uradio kao što je uradio ja ga ne volim. Nisam prihvatio neke nove vrednosti, nisam prihvatio činjenicu da je SPS proevropska partija, nisam prihvatio činjenicu da se moraju žrtvovati ljudi iz drugih partija da bi ušli u vlast, nisam prihvatio to. Ja sam ekstremista i dalje.

Ovih dana čujem od Vuka Jeremića, Tadića, Đelića jednu rečenicu koja je, moram da kažem, jedna od najodvratnijih rečenica koje sam čuo u poslednje vreme, a to je da je Srebrenica unutrašnje političko pitanje Holandije. Da li postoji ciničnija rečenica od toga da je zločin u Srebrenici pitanje Holandije? Još i unutrašnje političko, znači nije ni spoljno, nego unutrašnje političko pitanje. Pa, to je pitanje ne samo Republike Srpske, u kojoj je izvršen genocid u Srebrenici, to je pitanje Srbije, i to je naše pitanje i nemoj da seremo sve vreme da je pitanje Holandije, pitanje je Srbije. Jesu li Holanđani tamo pobili nekoga? Ne, nego su se bili uplašili, bili su kao pizde, nisu uspeli ništa, otišli su posramljeni i dan-danas kako-tako pokušavaju da taj obraz malo povrate. Izvini, nismo čak ni ispunili mali zahtev Međunarodnog suda pravde da u Skupštini donesemo rezoluciju kojom osuđujemo taj zločin.

Garantujem, mogu da se zakunem u sve da je gomila zemalja, koje su javno kao na strani Srbije, presrećna zbog činjenice da Srbija nije dobila SSP, upravo zbog Srebrenice, zbog Mladića, zbog odnosa prema Kosovu, zbog socijalista. Ne mora to sve da nam se kaže, mi to možemo da vidimo, samo nemojte da sve vreme govorimo o tome da je Srebrenica unutrašnje političko pitanje Holandije. Kako nam ti ljudi ni jednog sekunda ne kažu: pa, čekaj, u toj Srebrenici je pobijeno sedam, osam ili devet, uopšte ne znam koliko hiljada ljudi! Ko ih je pobio? Pa, ti naši prijatelji koje smo mi pomagali. Da li je to moglo da bude urađeno bez pomoći Srbije? Ne. Da li je Srbija učestvovala u tome? Da, i autobusima, i vojskom, i svojim parama, i logistikom, i na milijardu načina, i mi smo to znali, naravno da smo sve znali. I sad je nama Holandija neprijatelj zato što nas uslovljava Srebrenicom.

Ko je ovih 4-5 meseci čuo neku priču o ratnim nekim zločinima? Ne, čak i priča o hvatanju Karadžića je pretvorena u cirkus. Dabić, alternativni lekar, ima švalerku. Ovde ovaj autobus u kome je bio doktor Dabić, ovo je samoposluga gde je kupovao kiselu vodu od pet litara, ovo je žena koju je upoznao, ovde je kafana u kojoj je sedeo, ovo su gusle na kojima je svirao. Zamisli ti koje su to optužbe, jebote bog, granatiranje, ubijanje, genocid, strašne, najstrašnije optužbe. Mislim, ti možeš sve vreme da objašnjavaš to da takozvane nove generacije to neće da slušaju, njima to nije zanimljivo, to nije fensi, tu nema kladinga. Okay, ali s druge strane, izvini, kad tebe ne prime u Evropu onda se pitaj zbog čega te nisu primili.

Da li ja stvarno danas mislim da će prosveta u Srbiji biti takva pod Žarkom Obradovićem da će nove generacije u udžbenicima koje će štampati Albijanić učiti nešto o tim zločinima? Pa, bio bih kreten kad bih to pomislio. Koga ti danas sve imaš u Vladi? Pazi, imaš ovog Šijakovića, imaš ovog iz garde cara Lazara, imaš ove hologramske ljude kao što su Dinkić i njegovi, oni svi idu s njim, mislim, cela ta grupacija, njih 500 ide zajedno u isto Ministarstvo, oni se nikad ne razdvajaju, to je kao jedna celina. Pazi, Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić su zajedno, ljudi koji su zajedno na mikroterenu u Pazaru, znaš ono, ko će da preživi i ko će da bude ubijen na novim izborima, ko će da bude zaklan ili već ne znam šta. Znači, ovi funkcionišu potpuno super, fenomenalno. Oni su obuhvatili sve što postoji ovde, ali sve, počev od tog ekstremnog fašizma, sve ti imaš u toj Vladi. I ta vrsta sabornosti u koju su svi frendovi, svi prijatelji i svi glasaju jedan za drugoga, u kojoj više nema razlika, svejedno je u kojoj si partiji, to te čini potpuno bespomoćnim kao glasača.

Ako pretpostavim, recimo, da sada budu izbori, ja stvarno više ne znam za koga bih glasao. Verovatno bih prvi put u životu posle dugo vremena apstinirao, pošto mi je to sada potpuno svejedno.

Nisam ranije verovao da je moguće, ali sad sam video da jeste, da u maju čuješ jednu priču, a u junu neku sasvim drugu. Pa, čekaj, nisi morao da pričaš u maju da nećes ni sa kim, to ne dolazi u obzir, a sad odjednom su svi super. Pa, niko Dačića i SPS nije ni pominjao kao neku alternativu, a da ne govorim o dinastiji Krkobabić. Sad imaju unuka, čujem. Pazi, unuk, 19 godina, već član penzionerske stranke, mladi penzioner.

Pazi, otac – da li otac ili deda, više ne mogu da pohvatam, to je kao u Maratoncima – uglavnom, najstariji od 200 godina je potpredsednik Vlade, ovaj mlađi od 100 godina je potpredsednik grada Beograda, a ovaj sad od 19 godina, šta je? Predsednik pionirske sekcije grada Beograda? Šta su ti ljudi, kako je uopšte moguće da jedna familija ima toliko kandidata, na koji su se način plodili, gde im je seme, od čega su nastali, jebote? Pa to je kao japanska royal family, jebo te bog. Pre mesec dana nisam mogao da dođem k sebi, video sam na televiziji, Krkobabić najstariji, valjda Jovan, razgovara sa japanskom delegacijom. Pa, jebote, na kom jeziku razgovara Krkobabić, o čemu oni pričaju, Japanac i Krkobabić? Krkobabić, Dačić, Obradović, Dinkić – i ja treba da kažem da je to super. Nema teorije, mogu da budem pijan, pa opet nema šanse da kažem da je to super, iako mi kažu da Srbija propada ako njih ne podržavam. Neka propadne, sa ovakvima neka propadne, pa ovo je tiho propadanje, ovde se ništa ne dešava.

Šta se promenilo od kad je Vlada stvorena, ’leba ti, neka mi kaže neko. Čim je formirana odmah je otišla na godišnji odmor. Vratili se, prvi poraz, nisu ušli u Evropu, i šta sad? Možemo mi na televiziji da imamo mapu Srbije gde vidimo svakog dana koliko je u Prištini stepeni, super je to, ali to nikud ne vodi. Kao kad bi Britanci tražili od Amerikanaca da ponovo razgovaraju o statusu SAD posle 1789. godine. Završena je to priča, iako naš Vuk Jeremić, poslednji Lazarov junak, ponovo juriša na vetrenjače. Smešno je to. I ta vrsta gubljenja energije – pa čekaj, jebote, pa kaži da ih priznajemo, okay, nezavisni su, i gledaj šta možemo da uradimo da nam bude bolje. Ali ne, ta ideja, danas čitam u nekom komentaru u Politici, da odemo u Evropu ima svoju novu ideju. Naime, pošto se propisi i odluke donose konsenzusom, naša ideja je sledeća: da onaj trenutak, daće bog, kad budemo došli u Evropu, iskoristimo da se osvetimo svima koji su nas jebali svih ovih godina.

Drugim rečima, šta god oni da predlože, mi da kažemo ne. I tako da im se najebemo mile majke za sve ove godine kad su nas oni sputavali, i oni nama to radili. To je cela ideja, to ti je ta priča o nama.

Valjda je to prvi put i u Peščaniku da ne mogu da imenujem jednog krivca, sve su to naši, kao iz Aranđelovca, gde smo svi Naši, i oni su naši. Kako da ti kažem, predivna situacija u Srbiji, a ja se nikad gore nisam osećao. Naša budućnost zavisi od Dačića ili od Sulejmana Ugljanina i Žarka Obradovića, ili od Petra Škundrića ili od prvobranioca u Raškoj, Gorice Gajević? Ne postoji nikakav cilj koji bi to mogao da opravdava. Nisam pristalica teze da cilj opravdava sredstvo, ma, ne postoji način da ja priznam i da ja sebi objasnim, da sebi kažem da je Dačić super. Probao sam na razne načine, i da pijem, i da jedem, i da se udaram glavom, i da padam, i svašta da radim u životu, da pijem pivo i viski, beton i sve ostalo – ne pomaže ništa. Da se uverim da je SPS super? Ne pomaže ništa. Da li je iko pomenuo uopšte u poslednjih mesec dana smenjivanje Tijanića, smenjivanje Ljilje Smajlović? Ne, sve su stvari došle na svoje mesto, svako se prilagodio, svako je učinio što je u njegovoj moći da tu sabornost dovede na jedan duhovni nivo, gde su svi happy.

Nikad manje ideoloških trvenja, i to mi govori da je ceo naš cilj da u jednom vozu svi zajedno, sa svim razlikama, kolektivno odemo u Evropu. Pa, neću, neka odu svi, ja ću da ostanem na stanici i polako... Mislim, stvarno ne mogu, ne mogu sa svim tim ljudima, ne mogu.

To je taj isti Tomica Milosavljević od pre tri godine, to je taj isti Dinkić od pre 4-5 godina, to je isti Dinkić koji se do imbelicizma divio Koštunici i njegovoj mudroj politici prema Kosovu i prema Evropi. Sad je Boris Tadić mudri faktor kome se on divi. Marš, bre, u pičku lepu materinu, ne samo on nego svi, cela ta Vlada, svi ti, šta me to uopšte interesuje i ne želim da imam ništa s tim, ne želim uopšte da učestvujem više u tome, da budem deo tog procesa, ne želim. Ne mogu da oprostim neke stvari. Možda je to ekstremno, malo blesavo, ali ne mogu zbog onog unutrašnjeg političkog problema Holandije, oprosti mi, i Novog Sarajeva, ili Dubrovnika, ili Dabića, Mladića, Kosova, milijardu stvari ima, bombardovanja u krajnjoj liniji. To se sve zaboravilo, to se sve nivelisalo. To je reč koju sam tražio sve vreme: nivelacija, sve je nivelisano tačno na istom nivou, sve je to cool i mi smo super. Sve su novine iste.

Celog sam života imao potrebu da ne zaboravim. To osećanje zaborava ti je prvi korak ka smrti, želim da budem živ i da pamtim, a kad pamtim onda ne mogu da pristanem na sve ovo. Jeste Evropa u pitanju, jebiga, hajde da pričekamo pa neki drugi put stojimo u redu, nemam pojma. Meni to nije cilj ako ja moram da budem u istom vozu sa ovakvim ljudima, voz mi smrdi, i ne ide mi se nigde. Ići ću peške, polako.

Svetlana Lukić: Danas, u petak, 19. septembra oglasio se i otac nacije, Dobrica Ćosić. Povod su napadi seljaka iz sela oko Mokre Gore na – htela sam da kažem Nemanju Kusturicu, ali ne, na Emira Kusturicu. Ćosić kaže, čitamo na naslovnim stranicama Novosti: Kremaljski psovači uvredili sve spske građane i ponizili pretke. Kao što znate, seljaci oko Mokre Gore, iz četiri sela, se žale, digli su se na ustanak protiv Kusturice, odnosno protiv odluke države da park prirode Mokra Gora sa 3.500 hektara proširi na 10.000. Seljaci smatraju da će ih to sprečiti na slobodno upravljanje svojim imanjima, što su mnogi pročitali kao da će odmah tamo graditi nelegalne objekte. Žale se da se Kusturica ponaša kao feudalac. Stvar je dotle došla, nažalost, da ga sada zovu Turčinom i šalju u Istambul.

Razni kolumnisti vide u tome veliku ironiju, čoveka koga, kako kažu, druga Srbija zove srpskim nacionalistom, seljaci sada zovu Turčinom. Stvar je u tome da tu nema nikakve kontradiktornosti, Kusturica, nažalost, sad žanje ono što je sejao sa svojim počasnim gostima koje je primao na svom imanju na Mokroj Gori i sa sagovornicima kao što su Nikolić i Koštunica, sa kojim je govorio na onom mitingu za Kosovo i tada prozivao domicilne miševe. Naravno da niko pametan i pristojan ne može da pravda šovinističke napade na Kusturicu, ali bi moglo da se raspravlja da li taj umetnik, ma kako veliki bio, sme da se ponaša kao beg i da mu država poklanja hiljade hektara na upravljanje, pa makar to bilo i u cilju očuvanja pirorode. Pa, valjda ova država ima i druge načine da sačuva Mokru Goru, a ne da je pretvara u poslednje parče nebeske Srbije.

Na kraju, sudbina Kusturice me pomalo podseća na sudbinu ruske carice Aleksandre, žene Nikolaja II Romanova. Rusi su je obožavali, ruski seljaci naročito zbog njene neobične bliskosti sa Raspućinom. Obožavali su je sve do poraza Rusije u Prvom svetskom ratu, a onda su se ruski seljaci setili da je njihova voljena carica Nemica. Iako je po svemu što se zna bila strasno privržena Rusiji, na kraju krajeva je platila za svoje poreklo. Bio je ovo Peščanik, doviđenja.

► Voz za Evropu - I deo ( Miroslav Prokopijević, Milan Vukomanović )

Povezani članci:

• Ako Obama izgubi

  Obama je izgubio vođstvo, jer ga ne vole stariji beli glasači. Razlog je vrlo jednostavan: boja njegove kože.

• Američko obećanje

  To je američko obećanje – ideja da smo odgovorni za sopstveni život, ali i saznanje da se istovremeno uzdižemo ili padamo kao jedna nacija; američko obećanje je zasnovano na uverenju da sam ja zaštitnik svoga brata, da sam ja zaštitnik svoje sestre. 

• Šta sad?

  Šest načina da Obama pokaže da će biti drugačiji predsednik.

• Žena jučerašnjice

  Možda bi trebalo staviti Hilari Klinton na tiket demokrata u novembru, a možda i ne bi. Možda bi mogla da pomogne Baraku Obami da ujedini stranku, a možda i ne može. Možda će predati žene i belu radničku klasu. I opet, možda neće.

• Čovek izgubljene nade

  Slušala sam kako je Barak Obama objašnjavao šta je to nada u politici. Moraš da svedočiš da si radio za nadu i da nisi prevario. Zato građani, birači, iako znaju da su toliko puta bili prevareni, uvek mogu da se uznesu nadom da će se željene promene dogoditi. Nada je psihološka esencija politike, bez nje se niko ne bi pomerio iz kuće da ode na biralište.