Gosti: sociološkinja Vesna Pešić, pravnik Marko Milanović, izdavač Dejan Ilić, književnica Biljana Srbljanović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Dobar dan. 10.000 mladih ljudi iz Srbije sinoć je prisustvovalo koncertu Madonne u Budvi. Tako su nam u Inđiji svirali Red Hot Chili Peppers, na Ušću Rolling Stones, uskoro će se u Beogradu održati i Univerzijada. Biće to još jedan dokaz da je Beograd svet, da je kod nas sve isto kao i u svetu, samo malo gore.

To me pomalo podseća na priču o jednoj antropološkinji koja je proučavala seoski život u centralnoj Africi. Gospođa je stigla u jednu zabačenu oblast radi terenskog istraživanja i posrećilo joj se još prvog dana, domoroci su je pozvali na svoju večernju sedeljku. Obradovala se naša naučnica, jer se nadala da će iste večeri nešto saznati o tradicionalnoj razonodi u toj izolovanoj zajednici. Ispostavilo se da su se meštani te večeri okupili da gledaju film Niske strasti, koji se tada još nije davao ni u londonskim bioskopima. I mnogi članovi tog plemena su, kao i mnogi pripadnici našeg plemena, pomislili da su svet, samo malo siromašniji i samo malo izolovaniji.

Svuda u svetu ima korupcije, ali u Izraelu je pre nekoliko dana predsednik Vlade morao zbog toga da podnese postavku. Naša zemlja je ove godine još gore rangirana na lestvici korupcije, ali nikome nije falila ni dlaka s glave. Svuda u svetu ima lopova i hohštaplera, ali kod nas im je polje rada veoma široko. Izgleda da nije tačno da se ovde stvari sporo menjaju, to je privid. Stvari ovde stoje.

Srbiju ovih dana čeka negativna ocena evropske komisije o napretku Srbije na putu ka Evropskoj uniji. Pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu naš predstavnik je priznao samo to da srpska država krši prava na suđenje u razumnom roku i da imamo problema u izvršavanju presuda.

Na primer, već pet godina niko ne može da izbaci radikale iz zgrade zemunskog Magistrata, jer policija neće da asistira. Ali zato nedeljama plaćamo stotine policajaca da svakoga dana obezbeđuju takozvane demonstracije nekoliko desetina ljudi koji se bore protiv isporučenja Radovana Karadžića Haškom sudu. Među njima su naravno i čuveni navijači, od kojih je jedan, kao što znate, osuđen na deset godina zatvora, a njegove kolege su pretile sudiji koji je kaznu izrekao. Meni se čini da su oni s razlogom zbunjeni. Mesecima su ih Koštunica, Kusturica, Toma Nikolić i ostali srpski prvaci tretirali kao patriote, koje su u nacionalnom bolu lomile Beograd, a sad ih odjednom tretiraju kao huligane. Ko ne bi bio zbunjen? Deset godina robije za neuspeli pokušaj ubistva žandarma, a Mediću iz Škorpiona 15 godina za streljanje Muslimana. Pa neka neko kaže da se ratni zločin ne isplati.

Skupština je ratifikovala Sporazum sa Evropskom unijom sa 140 glasova „za”, ali je zato 214 narodnih poslanika glasalo za gasno-naftni sporazum sa Rusima. I zaista, ovo sa Rusima je prošlo glatko. Došao je taj Sergej Šojgu, i čiča-miča i gotova energetska priča. Dogovor je prošao glatko, jer je poseta bila veoma dobro pripremljena. Prvo je ruski ambasador zahtevao od Skupštine da prva tačka zasedanja, jesenjeg valjda, bude upravo sporazum sa njima, odnosno sa Rusima. A onda je ambasador prošle nedelje otišao u Niš da poseti ruske deminere koji traže kasetne bombe i spasavaju nevine živote. Malo sam pratila tu priču o kasetnim bombama u Nišu i moram da kažem da je zapanjujuće da je posle devet godina čišćenja rusko oko sokolovo našlo na niškom aerodromu još trinaest kasetnih bombi, pet avionskih bombi i još mnogo toga. Ruski ambasador je posetio, dakle, svoje momke, specijalce i rekao tom prilikom Dačiću da je, citiram, „na rusku ekipu deminera veoma pozitivno uticalo potvrđivanje energetskog sporazuma“.

Sergej Šojgu je, dakle, samo došao da pokupi kajmak, odnosno tek da dâ tih tričavih 400 miliona evra, kao što je i bilo dogovoreno. A nepristojno je, što bi rekao Dejan Mihajlov, od Rusa tražiti više, jer bismo Ruse mnogo uvredili.

Vesna Pešić: Pre neki dan sam slušala u Kažiprstu Obrada Kesića. Obrad Kesić je poznat, iako je rođen u Americi. On je Amerikanac, ali gaji neki resantimanski nacionalizam. Voditeljka Kažiprsta ga je pitala šta Srbija može da dobije insistiranjem da se u Međunarodnom sudu pravde postavi pitanje statusa Kosova, šta bi se dogodilo sa tim statusom ukoliko bi sud odlučio da to nije bilo u skladu sa međunarodnim pravom. On je rekao – ne, pa ne može to baš direktno da se odnosi na status, nego bi smisao te cele akcije bio u iscrpljivanju Kosova, da ono ne uđe ni u jednu međunarodnu organizaciju i da ništa nema. Ukoliko bi odluka bila negativna, dakle u neskladu sa međunarodnim pravom, onda bi Kosovo bilo neki čardak ni na nebu ni na zemlji, ne bi, recimo, postalo članica Ujedinjenih nacija, a za to vreme, kaže Obrad Kesić, Srbija bi se ekonomski i demokratski razvila. I pošto bi oni tako u stvari načisto propali, ne bi imali kud nego bi rekli „pa, hajde, idemo mi sa Srbijom“.

Tada sam videla da je to jedna kombinacija za koju niko nikad nije izračunao neke korake i da je strašno žalosno da mi ulažemo velike nade u bilo kakve poteze. Kad je Obrad Kesić pokušao da ih izračuna ja sam videla da to nikuda ne vodi. Znači, kad nekoga strašno namučiš i dovedeš ga do prosjačkog štapa, a ti si u međuvremenu iskoristio sve svoje divne šanse i postao ekonomski razvijen, ugledna, divna, demokratska zemlja u Evropskoj uniji, onda taj nema kud nego će da dođe kod tebe da moli? Kad sam to čula, da je Obrad Kesić tako zamislio tu našu akciju, videla sam da imamo neke ciljeve koji su zapravo potpuno besciljni. Ja sam u jednom momentu htela da budem blagonaklona i da stvari tumačim tako kao da Tadić možda zaista želi ono što stalno ponavlja – da insistira na međunarodnom pravu i da pitanje Kosovo zaista potpuno izbaci iz polja politike, da se to baci u nekakve pravničke vode. Mislila sam da bi to možda bio nekakav dobitak zato što bi onda Evropska unija ostala kao glavni cilj, a Kosovo više ne bi predstavljalo nekakav suprotan cilj, nego bismo ga se oslobodili kao političkog cilja koji se sa našim drugim ciljevima zaista suprotstavlja. Mislila sam da bi se sad održavali nekakvi pravnički simpozijumi, a da bismo mi gledali svoja posla, gledali od čega se živi.

Međutim, ne. Povodom cele te priče oko Njujorka, Kosova, odlaska, mi opet moramo da se vratimo na unutrašnji teren. Moj je utisak da su velika očekivanja koja su bila u vazduhu posle 11. maja splasnula, da sada imamo stabilizaciju koja je ispod nivoa bilo kakvih očekivanja i rešavanja problema. Kao da smo se stabilizovali u odluci da ne rešavamo ništa, da sve naše ciljeve ukrstimo, da sve jedno s drugim dovedemo u suprotnost. Znači, ukrstili smo našu budućnost u Evropskoj uniji sa našim nacionalnim interesima, za koje više niko živi ne zna šta su – jedino što znamo je Kosovo, ali videli smo da čak ni sud neće vratiti Kosovo. Kosovo i Srbija, to je naš unutrašnji problem koji bi trebalo da rešavamo, ali je došlo do totalnog zastoja.

To se vidi i po našem odnosu prema jugu Srbije, koji smo potpuno zanemarili. Recimo, za mene je bilo neshvatljivo da su naše vlasti zabranile ljudima iz Preševa, Medveđe i Bujanovca da stiču diplome na Prištinskom univerzitetu. Prvo, od kad je univerzitet isto što i država? Znači, s bolonjskom reformom studenti mogu da studiraju na više univerziteta. Ali, ne, nije dobro da Albanci sa juga Srbije idu u Prištinu! Ti na taj način ugrožavaš jednu manjinu, odbijaš da se njihove diplome priznaju, oni kao da se uopšte nisu odvojili i proglasili nezavisnost. I njima pokušavaš da napraviš što više problema, gledaš da i njih na neki način ometeš, iz čega ja izvlačim zaključak da nema ništa od tog velikog plana oko Međunarodnog suda pravde. Prirodno bi bilo da mi pokušamo da se potrudimo da bude što više veza između Srba i Albanaca, prvo na Kosovu – ali ne. Odgovor koji čujemo: oni koji uspostavljaju te kontakte su patentirani izdajnici. Zato mislim da je jedini interes da se zaustave evropske integracije.

Mi sada zaoštravamo situaciju čak i sa susedima. Makedonija i Crna Gora žele da ubrzaju svoj put ka NATO i Evropskoj uniji, a od njih se sad traži jedna velika susedska žrtva, mi i susede pritiskamo da ne priznaju Kosovo, iako je to u njihovom interesu. Makedonija je, kao što znate, na ivici, ona ima veliki procenat albanske manjine, Vlada će tamo verovatno pući zbog toga što albanska manjina vrši pritisak na Makedoniju da prizna Kosovo. Ona bi zbog toga možda dobila i neku nagradu, jer ona ima i probleme oko imena, zaista je u teškom položaju. Jedna tako slaba država kao Makedonija zaista ne može da misli još o tome koliko treba da pomogne Srbiji. A kad pogledate malo bolje, i izračunate ove korake u vezi sa Kosovom, vi vidite da je to jedno duplo golo, da je to, onako, trošenje para na putovanja, na te govorancije koje treba nas da zamlaćuju. Znači, od toga nema ništa, ali u tome se ogleda negativna racionalnost, zato što je Kosovo taj dežurni policajac, po tome se vidi da Srbija ima jednu slabu, rasplinutu politiku prema Evropskoj uniji koja može da se rastegne, ne zna se više koliko.

A sem Kosova tu je, naravno, i dalje Haški tribunal. Znači, imamo te dve karte da se nekako ne učlanimo u Evropsku uniju, jer su sada u stvari sve stranke, uključujući i novu stranku Tomislava Nikolića i ovaj mainstream Borisa Tadića, svi su sada u tom maistreamu kada kažu „da, Evropska unija, ali pod uslovom da naši nacionalni interesi budu odbranjeni“, pri čemu se podrazumeva „pre svega na Kosovu“. A sad vidim da Toma Nikolić danas dodaje i uniju sa Republikom Srpskom. Sada se u stvari razlika pravi samo u tome što će on možda malo više da naglašava nacionalne interese, a možda malo manje Evropsku uniju, a ovi će nasuprot tome kao tobož stalno da nas pumpaju – pa evo, sad je trebalo da odmrznu taj trgovinski sporazum pa nisu uspeli, doživeli su fijasko, ali evo, decembar je blizu, tu ćemo mi brzo. Sad kaže Tadić da će to biti možda u septembru 2009. godine. Ja nekako imam utisak da oni misle da će to da bude malo morgen, da je ta priča o Evropskoj uniji pokušaj Srbije da na neki način obnovi svoje resurse preko Evropske unije. Ja sam čula Tomu Nikolića u ovim emisijama, imao je silne prilike da govori šta hoće, i on je otvoreno rekao da oni nas u stvari „'rane lebcem“. Sam je rekao povodom ovog ruskog sporazuma da su ruske investicije bile skoro zanemarljive, tako da mi se čini da će ovi da stave malo na Rusiju i na nacionalno, ali, naravno, Evropa je tu kad su u pitanju krediti. Tako, eto, nećemo mi da branimo to što narod hoće 'leba i para i malo igara. A ova druga struja, Tadićeva, ona će akcent da stavi malčice na ovo drugo, ali kad sabereš, ni jedni ni drugi nikad neće priznati Kosovo, i i jedni i drugi na kraju krajeva hoće, svako na svoj način, malo više ili malo manje taj evropski put Srbije.

Tako da ja mislim da su se oni, eto tako, ušemili i da su, kad se pogleda ta šema, razumeli u stvari da je to prava politika, da smo konačno dobili dva bloka, jedan kao malo desno krilo od centra, drugi malo jedno levo krilo od centra, i da će to sad u stvari da šljaka, svako će imati neke svoje trabante koji će da slede taj jedan ili drugi blok. Mislim da se i Toma Nikolić posle ovih izbora uklopio u ovu ideju Tadićevog nacionalnog pomirenja. Ja kad sam čula za to nacionalno pomirenje – to nacionalno pomirenje u stvari znači da je Demokratska stranka izračunala da će ona još jedan duži period biti ono što ovi naši analitičari sad zovu stožerna stranka. Znači, ona računa da će dobiti najveći broj glasova, a onda će ona da bira koalicione partnere. Oni hoće da nam kažu: pa, dobro, šta ima veze više ko je tu ko, svi smo u stvari za ove dve stvari, i za Evropu i za Kosovo, možemo svi jedni s drugima da pravimo koalicije. Tako da i Toma Nikolić može da dođe na vlast, a naravno, ovo što je Đilas izjavio za Vučića, za mene je to nekako, moram da kažem, bilo presudno. Tad sam u stvari razumela šta oni rade. Đilasova preterana pohvala Vučića – pa čekajte, mi smo spasavali taj Beograd od Aleksandra Vučića, a on mu je tu komplimente izdelio, tako da u stvari uopšte nije bilo razloga da se borimo oko te gradske vlade, mogao je i Vučić da bude. Onda sam ja shvatila da je u stvari svako postao zamenljiv, i to me nekako podseća na neke stvari koje sam čitala o načinu Staljinove vladavine, koji je uvek govorio da niko nije nezamenljiv. I otuda to neko mrtvilo.

Ako svako svakim može da bude zamenjen, ugušena je politička dimenzija našeg života. Oni su, znači, napravili jedan nepisani savez, oni su se nacionalno pomirili, njih prošlost uopšte više ne zanima, oni su svi jedni drugima isti zato što su svi jednako pretendenti na vlast, i to pod istom šifrom: ukrstićemo ciljeve Evropske unije sa našim nacionalnim pitanjem, ali nećemo rešavati nacionalno pitanje, što da ga rešimo, niti može da se reši, a nećemo ni s Evropom da žurimo, to – kad bude, jednog dana, videćemo kako će se ta Evropa vladati, koja nas, evo, stalno muči. Pa čak i Svilanović je izjavio kako je to velika nepravda, sve uslove smo ispunili ovoga puta, nema šta nismo ispunili, kao da smo predali Mladića, i tako dalje. Nemaju ličnu kartu, izgubili su otiske prstiju, Rasim Ljajić kaže „hiljade i hiljade ljudi tragaju za tom dvojicom“.

Meni se čini da smo mi kao neka raskrečena žaba, budući da se Rusija sa Zapadom sve više i više sukobljava, a mi hoćemo da budemo, kao tobož, i Istok i Zapad, dvoja vrata na kući. Meni se čini, pošto se oni sve više i više sukobljavaju, da mi noge sve više širimo i da ćemo u stvari da slomimo kosti u toj priči, da ćemo imati i taj Istok i taj Zapad, i da je to jedna potpuno nepromišljena, jedna uzaludna, jedna, moram da kažem, i bedna politika. Kad kažem bedna i kukavička, pa i ponižavajuća, vraćam se na ovaj događaj kad je kod nas bio Sergej Šojgu. On je meni izgledao toliko opasno, a onda ste videli da su se svi postrojili pred njim, čak i taj Dinkić koji se duvao kako će on da promeni cenu NIS-a, oni nijednu reč pred tim čovekom nisu izgovorili. Nemamo istraživanje, ni novinarsko ni bilo koje drugo, ko je tu cenu Rusima predložio. Oni su prosto to nama – ili mi njima – dali, ili su nam oteli, ja ne znam više kako, ali mi nismo ni jednu jedinu rečenicu rekli, sem da se u potpunosti slažemo sa svime. Mi nismo jauknuli, ni zabolelo nije. Taj Šojgu je njima rekao što ima, a da oni nisu pisnuli. Dinkić usta nije otvorio, i samo su novinari ušli u sukob s njim. Naša Vlada je tako slaba, tako jadna, tako nikakva, ona ništa– ni „a“ ni „b“ – nije uspela da kaže ovom ekspertu za krizne situacije. Tužan aspekt ove priče je u činjenici da se kroz nju sve prelama, prelama se naš mentalitet. Mi pred silom šiju povijamo, „ćuti, more, nemoj da provociraš te tamo“.

Drugo, sad ja razmišljam da tu ima i neke velike korupcije, znači, verovatno je da je neko ipak dogovorio tu cenu i da je maznuta nekakva lova. Pa, možda ni Rusi nisu hteli da budu toliko odvratni koliko je neko od njih hteo da uzme lovu. A moram da kažem i ovo kad je Dinkić u pitanju: sve to zaista nema nikakvog smisla. Ja sam pratila tu priču zbog onog mog čuvenog rada o partijskoj državi, i znam da je, kad je reč o privatizaciji NIS-a, u igri bila Meri Linč, koja je sada propala, da je bio iznajmljen veoma skup, jedan od najskupljih privatizacionih savetnika koji je napravio procenu vrednosti NIS-a. Odjedared, pred ovaj dolazak Rusa, Dinkić daje pola miliona evra, dolazi Dilojt Tuš, a tu sede drugari, i on daje 480.000, navodno zbog onih akcija, a koje će se akcije isplatiti kad tu više ništa ne može da se isplati? Znači, zbog akcija mu je to potrebno, kao da nije mogao da iskoristi procenu Meri Linča nego daje još pola miliona od našeg budžeta. Ta njihova igrarija sa parama građana dobija ogromne razmere, postalo je stvarno nepodnošljivo šta ti ljudi rade sa budžetom Srbije.

Ja sam zastupala tezu da je politički sistem sa svojim službama Udbe, sposoban da izbaci bilo kog tajkuna, bogatog čoveka, da mu uzme imovinu. To su praktično uradili s Karićem. Ali ja mislim da se posle ovih izbora pokazuje sva slabost institucija u Srbiji, kako da kažem, blato svih i svakih, blato nacionalnog pomirenja. Sad nema više onih koji će da prete: e, kad ja dođem na vlast – Vesna Pešić na primer, koja nikad neće doći na vlast – ja ću sve da vas pohapsim. Ili radikali, i oni su pretili „hapsićemo“, nema više „hapsićemo“, gotova je ta priča. Ja sam došla do zaključka da su u toj borbi između politike i ekonomije na ovim poslednjim izborima, gde smo se mi obradovali da je pobedila evropska struja, da su u stvari glavni tajkuni odneli pobedu i da su sad jači tajkuni nego politička struktura, odnosno naše institucije. One su izuzetno oslabile upravo posle ovih izbora, što naravno ukazuje na to da su ti izbori bili debelo plaćeni i ja počinjem da verujem u priču da su demokrati i radikali u dogovoru napravili tu Vladu. I onda i Nikolić kaže, kada će oni da prave Vladu? Nije ni on lud da se lomata po selima i da posle toga nikad ne može da uđe u Vladu, pošto je očigledno da će oni biti ti koji će birati Vladu. Ja mislim da su tajkuni kupili partije, da su one ekspoziture tajkunskih preduzeća, i da su partije izgubile igru, da su u stvari njihovi finansijeri postali jači od njih. Oni će odlučivati hoćemo li mi ka Evropi ili nećemo ka Evropi, a politika se, kao što vidimo, ispraznila, svi ti političari deluju kao duhovi. Jeste da sam to ja, zovem se tako i tako, ali kao da sam duh Hamletovog oca. Tako da imam utisak da su tajkuni preuzeli inicijativu i da ćemo dublje i tonuti u taj koruptivni sistem zato što će ekonomski interesi da prevladaju.

E, sad, kad ta interesna utilitarnost, tako da kažem, toliko zavlada ja onda smatram da je besmislena priča o nacionalnim interesima. Moderna sociologija je nastala zbog modernog društva. I velika je rasprava bila da li u modernom društvu integracija društva može da se zasniva na interesima. Onda su u stvari teorije i Maksa Vebera i ovih drugih teoretičara, naročito Pasosa, rekle da nijedno moderno društvo, isto kao i ona prethodna, predmoderna, ne može da se zasniva na golom interesu, da se takva društva praktično raspadaju. Pasos je uvek rekao: moderno društvo u stvari počiva na patriotizmu. Mi sad moramo da uključimo taj pojam, ali na jedan potpuno nov način, a sem toga, sad imamo samo Srbiju, sada tu više nema nikog drugog iza koga bismo se mi sakrili. Mi sad moramo da volimo Srbiju i da počnemo da radimo za državu, i da ne damo. Ako toga ne bi bilo onda bi ti tajkunski interesi rasturili sve.

Znači, u stvari, sad će da dođe do preokreta, naša navodna elita je strašno interesna, a mi koji smo bili izdajnici, mi ćemo sad morati da okrenemo kartu i da kažemo: pa, vi ćete ovde praktično sve da rasturite, ovde više ništa neće ostati, zato što je samo lojalnost koju ja iskazujem zajednici u kojoj živim pravi nacionalni interes. Mi sada poniremo u takvo jedno stanje u kojem će preovladati ekonomski interesi tih zakulisnih igrača, kada će partije još više interesno da se definišu i da čak više nećeš moći ni mnogo da ih grdiš, zato što u stvari iza njih stoji neko drugi, neka ekonomska sila. I oni će početi da razgrađuju, a mi ćemo morati da se spasavamo, da ostanemo bilo gde, da ne budemo baš na ledini ili, kao što je rekao Srđa Popović, da to ne bude sliv neke reke, kako je rekao, ne znam, Save ili Morave, a oni, bogami, vode ka tome. Oni nemaju ideju, oni nemaju viziju i sad zaista možemo da ostanemo ta ledina na kojoj ne znamo ni kako ćemo se zvati ni šta ćemo više biti.

Znate gde sam ja primetila možda najviše neinteresovanja Demokratske stranke kao stožerne stranke? Za Ministarstvo pravde. Zaista nemam nikakvu želju da tu mladu ženu, Malovićku, na bilo koji način uvredim, ali stvarno je neshvatljivo da od tolikih pravnika i pravničkih veličina koje mi imamo dođe jedna žena koja po svom stažu i znanju ne bi mogla biti izabrana za sudiju opštinskog suda. Ona treba da pravi reformu sudstva? Znači, da to oni nemaju vremena pošto su tajkuni sklapali posao sa Manterom ili ne znam s kim; daj tamo nekoga, daj, drži, izvlači, nemoj da razmišljamo, nemamo vremena, to mora na brzinu. Tako da mi se čini da im je najmanje važno Ministarstvo pravde, baš kao i Ministarstvo obrazovanja. A šta im je važno? Evo, recimo, Ministarstvo spoljnih poslova, koje ništa drugo više ne radi nego se bavi samo Kosovom. Čovek trči iz Njujorka u Indiju, ja mu se stvarno neki put malo i divim, dobro, zato je možda tako mlad čovek, i treba da bude mlad ako će toliko da trči, neki stariji gospodin ne bi mogao toliko trčati po belom svetu kao ovaj. Znači, on mora da trči i stalno nekoga da ubeđuje, i mi smo kao u nekom vozu, evo, i ova će država stati na našu stranu, a o ovome što se dešava u našem dvorištu mi uopšte ne vodimo brigu, čak ni o tim Srbima na Kosovu.

Blic je pre neki dan izašao sa neviđenim podatkom, da ljudi imaju četiri radna mesta i na svakom od ta četiri primaju dvostruku platu. Pa, gde to na svetu ima? Znači, vi imate jedan totalni nered, totalnu korupciju, totalnu propast institucija iznutra, jednu užasnu slabost i beskrajno dogovaranje u Skupštini. Stvarno ne znam oko čega se toliko dogovaraju. Pa, znate šta, ako je izabrana nekakva vlast, pa hajde neka nekad lupi rukom o sto! Šta se ti praviš sada kako ćeš ti oko svega i svačega uvek sa opozicijom da se dogovaraš? Pa nešto ćeš da preglasaš, šta je sad, ne smemo ni oko čega da preglasavamo, nego ćemo uvek da sedimo satima s opozicijom koja zavlači i gledamo to rastakanje, tu unutrašnju slabost? Ovaj trči po belome svetu i, kao, postiže da jedna po jedna država štiti Kosovo, a mi se iznutra potpuno rastočili. Potpuno je nejasno zašto neki spoljni globtrot treba da trči okolo, on ništa ne može da nam donese, a iznutra smo se potpuno institucionalno rastočili, imamo neefikasnu Vladu, premijera koji, onako, žao mi je da ga grdim, ali ne znam zašto se uopšte tu našao.

Da sam na njegovom mestu, ne bih to nikad prihvatila. Tadić je stao mirno ispred Šojgua, ali i ispred Koštunice. On je to sve sredio sa Rusima, ta ruska priča je njegova priča, on je i ruski čovek i on nema tri čiste nego je rekao i Cvetkoviću, a i Dinkiću – slušaj, ako ćeš ti tako da se zavađaš u toj koaliciji mi ćemo drugačije da razgovaramo. Iza cele te priče stoji Tadić, ne bi oni tako mirno stali, skinuli te gaće, da nije Tadić rekao: ni reč da niste rekli Šojguu! I onda, kako su svi to odkušovali, niko ni reči nije rekao, Dinkić je i pare slupao, reč progovorio nije... Sve je to poslušao lepo, ali zašto? Zato što je Tadić proglasio nacionalno pomirenje! Kada možemo sa Miloševićevim socijalistima, a zašto ne bismo sa Miloševićevim trabantima, ne čak ni sa Šešeljem, nego sa prosvećenim delom, najboljim đakom Šešeljeve stranke.

Ako ti, dečko, budeš nešto progovorio sa ovim Šojguom, ti ćeš da pričaš kako je to preplaćeno ili kako je to niska cena, kako smo mi tu stradali, fino, doći će Toma Nikolić, svi su smenjivi i sad u vladajućoj koaliciji lepo, ko god ne sluša može da bude zamenjen, jer imamo rezervnu klupu. Sad je napravljena rezervna klupa, svi su podobni da uđu u vlast, a opet, sad ovi drugi, glavne gazde, tajkuni, oni su rekli Tadiću: slušaj, ali mi imamo sad i Tomu Nikolića, pa sad i ako ti ne budeš slušao možemo mi malo i njega da napumpamo, pa ti vidi šta ćeš idući put na izborima. Tako da je to jedan krug, ovaj sluša ovoga, ovaj pod kapom onoga, i tu ustvari nema nikakve odgovornosti, niko nikom ne odgovara, nemaš koga za šta da uhvatiš, jer je svako povezan sa svakim, svako diriguje nekom drugom, nijedan šef nije šef nego mu je neko drugi šef. I sad, kad ste vi napravili to zamešateljstvo, mi sad u stvari vidimo da ne znamo šta možemo da očekujemo. Ja mislim: ne bog zna šta, nego neko razvlačenje, malo će nešto da se povuče, pa opet da stane, pa će opet da gucnu pa će da stanu, pa ćemo tako malo... Ja mislim da tu za sada nema energije, u stvari nema vođstva, sve je postalo isto, sve je postalo jednako izgledno. Ja se uvek trgnem i pročitam kako je Sanader u Ujedinjenim nacijama rekao, na pitanje da li će da glasa za srpski predlog: pa, dobro, mi bismo možda i voleli da ih podržimo da se to pitanje postavi, ali mi nismo nesvrstani, mi smo se opredelili za NATO i Evropsku uniju i mi moramo da radimo u interesu Evropske unije i NATO ako hoćemo da budemo njihov deo. Srbija nije donela tu odluku i to je ključna stvar.

Svetlana Lukić: Navodno je između Tadića i Dinkića postojao sukob oko potpisivanja sporazuma sa Gaspromom, Dinkić tvrdi da treba da dobijemo najmanje još 700 miliona, ali Tadić je našao dobar i efikasan način da ga ućutka. Ali Dinkić ne bi bio Dinkić da se ne dočeka odmah na noge. Evo, već nam je najavio da u oktobru dolaze predstavnici Generalelektrika da nam modernizuju železnicu. A to nam stvarno treba, evo, baš ovih dana u septembru se navršava jubilej, 1884. godine krenuo je prvi putnički voz Beograd-Niš. Tu prugu smo tada izgradili za tri godine, a početak gradnje je udarcem srebrnim budakom obeležio knez Mihailo Obrenović. Voz je krenuo u 8:30 ujutru, a stigao je u 8:30 uveče, trebalo mu je otprilike isto koliko i danas da stigne od Beograda do Niša. U nastavku emisije slušate mladog pravnika Marka Milanovića. Marko je bio jedno vreme saradnik Vojina Dimitrijevića u Beogradskom centru za ljudska prava, a već dve godine je u Kembridžu na doktorskim studijama. Njegova uža specijalnost je međunarodno pravo.

MarkoMilanović: Meni je Wikipedia najbolji primer kako ljudi gledaju na stvarnost. Znači, svako može da edituje svaku odrednicu i ono što bude na stranici Wikipedije, oko toga su se ljudi u stvari ljudi dogovorili. I sad je najbolje da pogledaš, recimo, stranicu o Jasenovcu na srpskom, stranicu o Jasenovcu na hrvatskom i stranicu o Jasenovcu na engleskom. Ti možeš direktno da pogledaš taj talk-page, diskusiju, da vidiš kako su ljudi ratovali na Wikipediji i koliko se razlikuju verzije istine na hrvatskom i na srpskom, a negde između je ona na engleskom. Ili čitaš o Bosni, da li su i kad su bili zločini u Bosni, da li je Sarajevo stvarno bilo pod opsadom, da li se u Srebrenici stvarno desio genocid. Mi to ne možemo da zamislimo, mi nismo bili tu i videli, mi uvek moramo nekome da verujemo. Ja ću da verujem jednom međunarodnom sudu, drugom međunarodnom sudu, ali drugi ljudi će da veruju onome što im kaže Srpska radikalna stranka zato što su ideološki bliski Srpskoj radikalnoj stranci. Dobra stvar koja se desila u Bosni, ali ne i u pogledu Jasenovca, je što ti sad imaš jednu sjajnu studiju Mirsada Tokače i njegovog sarajevskog Centra za istraživanje i dokumentaciju zločina, o pitanju koliko je ljudi stvarno ubijeno u Bosni. Ta studija je urađena ne nekim procenama, ne nekim statističkim analizama, nego za svako lice koje je na tom spisku ona daje 20 unakrsno proverenih različitih podataka. Znači, tu se uvek tačno zna ko je ubijeni, oni mogu da dokažu da je određena ličnost mrtva. I ti vidiš kako ta studija ruši mitove, tako da recimo Haris Silajdžić juče u Generalnoj skupštini izgovara sledeću rečenicu: „U Bosni je ubijeno 200.000 ljudi, dok je Mirsad Tokača ustanovio da je ubijeno 97.000 ljudi“ – mislim, moralno je razlika nikakva, ali to ti pokazuje kako ljudi manipulišu žrtvama.

S druge strane, imaš mit Bratunca kod Srba, a to je da su u okolini Srebrenice bosanski Muslimani ubili 3.200 Srba, i to je naravno u podtekstu – zato što su ti Srbi ubijeni, zato se desila Srebrenica. Recimo, to Tokačino istraživanje potpuno osporava te brojke, on je čovek ustanovio unakrsnom proverom svih podataka da je tu ubijeno 150 civila i 450 vojnika. I sad, imamo tu studiju koja ruši mitove – najveći mit koji ona ruši je taj muslimanski mit „nas 200.000 je ubijeno u ratu“. Istovremeno, ona ruši i taj najveći srpski mit Bratunca, kao i drugi najveći srpski mit koji je neprekidno propagiran, a to je da su se Srbi u Bosni branili, da je to bio građanski rat, da se u građanskom ratu, eto, dešavaju strašne stvari i tako dalje, da je to prosto nekako bilo neminovno. Kako ruši?

Tako što kad ti Tokača vremenski tačno pokaže kako su ubistva vršena, ti vidiš da su od ukupnog broja žrtava dve trećine Muslimani, jedna četvrtina su Srbi, ostalo su Hrvati. Ti vidiš da otprilike polovinu žrtava čine vojnici a polovinu civili, ali takođe vidiš da je skoro polovina svih žrtava rata ubijena u tri ili četiri meseca 1992. godine. I ti takođe vidiš da je u ta tri-četiri meseca ubijeno najviše civila, tad i u julu 1995, kad je bio genocid u Srebrenici. Znači, ti tačno vidiš da je u ta četiri meseca, kada su 85% civilnih žrtava bili muslimanski civili, ne srpski, vidiš da je to bila planirana akcija etničkog čišćenja. Nemoguće je da dođeš do bilo kog drugog rezultata. I sad, ja mogu da ti kažem objektivna merila zašto tom istraživanju treba verovati. Ono je prošlo sve međunarodne ekspertize, stručnjaci su se izjasnili da je to najbolje istraživanje o gubicima stanovništva tokom rata koje je ikad napravljeno. A s druge strane, neko će da kaže: on je Musliman, što ja njemu da verujem? E, treba mu verovati baš zato što je osporio Silajdžićev mit, treba mu verovati baš zato što to istraživanje ruši oba mita.

Sad je problem Tribunala to što je Tribunal u načelu uspostavljen zato da utvrdi nečiju krivičnu odgovornost. Znači, njegov osnovni zadatak je da kazni, ali drugi zadatak je da se njemu veruje, a to znači da ljudi, posebno ljudi u ovom regionu kažu: pa, dobro, to što je utvrđeno, to je istina. Kod nas je problem što je taj deo misije Tribunala potpuno propao. Tome su, između ostalog, doprinele neke nedavne odluke i posebno politička manipulacija tim odlukama. Prvo je to bio Orićev slučaj. Orić je u našoj javnosti pretvoren u bosanskog ekvivalenta Ratka Mladića, on je ubio 3.900 Srba, civila po definiciji. On u Tribunalu nije bio optužen ni za nešto približno tome, on je bio optužen po komandnoj odgovornosti da su neki njegovi potčinjeni zlostavljali određene Srbe, srpske zarobljenike, što je on znao i morao znati, a nije ih kaznio, niti sprečio.

U rangu krivičnih dela kojima se sudi pred Tribunalom to je bio, kako da ti kažem, jedan relativno minoran predmet, i suđenje uopšte nije teklo onako kako su to ljudi ovde očekivali, nije se postavilo pitanje šta je sa Srbima u okolini Srebrenice. Sad bi neko ko je pristalica te opcije rekao: a zašto ga tužilaštvo nije optužilo za te sve silne Srbe koji su pobijeni? Ja mogu da odgovorim – zato što ti Srbi nisu pobijeni. Prvostepeni sud koji je njega osudio na vrlo blagu kaznu je napisao jedno pravno katastrofalno presudu. Prvostepeni sud uopšte nije utvrdio tačno parametre krivične odgovornosti Nasera Orića. Apelaciono veće je, kad to videlo, reklo – pa, ljudi, vi nas zezate, mi ne možemo uopšte da ocenimo tu presudu! I oni su ga zato oslobodili. Da se to desilo u Srbiji, on bi ili bio oslobođen ili bi se, što je verovatnije, vratilo na ponovno suđenje. U Tribunalu se to nije desilo, nije ponovljeno suđenje. Zašto? Zato što oni imaju strategiju da moraju da završe rad Tribunala, zato što je Orić ionako bio osuđen na jednu minimalnu kaznu, dve-tri godine zatvora.

Onda imaš Haradinaja, njegovo suđenje je potpuna katastrofa, baš kao i Šešeljevo. Znači, oni su dozvolili da tamo na Kosovu ubijaju i zlostavljaju svedoke protiv njega i da na kraju sud nema izbora nego da donese oslobađajuću presudu. Konačno, imaš Delića, bivšeg komandanta muslimanske vojske. Kad se Đelić upitao kako je moguće da je on dobio tri godine, on je mislio da je Delić bio optužen za sve zločine koje je muslimanska vojska činila nad Srbima. Nije, on je bio optužen konkretno za nekoliko događaja, nekoliko zlostavljanja, ubistava srpskih ratnih zarobljenika od strane njegove jedinice mudžahedina. I sad je pravno, činjenično pitanje bilo da li je on zaista imao kontrolu nad tom jedinicom, da li je on zaista imao osnovane razloge da zna da će ta jedinica nešto da radi, jer komandna odgovornost nije i objektivna odgovornost. Ti ne odgovaraš za sve što tvoji potčinjeni urade. Inače, samo dvoje ljudi je osuđeno po komandnoj odgovornosti – a ljudi misle da u Hagu svi odgovaraju po komandnoj odgovornosti – jedan je, ja mislim, Strugar, osuđen po tom osnovu za Dubrovnik. Znači, Delić je dobio otprilike okay kaznu za ono za šta je tužilaštvo njega optužilo i što je sud mogao da utvrdi. Ali je bitno da ljudi imaju izuzetno jako mišljenje o tome, mada nisu pročitali ne samo presudu, transkripte sa suđenja, ili sažetak presude, nego nisu možda čak ni vest pročitali u novinama, oni su samo videli „Delić dobio tri godine“, i već donose sud o tome.

Šešelj – Šešelj je tamo trećerazredni slučaj, njima je prioritet Srebrenica, njima je bio prioritet Milošević, njima je sad prioritet Karadžić. Tu imamo dva moguća objašnjenja. Jedno objašnjenje je teorija zavere: oni mrze Srbe, njih ne interesuju srpske žrtve. Drugo objašnjenje, za koje ja mislim da je ispravno, kaže da pola ljudi koji u tom sudu rade pojma nemaju, znači, to su neki drugorazredni pravnici, tužioci. Oni imaju strašan problem sa resursima, oni mnogo troše. Mislim da je dvogodišnji budžet Tribunala 200 miliona dolara, oni su potrošili za sada jedno milijardu dolara. Na istražitelje, na resurse, na prevođenja, i mnogo šta drugo. Eto zašto je Šešelj trećerazredni slučaj, on je dodeljen jednom potpuno trećerazrednom sudiji, jednom Francuzu Antonetiju koji je bio sudija možda dve godine u svome životu, ali je postavljen na to mesto jer je bio pravni savetnik Žaka Širaka i ovaj mu je dodelio sinakuru.

Pošto je to sud Ujedinjenih nacija sve zemlje tamo uvaljuju svoje raznorazne ljude. Šta je taj čovek, taj sudija napravio od Šešeljevog suđenja, to je da ne poveruješ! On je prvo hteo da natera sekretarijat suda da plaća sve ove Šešeljeve pravne savetnike, pod znacima navoda, sa kojima se sada svađa. On je dozvolio recimo jednom Krasiću – znaš Krasića, ko ne bi znao Krasića – da sedne pored Šešelja u sudnici, otprilike kao njegov advokat. Kad mu je iz sekretarijata rečeno da taj čovek nije advokat, da ne može da komunicira sa sudom, Antoneti je Šešelju rekao sledeće: oni meni kažu da on nije advokat, ali ja sam čitao njegove podneske i to je meni fantastično, to što je on pisao, je l' on ne može da postane advokat u Beogradu sada za dan-dva? Šešelj je hteo da uvrsti svoju knjigu od hiljadu strana o vatikanskoj zaveri protiv srpskog naroda kao dokazni materijal, a Antoneti mu je rekao: znate šta, mi ne možemo to da prevodimo, a je l' vi možete da nađete engleskog izdavača, pa da to odmah uvrstimo u predmet? Čovek je potpuni kreten, i to suđenje je u raspadu. Antoneti je zapretio svojim kolegama članovima veća da ukoliko budu hteli da Šešelju nametnu branioca on će da podnese ostavku. Pri tom, da se Šešelju sudi u Francuskoj, da mu se sudi u Srbiji on bi morao da ima advokata.

Znači, naše pravo zahteva da hteo ili ne hteo moraš da imaš advokata ako si ti optužen za ozbiljno krivično delo, a ovde mi ljudi sad pričaju o tom nekakvom velikom pravu da se sam brani, i kako je odbijanje da mu se to dozvoli strašno narušavanje njegovo slobode – a upravo u našem pravnom poretku bi on morao da ima advokata. Znači, to je potpuno licemerje. I šta će sad da se dešava? Šešelj će da bude ovde za koju godinu, on tamo sedi već šest godina, znači on će da bude ovde svaki čas.

Ja se samo molim bogu da oni ne naprave fijasko sa Karadžićem kao što su napravili sa Šešeljem, sa Miloševićem, uostalom, i tako dalje. Oni su sada podneli zahtev za promenu optužnice. Ne za njeno proširenje, naprotiv, oni hoće da suze optužnicu. Zašto? Zato što neće da to suđenje traje kao Miloševićevo, u nedogled. Oni su sad pod strašnom presijom, Tribunal mora da završi svoj rad do, ja mislim, 2010. godine, njih Savet bezbednosti pritiska, Rusija ih pritiska. E, sad, šta je značajno u toj optužnici. Karadžić se naravno tereti za praktično ogroman broj zločina u Bosni, za nekoliko desetina opština, plus Srebrenicu, plus Sarajevo. To može da bude veoma značajno za Srbiju, s obzirom da se on tereti za genocid ne samo u Srebrenici nego i u još deset drugih opština u Bosni. Ja ću te podsetiti da je pred Tribunalom do sada potvđen samo genocid u Srebrenici, svugde drugo je bio utvrđen zločin protiv čovečnosti – što nije manje grozno krivično delo, ali je druga pravna kvalifikacija za to. Zbog čega sad to može konkretno da bude od značaja za Srbiju? Ako Karadžić bude bio osuđen za genocid negde van Srebrenice, Bosna će moći da traži reviziju presude Međunarodnog suda pravde iz 2007. godine kojom je Srbija konkretno oslobođena optužbe za genocid u Srebrenici, ali se njena odgovornost za druge zločine u Bosni, koji se možda mogu kvalifikovati kao genocid, nije razmatrala. Tako da bi moglo da nam se dogodi da imamo ponovo tu celu igranku oko bosanskog slučaja, naravno, ako Karadžić bude osuđen. Sad, da li će on biti osuđen ili ne, ja ne znam. Ali, sigurno će do kraja života biti u zatvoru. On je sad na statusnoj konferenciji rekao sudiji da on ima bar dva nevidljiva savetnika jer je blizanac u horoskopu... I taj čovek je bio vožd srpski!

Sigurno je, bar što se tiče političke elite u Holandiji, da bi oni trpeli posledice ako bi Srbiji dali sada da primeni ovaj sporazum. Ipak je zbog toga pala Vlada u Holandiji, napravila se jedna afera oko toga u holandskoj politici. A sad, koliko njih grize savest... Mislim, ne grize savest Belgijance, Francuze za Ruandu, mislim, možda donekle, ali, recimo, Ruanda je mogla da se spreči, 800.000 ljudi je tamo ubijeno u tri meseca. Ono na šta su velike sile mislile, bilo je da izvuku svoje državljane iz Ruande. Onaj mučenik, onaj fantastični kanadski general koji je komandovao međunarodnim snagama u Ruandi, rekao je: dajte mi još 2.000 vojnika i ja ću da zaustavim sve to. Ne, nisu hteli ništa da mu daju. Pa, koliko ih grize savest? Grize ih, ali to je sve sekundarno u odnosu na pitanje ko trpi političku štetu. E, sad, ja da sam holandski ministar spoljnih poslova verovatno bih radio isto to, ali da li mi imamo neko pravo da se bunimo? Mislim da nemamo.

S druge strane, ako posmatraš racionalno, da li će dodatni pritisak Holandije doprineti tome da se Mladić brže nađe u Hagu? Ne znam. Ja ne verujem da će on biti od tolike koristi. Srbija je već pod tolikim pritiskom, mislim, ako smo već izručili Karadžića izručićemo i Mladića. Sad je pitanje Udbe kako to razrešiti, kako razbiti tu stravičnu organizaciju koja njega štiti. Pitanje je kako će Mladić biti uhapšen, a ne više da li je pritisak malo jači ili malo slabiji. A da li oni igraju na tu kartu da će Tribunal biti zatvoren – ja mislim da da, i Karadžić je i sam rekao da je on hteo da se krije još dve godine, i onda bi se pojavio pred srpskim sudom. Konkretno, za bilo kojeg drugog optuženog to bi možda bilo tačno.

Ali za Mladića – ako Mladić bude bio uhvaćen za deset godina oni će ponovo da otvore Tribunal. Tako da je to jedna suluda nada, ako je uopšte ima, jer prosto, Mladić jeste paradigmatičan, on je najveći ratni zločinac na Balkanu. I ako njega ne utepaju neće nikog, i cela stvar im odlazi u kantu za otpatke. Svi će da ispadnu budale; Ujedinjene nacije, Amerika, Evropa, svi bi ispali budale ako, hajde sad da kažem hipotetički, ako bi njega pri hapšenju ubili. Pa oni bi rekli „jao, šteta“, ali oni ne mogu da dozvole da on prođe nekažnjen, ne mogu. Ceo projekat Tribunala, znači integracija Srbije u Evropskoj uniji, sve je povezano s tim. Prosto je nemoguće da oni to dozvole, i uopšte im neće biti teško, postoji stalni krivični sud koji će da im da sudnicu, koji će da im da sudije, ako zaista bude uhvaćen tek za deset godina. Kad su Karadžića našli koga niko od njih nije tražio, naći će i njega, sad je samo pitanje Udbe, sad je samo pitanje šta će BIA s tim da radi. Kakva trilateralna komisija, teorije zavere? To su ljudi koji su nama sve ovo radili, i Međunarodni sud mora to nekako da raščisti. A da li on za to ima snagu? Ja mislim da ima.

Svetlana Lukić: Ako nemaju za to snage, onda džabe sve.

Milanović: Džaba ste krečili... Države su osnovni subjekti međunarodnog prava, kao što su pojedinci subjekt unutrašnjeg prava. Ali, kao što će unutrašnje pravo kao činjenicu da primi da si se ti rodila, majka te rodila, ti si čovek, ti si subjekt unutrašnjeg prava, tako je međunarodno pravo dugo posmatralo države kao fakat; ili si država ili nisi država. Jedan mogući odgovor Međunarodnog suda pravde je da na to pitanje koje su oni postavili oni ne mogu da daju odgovor, zato što je nemoguće da ti proglasiš nezavisnost protivno međunarodnom pravu. Evo, sad ja da kažem „proglašavam nezavisnost Vračara“, jesam li time prekršio međunarodno pravo? Nisam. Znači, to je jedan mogući odgovor, a taj odgovor je, recimo, posebno atraktivan za njih, zato što oni, mada su to sudije koje su nezavisne – to su ugledni ljudi, veliki stručnjaci – oni opet neće da se zamere polovini sveta, tako da imaju svaki interes da daju dvosmisleno savetodavno mišljenje. Znači, sud može da kaže nešto što bi svako mogao da tumači kako on hoće. I sad, jedan od mogućih pristupa je da kažu da je to prosto činjenično pitanje, a ne pravno. E, sad, drugi bi ti ljudi rekli: aha, ali postoji Rezolucija 1244, sad to možeš da pročitaš svuda u našim novinama, Rezolucija 1244 jasno kaže da je Kosovo deo Srbije. Tu u preambuli, a ne u operativnom delu Rezolucije koji obavezuje, piše da Savet reafirmiše teritorijalni integritet Srbije.

Sledeći stav – Savet se podseća na sporazum iz Rambujea. A šta piše u sporazumu iz Rambujea? Da oni mogu da glasaju na referendumu za nezavisnost posle x godina. A zašto je to tako? Zato što je Rezolucija Saveta bezbednosti nešto oko čega su države koje su sedele u tom Savetu mogle da se dogovore, to je napravljeno dvosmisleno, da i Rusija i Amerika i svi ostali mogu da kažu: aha, pobedili smo. Znači, Rusi kažu: teritorijalni integritet, Ameri kažu: Rambuje. Da li međunarodno pravo štiti teritorijalni integritet države u smislu da zabranjuje secesiju? Ti možeš da kažeš da generalno ne postoji zabrana secesije u međunarodnom pravu, Bangladeš se otcepio od Pakistana, otcepio se, ali moraš da kažeš da u nekim slučajevima međunarodno pravo zaista zabranjuje secesiju. Na primer, Južna Afrika je još u vreme aparthejda napravila takozvane bantustane, a to su bile države, pod znacima navoda, koje su proglasile sve crnce u Južnoj Africi za državljane tih država. To su namerno radili da bi onda mogle da kažu: a, mi ne diskriminišemo po rasi, mi diskriminišemo po državljanstvu, oni su strani državljani, je li tako? Međunarodna zajednica je tada rekla jednoglasno – ne, to nisu države. I kad je Turska napala Kipar i napravila Severni Kipar međunarodna zajednica je opet jednoglasno rekla: taj entitet je nastao kršenjem fundamentalne zabrane upotrebe sile, to ne može da bude država. I sad ti možeš recimo da tvrdiš da je Kosovo nezavisno, pod znacima navoda, jedino zato što je NATO izvršio intervenciju na Srbiju, jedino zato što postoji sad to neko međunarodno prisustvo na Kosovu, Kosovo može da se pretvara da je nezavisno.

Tako da možeš da kažeš, možeš, to je jedan od mogućih argumenata, da je zaista zabranjena secesija za Kosovo, ali drugi mogući argument je da međunarodno pravo omogućuje secesiju kroz to pravo na samoopredeljenje. Pravo na samoopredeljenje samo znači da neki narod unutar države ima pravo na svoju autonomiju, da iskaže neke svoje posebnosti, da sam sobom upravlja, ali međunarodno pravo može da kaže da to interno pravo na samoopredeljenje postaje eksterno pravo na otcepljenje kada ti nekom narodu sistematski uskraćuješ ljudska prava, sistematski mu uskraćuješ pravo na interno samoopredeljenje, odnosno autonomiju. I kosovski Albanci zaista mogu da kažu – pa, pogledajte šta su oni nama radili, na 10 godina su nam ukinuli autonomiju, ovaj je ubio 10.000 Albanaca s Kosova, proterao 800.000, pa zar nemamo mi pravo da se otcepimo? Sad, na taj argument, koji je meni u načelu, kako da ti kažem, prihvatljiv, ima nekoliko odgovora: dobro, ali hajde da ste se vi otcepili 1999. godine dok je još bio Milošević na vlasti, ali da li zaista to vaše pravo i dalje važi do 2008. godine kad su demokratske vlasti u Srbiji na vlasti? Pa, onda, a šta ste vi radili Srbima na Kosovu pošto ste se oslobodili srpske vlasti? Tako da je mnogo kompleksna situacija i ljudi koji misle da je to što je Kosovo proglasilo nezavisnost flagrantno kršenje međunarodnog prava meni moraju da kažu zašto nije bilo flagrantno kršenje kad je Bangladeš proglasio nezavisnost, kad je Eritreja proglasila nezavisnost? Posle Drugog svetskog rata si imao pedesetak država, sad imaš 200 država, svih tih 200 država je nastalo secesijom, nije nastalo spontanom kreacijom. Znači, one su se sve otcepile od neke druge države, 150 njih, neke su imale pravo da se otcepe, a neke su se možda samootcepile i međunarodno pravo je to prihvatilo kao fakt. Sad je samo pitanje u koju ćeš kategoriju da strpaš Kosovo, da li je to zabranjena secesija, da li imaju pravo na secesiju ili možda međunarodno pravo ništa ne kaže o njihovoj secesiji.

► Krivično delo Biljane Srbljanović - II deo ( Dejan Ilić, Biljana Srbljanović )