U kulturi zaborava kao političkog koncepta, ponekad su potrebna podsećanja.

Srbiju su, od 1941, bombardovali nacisti, zapadni saveznici i NATO, vojno je okupirale sile Osovine, zatim je oslobodili i preuzeli Sovjeti i komunistički partizani, bila je pod sankcijama UN, SAD i EU. Drastično se, nasilno ili stihijski, menjala imovinska i socijalna struktura. Odigrali su se tektonski demografski i kulturni poremećaji. Birokratski federalizam Jugoslavije, i ishod njene druge dezintegracije proizveli su ozbiljne nacionalne frustracije. Raspad Jugoslavije odigrao se u ideološkom okviru koji je omogućilo prethodno zataškavanje ratnih zločina koje je takođe iskrivilo percepciju prošlosti i tekućih međunacionalnih odnosa. Na istim osnovama je nacifikacija nekomunističkog antifašizma omogućila zloupotrebu tradicije, u poduhvatu kojim je podgrejani srpski nacionalizam prekratio potrebu demokratskog i evropskog redefinisanja jugoslovenske zajednice.

Česti diskontinuiteti su Srbiju lišili institucionalnog kapaciteta da ustanovi vladavinu prava, da poštuje neprikosnovenost privatne imovine, uključujući istorijski kontekst, da oslobodi i otvori tržište, kulturu i mentalitete, da se integriše u evropske i atlantske strukture, da se povezuje sa susedima. Možda i zbog sklonosti srpske dominantne politike da sve unutrašnje frustracije beskrajno održava i po potrebi razvija, evropeizacija Srbije ukazuje na potrebu institucionalizacije onih procesa u kojima se transformisala postnacistička Nemačka. Mada se time ne bi smela poturati analogija istorijske krivice.

Zapravo bi trebalo da je taj okvir prostraniji. Pretresanje novije istorije je potreba društvene dekriminalizacije, ne samo međunacionalnog i ideološkog pomirenja. Prethodno vreme ostavilo je za sobom duboke brazgotine. I nakon niza godina oklevanja i novog zastranjivanja, dok su institucije koje su se opirale reformama namerno trošile vreme, denacifikacija se nije uspela u potpunosti relativizovati. Ali je izostala njena jasna politička i institucionalna stratifikacija. Vladavina prava, sama po sebi, sugeriše potrebu da se jasnije, uključujući političku kulturu, inkriminišu glorifikacija nasilja, zločina i rasne posebnosti. U institucijama, na univerzitetima, u medijima i profesionalnom sportu. Denacifikacija je i suočavanje s tekućom zbiljom, i njenom konjunkturom, i onom koja predstoji.

Centralna tačka otpora reformama i evropeizaciji premestila se na zaustavljanje demilitarizacije. Nova matrica umerenog, doziranog izolacionizma, novo nesvrstavanje odigrava se u međunarodnim odnosima u kojima NATO, kao političko-bezbednosna potpora evropskim integracijama kojima Srbija deklarativno teži, nema demokratsku protivtežu. Verovatno nije slučajno da se odustajanje od približavanja zapadnoj alijansi odigralo u okolnostima zahlađenja u svetskoj politici nakon ruske agresije na Gruziju. Samim tim je izostavljen važan institucionalni sadržaj uključivanja Srbije u sastav EU, i dodatno zategnuti odnosi sa SAD.

Jedina institucionalna i integrativna alternativa u procesu demilitarizacije, ulazak Srbije u NATO bi, između ostalog, destaljinizirao ostatke mentaliteta ukorenjenog u komunizmu, ruskom mitu i nacionalizmu. U tom smislu demilitarizacija podrazumeva otvaranje važnih pitanja. Ponašanja vojske prilikom pobune Crvenih beretki. Političke i institucionalne pozadine atentata na premijera Đinđića. Razjašnjenje sumnji da je vojska pružala utočište haškim beguncima. Misterioznih ubistava i spornih samoubistava u kasarnama, kad je vojska neuverljivo negirala da su njeni istražitelji zametali tragove, a vojnike likvidiralo obezbeđenje jednog od haških begunaca. Itd.

Na spornu ulogu vojske, uključujući odluke civilne komande, podsetila je ponovljena demonstracija sile u brišućim letovima nad beogradskim korovovima, nekoliko dana pre tragičnog udesa aviona „supergaleb“ na aerodromu u Batajnici. Srećom nijedan od aviona nije završio na nekom od krovova, u parku ili školi.

Nespremnost da se usavrši sistem institucionalne odgovornosti, a vlast razgrana i približi društvenoj osnovici, zapisana je i u porukama autoritarnog ustava. U svakodnevici, zabrinjava oprez na koji je Vojvodina primorana u u zahtevima da dobije puna ovlašćenja u svim resorima na svojoj teritoriji. Demokratizacija i efikasnost sistema to nameću sami po sebi. Argumenti koji osporavaju asimetriju u decentralizaciji, zapravo pozivaju na održanje centralističke samovolje. Pri tom bi Beograd, kao urbana celina oslobođena neravnoteže koju nameću beskrajni prigradski sateliti ruralnog karaktera, trebalo da se takođe založi za svoju institucionalnu posebnost. Dok decentralizacija koja bi obuhvatila ostatak Srbije čeka na svoju stručnu i konceptualnu razradu. U javnosti se uporno potiskuje ozbiljan reformski diskurs. I ako je jedan od antireformskih argumenata u ponavljanju da će EU pred Srbiju uporno postavljati nove zahteve, preporuke i pritisci Brisela ostaju jedina pouzdana pogonska snaga demokratske transformacije.

Danas, 30.09.08.