Pre nego što ovo pismo završi u nekoj kanti za smeće, samo da razjasnim jednu stvar: ovo je prvi put da tražim da me Federalne rezerve^[1] vade iz dugova. Znam šta mislite. Po čemu baš ja zaslužujem poklon od pet milona dolara? Odgovor je jednostavan. Kao i mnoge druge finansijske institucije naše zemlje, ja sam jednostavno preveliki da bih propao. Kada bi se dopustilo da investitori prežive kolaps Fredija^[2], Feni^[3], a onda i Endija, ne mogu ni da opišem kakvu bi štetu pretrpeli njihovi već načeti nervi. Zapravo, mogu da opišem – to bi bio globalni ekonomski kuršlus. Mislim da ćemo se složiti da je za izbegavanje ovakvog udarca deset miliona dolara sasvim mala suma. (Znam da sam prvo tražio pet, ali otkako sam počeo da pišem ovo pismo moja finansijska situacija se užasno i neočekivano pogoršala.)

Zašto sam preveliki da propadnem? Važno je shvatiti presudnu ulogu koju ja igram u sveobuhvatnoj, ali krhkoj mreži ekonomskih odnosa. Ako ja pandrknem, moj vratar više neće dobijati bakšiš kada mi pozove taksi. To nije hipotetička situacija. Uporno izbegavam da mu ostavim napojnicu već dobrih mesec dana. Samim tim, on više nema para za diskont pića posle posla, a vlasnik diskonta nema para za pornografske sajtove. Pošto je pornografija na Internetu jedina zdrava grana američke privrede, tu se već igramo s vatrom. Ako se dozvoli da ova snažna industrija propadne, azijske pornografske kompanije će požuriti da popune tu prazninu, nudeći porniće čiji su troškovi proizvodnje manji i koji su mnogo uzbudljiviji od naših. Nema nikakvih garancija da će ovo uspeti, ali ako mi pošaljete ček na dvadeset miliona dolara, kupićemo dragoceno vreme.

Kako sam se našao u ovoj situaciji? Kao i većina finansijskih kriza, i moja počinje igrom na klizavom terenu. Prvo, pogrešio sam kada sam se naduvan ulogovao na iTunes, i skinuo sve pesme koje su Electric Light Orchestra ikada snimili. Drugo, napravio sam komercijalni vebsajt, zlosrećni ObuciteSvogJazavca.com. Pogrešno sam zaključio da bi vebsajt za ljude koji drže jazavce kao kućne ljubimce i koji hoće da ih obuku u simpatična odelca, mogao da funkcioniše po sistemu mesečne pretplate od hiljadu dolara. Kada nije bilo pretplatnika, preorijentisao sam se na reklamni model, ne shvatajući da upadam pravo u čeljusti poslovično slabog reklamnog tržišta, naročito kada se radi o proizvodima za jazavce.

Nikada ranije ni od koga nisam pozajmljivao novac. Ako mi ne verujete, pitajte moje prijatelje. Sa izuzetkom Boa. Njega ne treba da pitate iz dva razloga. Prvo, Bo ima utisak da od njega jesam pozajmio novac, ali ja sam ga samo pustio da plati pivo kada je bio moj red, a onda sam pobegao pre nego što je on to ukapirao. Drugi razlog zašto ne treba da pitate Boa je taj što je on pravo đubre. Zapravo, ako vam i Bo bude pisao i tražio da ga vadite iz dugova, tj. ako bude hteo da mu isplatite taj dug za pivo, molim vas da to pismo smesta pocepate. Kunem vam se, nijedan investitor na planeti neće dati ni pišljiva boba za to što će Bo bankrotirati.

Sada sam prilično siguran da ste odlučili da mi date taj novac, ali za svaki slučaj, evo još jednog dobrog razloga za to – šanse da me u sledećih desetak godina izaberu za potpredsednika Sjedinjenih Država prilično su velike. Ne bih tako nešto ni pomislio do pre dva-tri meseca, ali izgleda da sada puštaju svakoga da se kandiduje. Zašto je ovo za vas važno? Pored predsedavanja Senatom i pohađanja državnih sahrana, jedna od dužnosti potpredsednika (kako se meni čini) jeste da opanjkava šefa Federalnih rezervi kod Predsednika. To je situacija koja bi, da tako kažem, mogla za vas biti prilično nezgodna. Ali zašto uopšte da mislite o takvom scenariju kada se sve to može izbeći ako mi pošaljete ček? To će vam biti najpametnije potrošena milijarda.

_________________________________________

New Yorker, 25.09.2008.
Sa engleskog preveo Ivica Pavlović

Povezani članci:

• 1929. i 1933.

  Putevi i karakter svetske ekonomske krize verovatno su složeniji od kraha njujorške berze 1929, u onoj meri u kojoj su se razvili modaliteti i strukture poslovanja, uključujući nove tehnologije i svetsko tržište.

• Štednja: garantija bez pokrića

  U pokušaju da zaustavi osipanje štednje Vlada Srbije je donela odluku o tome da garantuje štedne uloge do iznosa od 50.000 evra. Problema sa ovom garantijom ima više, ali je glavni problem u tome što je ona nepokrivena. Dakle, ne znači ništa.

• Brčinka

  Kao da je najveći Klintonov neuspeh bio u nemogućnosti da se politički multiplicira.

• Cena garancije

  Srpska vlada sada garantuje štedne uloge do 50.000 evra. Objašnjenje je da je reč o meri koja bi trebalo da deluje psihološki: ako se neko pitao šta da radi sa štednjom, sada ne mora da brine, može da je ostavi tamo gde već jeste - u banci.

• Finansijska kriza u svetu: biće još gore

  Sovjetski socijalizam nije funkcionisao, a sada američka vlada pokušava da nam pokaže da njihov hoće: Nema veze što si investirao i izgubio, imaš iza sebe velikog Tatu, on će sve da plati.