U pitanju je tehnika otpora još jednoj okupaciji Kosova, cena nije važna, osveta nema cenu. Ako je potrebno, naš tragični junak Koštrunica Vojislav će učiniti isto što i je uradila čarobnica  Medeja - žrtvovati i sopstvenu decu, samo da bi se osvetila nevernom ljubavniku. Za takve monomane ne postoji Drugi, pa ni sopstvena deca. Oni su sami i žive u velikoj ljubavi i nežnosti sa svojim porazom. To što svakoga dana ostaju sve usamljeniji ih učvršćuje u uverenju da su oni junaci tragedije, a svi ostali tek trećerazredni hor iz grčkih tragedija, koji ne shvata veličinu komada u kojem igra.

Tadić je raspisao izbore, pitanje je da li je to smislio sam kao odgovor na postupke bezumne Medeje ili su mu mnogo telefonirali iz inostranstva i podsećali ga koji je datum. Naravno da je važno da se izbori za predsednika održe kako to ustav predviđa, ali nije za zanemarivanje ni to iz kojih je razloga DS to učinila. Naravno da se ne zna da li će predsedničkih izbora biti 20 januara. Živimo u zemlji u kojoj su sve opcije otvorene, u kojoj je sve pod znakom pitanja, u kojoj je sve moguće, u zemlji koja nije normalna zemlja.

Još smo daleko od toga da smo izbegli poslednju katastrofu. Srećan kraj ove drame nije zagarantovan. Veliko je pitanje u kakvoj zemlji ćemo se probuditi na proleće, kada se očekuje proglašenje samostalnosti Kosova. Šta će ostati od nas ako Koštunica sprovede te svoje tajanstvene akcione planove. Teško ćemo izbeći sudbinu Uskršnjih ostrva, koja je decenijama bila velika misterija.

Sećate se onih monumentalnih statua, kamenih lica koja gledaju prema moru. Verovalo se da su spuštena sa neba, jer je istraživačima bilo nejasno kako je na tako pustom ostrvu bilo moguće sagraditi i postaviti monumentalne statue teške 100 i 200 tona.

Odgovor na zagonetku kamenih kipova bio je strašan. Izučavanja su pokazala da je ostrvo nekada bilo puno zelenila, tu je rasla vinova loza, bilo je banana, slatkog krompira, kokošaka i ptica. Ljudi su živeli u uređenim selima, vremenom su se podelili na plemena, dobili su sveštenike. Onda je svako pleme počelo da odaje počast svojim precima tako što je podizalo kamene kipove. Taj kult predaka, često izmišljenih, postao je predmet takmičenja. Malo po malo na ostrvu je izgradjenio 1000 kamenih kipova - jedan na deset ostrvljana. Svako pokoljenje kipova bilo je veće od predhodnog, zahtevalo je više radne snage, više kamena, ali i drveta. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da izraste. Najstrašnije je to što se na tako malom ostrvu jasno moglo videti kuda vodi ta neobuzdana seča šume. Sav hlad je nestao, zemlja se isušila, na kraju više nije bilo dovoljno drveta ni da se naprave kanui za bekstvo sa ostrva koje je umiralo.

I šta se dogodilo, izbijali su ratovi između klanova zbog starih dasaka, ljudi su pojeli sve životinje. Njive su propale, ostali su samo kameni kipovi koji su progutali zemlju. Kada su Evropljani stigli na Uskršnja ostrva u 18. veku, nije više bilo krovnih greda i ljudi su živeli po pećinama. Između posete Holanđana sredinom 18. veka i Kukovog dolaska na Uskršnja ostrva 50-ak godina kasnije, jedina novina je bila ta što su ostrvljani zaratili i sa precima. Rušili su kamene kipove, a po ruševinama su ležale hrpe ljudskih kostiju. Svaki sledeći brod koji je stizao zaticao je sve manje uspravnih kipova. Jednoga dana narod je dovršio svoj ustanak protiv mrtvih predaka i na ostrvu više nije bilo nikog.

Emisija Peščanik, 14.12.2007.