Gosti: sociološkinja Vesna Pešić, pravnik Marko Milanović, izdavač Dejan Ilić, književnica Biljana Srbljanović
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika slušate Dejana Ilića iz izdavačke kuće Fabrika knjiga.

Dejan Ilić: Koliko god imao razumevanja za Kusturicu kao reditelja, za njega kao direktora nekog nacionalnog parka nemam razumevanja uopšte, ne znam ni kako je uopšte proglašen kompetentnim da bude direktor nacionalnog parka. S druge strane, ti ljudi koji su ga napali, napali su ga potpuno neartikulisano, da bi se obračunali sa nekim ko ugrožava njihove vrlo realne interese, koliko sam ja uspeo da zaključim. Ali oni nisu svoje interese branili tako što bi rekli „e, čekaj, čoveče, ugrožavaš našu imovinu“. Ne, oni su vikali „ti si ovakav, ti si onakav, idi ti tamo odakle si došao“. Dakle, to je jedan govor koji je bio karakterističan za devedesete godine, kada mi nismo videli njegovo naličje, ali sada se njegovo naličje zapravo vidi. Šta se događa? Sada su ti koji su svoje interese probali da brane na taj način, i zapravo kao najbolji učenici Dobrice Ćosića, krenuli da se obračunaju sa direktorom nacionalnog parka, dobili po nosu od tog istog Dobrice Ćosića, koji ih praktično naziva stokom. Pri tom ti ljudi su proizvod Dobrice Ćosića, to su njegova deca, on se sa svojom decom obračunava kao sa stokom grdnom. To što je njega, je li, stid što su ti ljudi Srbi, a tako se ponašaju, to je vrlo karakteristična stvar.

Postoje bar dve situacije u kojima je Dobrica Ćosić mogao da izrekne svoj stid zbog onoga što čine Srbi. Jednom 1992. i 1993. kao predsednik Jugoslavije, ako ne ranije, a onda u trenutku kada je bio smenjivan, kada ga je pod maskom Srpske radikalne stranke Socijalistička partija Srbije smenjivala sa mesta predsednika. Dakle, tad nije izašao i rekao „mene je sram zbog ovoga što vi činite i sram zbog svega što ste do sada učinili“. A drugi put 1995. kada je išao u Skupštinu Republike Srpske, kada je trebalo da se donese odluka da li se prihvata mirovni sporazum ili ne. Onda je on tamo došao i rekao, to je čuvena rečenica: „Ja sam ovde da vama služim“. E, sad, pazi tu pokornost, obraćaš se ljudima, ne koji su verbalno nekoga napali, kao što je slučaj sad u okolini Užica, nego onima koji su fizički eliminisali jedan deo stanovništva u Bosni i Hercegovini. Tad se Ćosić njima obratio i rekao „ja sam ovde da vama služim“, što je i istina, on i jeste njima služio.

Šta se dogodilo sada? kako sad odjednom taj stid kod Dobrice Ćosića zbog ovih ljudi? Oni nisu rekli ništa novo, i ništa što je u protivrečnosti s onim što je Dobrica Ćosić radio svih ovih godina. I on sad naziva Kusturicu patriotom –ne, kao, Kusturica je dobar direktor nacionalnog parka, pa hajde sada da ga zaštitimo, on radi jednu dobru stvar u opštem interesu; ne, on je patriota. Pa, dobro, može biti patriota, ali to ne znači da je dobar direktor nacionalnog parka. Dakle, tu Dobrica Ćosić radi sve ono što je radio oduvek, zamenjuje teze i nekakve krajnje lične interese uvija u priču o patriotizmu, o patrijarhalnim vrednostima. To je jako zanimljivo, to je poslednja oaza patrijarhalnih vrednosti koje nestaju iz Srbije. Kad on kaže „patrijarhalna vrednost“, mene zanima sledeće – patrijarhalna vrednost podrazumeva jednu veliku porodicu u kojoj postoji otac.

Da li Kusturica tamo živi s nekom velikom porodicom, je li on čovek oženjen, ako je oženjen da li on tuče svoju ženu, pošto je i to patrijarhalna vrednost. Patrijarhalna vrednost je da uzmeš i da izbiješ svoju ženu kada te ona ne sluša, ili Dobrica Ćosić vidi taj nacionalni park kao neku Nojevu barku, pa će izabrane porodice iz Srbije, koje odgovaraju tom patrijarhalnom modelu da dovede tamo da žive, a mi drugi koji se polako oslobađamo patrijarhalnih vrednosti, mi ćemo da idemo tamo da gledamo, mi ćemo da vodimo decu da kažemo, evo, vidite kako je to nekada bilo.

Ali, Kusturica nije patriota, Kusturica je iz perspektive Dobrice Ćosića u najboljem slučaju nacionalista. Patriotizam podrazumeva lojalnost državi, lojalnost institucijama države. Mene zanima kojim je to institucijama države Kusturica na govoru ispred Skupštine, ono krajem februara, izražavao lojalnost. Nije on izražavao lojalnost nikakvim institucijama države, on je izražavao lojalnost jednoj etničkoj grupi, a to nije patriotizam, to je nacionalizam. Kakav je to uopšte argument da sad Dobrica Ćosić kaže „mene je sramota, jer su građani napali nekog patriotu“? Drugo, ako je on patriota u onom drugom smislu, kako je to, verujem, Dobrica Ćosić mislio, znači nacionalista, šta to onda znači? Ovi ljudi tamo su manje Srbi, manje vredni Srbi, pa sad njih možemo da tretiramo kao stoku? A ko su ti onda više vredni Srbi? I postavlja se to konačno pitanje: u čije ime je onda govorio Kusturica na tom skupu u februaru, u čije im je on pretio i kome je pretio, ako sada dolazi u nekakav sukob gde se zapravo poziva na nekakav red, na nekakve norme i ne znam ni ja na šta? Koji je to čovek bio onda i koji je to čovek danas? Šta je onda bio – recimo reditelj, a danas je direktor nacionalnog parka ili obrnuto?

Dakle, gomila pukotina se pokazuje u ovoj priči i njeni akteri su zapravo krajnje nebitni, ta priča je naprosto ilustrativna na jednom mnogo bitnijem nivou nego što su njihovi lični doživljaji čitavog tog događaja. Ona je bitna jer pokazuje da je nacionalizam zapravo jedna apsolutno arbitrarna stvar, da mi ne znamo ko je taj ko odlučuje o tome i na osnovu kojih merila, ko je pravi Srbin, a ko nije, ko je stoka, a čije mišljenje moramo da uvažimo. Koja je razlika između poslanika u Skupštini Republike Srpske '95. i ovih ljudi u okolini Užica danas? Zašto su ti poslanici tamo bili više vredni Srbi, a ovi ljudi ovde su nekakvi manje vredni Srbi? Ko je Dobrica Ćosić da odlučuje o tome ko je više vredan Srbin, ko je manje vredan Srbin? I druga stvar koja je bitna, pokazuje da nacionalizam nije nešto što je okrenuto prema spolja, on je uvek istovremeno okrenut i prema unutra. I kao što pravi razliku između nas i njih, on pravi razliku između nas dobrih i nas loših, a da mi nijednog trenutka ne znamo, jer to ne može ni da se izgovori, koji su to kriterijumi da mi budemo dobri, a drugi loši, i da neki od nas budu dobri, a neki od nas da budu loši. I on ne samo da pravi tu razliku nego je spreman da bude agresivan da bi se obračunao sa onima koji su loši, bilo da su to oni loši spolja ili oni loši unutra. U tome je problem sa nacionalizmom, onog trenutka kad on se jasno artikuliše i kad se zapravo inkorporira u društvene institucije, to je jedan mehanizam koji proizvodi nasilje. Srbija više nema resursa da proizvodi nasilje spolja i sada će to nasilje, a to smo videli u februaru, da se okreće ka unutra. Ali ja mislim da neće uspeti, ja mislim da cela ova priča zapravo pokazuje još jednu stvar: da tu više nema moći. Sad Dobrica Ćosić deluje groteksno; 1995. je delovao patetično, 1992. i 1993. je delovao tragično, sad deluje groteksno.

Danas si Zvezdin navijač tako što ćeš odrati grlo navijajući za Zvezdu, ali ćeš sutra takođe biti Zvezdin navijač tako što ćeš zapaliti Zvezdin stadion, polupati kola Zvezdinim fudbalerima. Sad možeš da kažeš: ali to nema logike, to je apsurdno. Pa, da, ali ne smeta, zato što je to potpuno arbitrarna stvar. Ja sam taj koji odlučuje da li sam veliki Zvezdaš ili ne, ja sam taj koji odlučuje da li sam veliki Srbin ili ne, a vi imate da mi se pokoravate. Srpska radikalna stranka je jedna patriotska odnosno nacionalistička stranka. Kome su lojalni bili ti ljudi? Pa, Vojislavu Šešelju, ne državi, nego Vojislavu Šešelju. A gledao sam Tomislava Nikolića kako govori, on u poslednje vreme priča jako patetično, sav je nešto tužan i nesrećan i razočaran i rezigniran, ali čovek bez problema izgovara: ja sam morao da poslušam ono što mi šef kaže, predsednik je tako rekao. Kad vratiš film – oni su izlazili, rušili institucije države, osporavali sistem zato što je to rekao predsednik partije. Oni nisu patrioti, nego su oni partioti jer su odani partiji. To partiotsko podseća malo i na idiotsko, a idiotsko u onom smislu da mene zapravo ne zanimaju javne stvari, jer to je osnovno značenje te reči, da ja neću da učestvujem u javnom životu, mene zajednica ne zanima, ja imam nekakve svoje interese.

Ja stvarno mislim da Tomislav Nikolić nije glup čovek. Kako je on to izgovorio sasvim mirno, mi sad vidimo da je on sve vreme zapravo bio odan predsedniku stranke. I to je još jedan element gde se zapravo pokazuje da je cela ta nacionalistička priča jedna najobičnija farsa, da nema ničeg čvrstog tu, znači, ima samo nekakve arbitrarne, potpuno hirovite i neutemeljene volje da se osiguraju vlastiti interesi. I sad, kao, to nam je jasno, ali nemamo baš nešto previše razloga da se radujemo. Jer, ta nacionalistička priča je u čvrstoj sprezi sa tim što ću ja, kao ortodoksni levičar, nazvati globalnim kapitalom. Globalni kapital se širi i njemu smetaju državne granice, on je po svojoj strukturi kosmopolitski, on ne može priznavati nikakve nacije, nikakve razlike između ljudi. Dakle, on ne može funkcionisati u slobodnim, nehomogenim društvima gde se ljudi slobodno udružuju da štite svoje različite interese. On može da funkcioniše samo u izrazito homogenim i vrlo pokornim društvima. Pokazalo se, istorija je pokazala da je najbolje lepilo za društvo nacionalizam, ta sumanuta priča o nekom etničkom poreklu i slično.

Dakle, mi smo sad dobili jedno homogeno društvo, sad ovde može da kupuje i radi ko šta hoće ukoliko to odluči neko ko je na vlasti, a taj ko je na vlasti ima apsolutnu lojalnost građana, ne zato što dobro radi svoj posao, već zato što je on oličenje tog nekakvog srpstva. Nama će sad ekonomski problemi biti bitni – da li mi imamo aparat da artikulišemo te probleme i da se eventualno potrudimo da poboljšamo svoje živote i svoje položaje? Ja mislim da nemamo, jer smo izgubili vreme, dvadeset godina smo izgubili baveći se jednom praznom pričom i sad tek treba ispočetka da osmislimo tu jednu, pazi, sindikalnu priču, jednu klasnu priču, jednu priču o bogatima i siromašnima, jednu priču o imperijama i kolonijama. Tek sad mi dolazimo u tu fazu, a svaka pobuna će se smatrati ne kao pobuna protiv ekonomske nepravde, nego kao pobuna protiv nacije, naroda, države ili ne znam čega.

To je ova priča o Kosovu i zahtevu da Međunarodni sud odluči da li je proglašenje nezavisnosti Kosova pravni ili protivpravni čin. Super, Srbija pokazuje da je napravila civilizacijski skok, da nasilje više nije rešenje, postoje nekakve pravne procedure unutar kojih se rešavaju nesporazumi, sukobi, razni problemi. Ali, to da mi idemo na sud koji treba da odluči o tome, to je protivustavni čin. U Ustavu piše da je Kosovo deo Srbije, a šta ćemo mi da radimo ako sud donese odluku da je proglašenje nezavisnosti legalno i u redu? Pazi, neko je rekao još davno, kad je ta inicijativa tek bila pokrenuta, ja mislim da je to rekao Boris Tadić, predsednik Srbije, da će se poštovati odluka suda. To da će se poštovati odluka suda to znači da ćeš poštovati i odluku koja ti ide u prilog i odluku koja ti ne ide u prilog. Ako si spreman da poštuješ odluku koja ti ne ide u prilog ti si direktno ustao protiv Ustava koji ti zapravo daje za pravo da u toj državi budeš predsednik, u čijem si pravljenju učestvovao, znači prihvatio takav...

Dakle, ja znam da je taj Ustav loš, ja znam da je taj Ustav institucionalizacija stalnog ratnog stanja u Srbiji, sve je to meni jasno, i taj Ustav mora da se menja. Ja se iskreno nadam, mimo naše dobre volje, da će sad da nas poguraju u taj proces, jer Srbija time konačno, ali konačno priznaje da je zrela država, koja prihvata realnost, koja prihvata da ne može raditi ono što joj se prohte, nego da mora da poštuje neka pravila. Implikacija svega toga je da mi kažemo: e, ovaj Ustav koji imamo ne valja. Istovremeno, to je priča o suverenitetu, taj zahtev da sud odlučuje o Kosovu je zapravo odustajanje od dela suvereniteta. Ti si odustao od svog Ustava, preneo si prava na nekoga drugoga i taj drugi će doneti odluke koje mogu biti i protiv Ustava, a ti si onda obavezan da menjaš Ustav, a ne da odbiješ te odluke. To je dobra stvar, a na pravnom nivou ona govori o nečem drugom: Srbija je prosto odavno odustala od svog suvereniteta i sad je samo pitanje kome se Srbija prodaje. Ljudi koji ustaju sad protiv toga da se, ne znam, ovdašnje firme nekome prodaju, da ovamo dolazi strani kapital sa jedne strane, oni ne kažu „mi ćemo to sve sami“. Ne, oni samo kažu „bolje da nas kupe ovi drugi“.

Možda je stvarno dobro da Rusi uđu ovamo, ja nemam dovoljno znanja da o tome sudim, ali je zapravo cela ta priča, koja se odvija na nivou patriotizma i izdajništva, na nekom dubljem nivou zapravo priča kome ćemo da prodamo državu, jer mi državu više sami ne možemo da vodimo. Mi više suvereni ne možemo biti, ne zato što smo nesposobni, ne zato što smo loši, nego zato što suverene države više ne postoje. Ja imam ozbiljan problem ako oni u te pregovore ulaze sa nekakvih nacionalističkih pozicija, sa pričom o Srbima kao o ne znam kakvom sve narodu, odnosno pričama o ne znam kakvom nacionalnom suverenitetu, ne znam kakvom etničkom poreklu – ja imam problem, jer to nisu pravi argumenti, jer to meni govori da će oni prihvatiti sve što se od njih traži zato što od toga imaju direktne koristi, a ovom drugom pričom obezbeđuju sebi apsolutnu poslušnost unutar zemlje.

Ja bih jako voleo da se otvori ekonomska dimenzija priče, jedan sindikalni govor, kojeg još nema u javnoj sferi. Dobra su podeljena, obezbeđena je apsolutna poslušnost građana i 'ajmo sad da prodajemo. To se dogodilo, i zato nacionalistička priča više nije potrebna u onoj meri u kojoj je bila potrebna ranije. To što smo se mi ovde i pobili između sebe, to što smo se ubijali između sebe govori samo o nekakvom nedostatku svesti i zrelosti. Nismo umeli da čitamo znake vremena; Jugoslavija je posedovala neka dobra, nije se baš najjasnije znalo čija su ona, pa smo se mi malo tukli, ubijali da bismo to podelili, pa smo onda malo pritiskali građane da bismo obezbedili apsolutnu poslušnost. E, sad možemo da prodajemo, to je to. I sad, kao, nacionalna elita ne može da smisli bolju priču? Pa koju bolju priču, ona je svoju ulogu odigrala i sad je šutnuta. Šta smo dobili, da li smo sad dobili neku drugu priču? Ne, nismo je dobili.

Istovremeno, da li smo iznenađeni što odjednom SPS može da se vrati? Pa, naravno da može da se vrati, više nije bitno, SPS je svoju ulogu odigrao. To su sad neki ljudi koji su poslušni, koji obavljaju određene poslove. Naravno da može da se vrati. Da li to nekom smeta? Pa, ne smeta. Zašto ne smeta? Pa, zato što nije bitno. To što mi stalno pozivamo na nekakav moral, na nekakve univerzalne principe, na nekakvu ljudskost, to je naš problem, ali to nije bitno. Da li ja mislim da će to imati ozbiljnih posledica? Mislim da hoće. Šta mogu da uradim? Pa, ništa, osim da kažem: ej, ljudi, završili smo s jednom pričom, bili smo neviđeno glupi, sve smo razvalili što smo mogli da razvalimo, ništa nismo postigli, hajde sad pamet u glavu, hajde da vidimo šta se prodaje, kako se prodaje, od čega će ljudi da žive, da li će živeti bolje. Od Kosova smo odustali onog trenutka kad smo predali taj zahtev Međunarodnom sudu, to sad više od nas ne zavisi. Pazi, mi smo od poziva na rat u februaru došli do toga da sad neko drugi o tome odlučuje, a da mi poslušno očekujemo ishod tog procesa. To je po meni ozbiljan skok.

Izvan ovog okvira koji ja sad nekako pokušavam da ocrtam nema drugog načina da razumemo i ovo što se događa sa ovim raznim Kvir festivalima u regionu, ovo što se dogodilo u Beogradu, ovo što se upravo događa u Sarajevu. Kakav problem ima bilo ko na ovom svetu što se nekih dvadeset ljudi skupi da nešto radi? Pri tom se skupe tajno, nisu prisutni u javnosti, ne vrše nikakav uticaj, kakav je to problem da ti sad ideš i da ih juriš i da ih biješ? Ta agresija koja se tu ispoljila je čisti strah od nečeg što je nepoznato. Kvir se vezuje za nešto što dolazi sa Zapada, šta nam još dolazi sa Zapada? Pa, novac koji će da nas dovede u situaciju da nama ne bude baš dobro, da ne budemo svoj na svome. Ti ne umeš to da artikulišeš, da kažeš: ej, bre, ali ja neću da živim u državi koja se rukovodi samo novcem i tržištem! Ne, nego ću da idem da tučem pedere i lezbejke. Pa, glup si, glup si, jer time ništa nećeš da rešiš. Moraš da čitaš, moraš da učiš, moraš da znaš neke stvari da bi se odupro onome čega se plašiš, jer inače, ako to čitamo u nekakvoj zdravorazumskoj ravni mi nemamo objašnjenje za to. Pazi, dvadeset ljudi na jednom mestu, kao da su se skupili u kući i ti juriš da ih biješ. Pa, mislim, stvarno, šta imaš u glavi?

Ova naša nesrećna košarkaška reprezentacija Srbije, što je sad, kao, nešto i ovde odigrala dobro, pa je to sve bilo lepo, pa su dali – da bi se obnovila veza koja je nekad postojala između te reprezentacije i njenih navijača, dakle, građana Srbije, nekih kojima je to bitno – oni su dali, kao, da se u Areni besplatno gledaju utakmice. I onda dođu ljudi i viču „Radovan Karadžić“, i to je tužno. Dakle, naravno da njih košarka ne zanima, naravno da oni nisu tamo došli da navijaju, naravno da nisu došli da uživaju u sportu, sve je to – naravno. Ali, pazi ti njih nesrećnike, što su oni našli način da se izbore za javni prostor! Jer, kao, nemaš gde drugo to da artikulišeš pa ideš tamo i vičeš, i pošto će to da prenosi televizija neko će i da čuje. Ti vidiš jedan potpuni haos, potpuni nesklad, jedno neartikulisano nezadovoljstvo. Ja stvarno mislim da mi ne treba više da pričamo o tome, ej, kao, nemojte da bijete ljude, svi su ljudi jednako vredni. Mi stvarno treba da kažemo: ej, ljudi, vi ste uplašeni zbog ovoga i ovoga, i u tome smo mi čak i nekakvi saveznici, hajde zajedno da probamo da stvari učinimo boljim, jer ovo što vi radite zapravo ide u prilog onima koji su vas toliko zastrašili da vi ne znate više šta ćete, pa taj strah iz vas izlazi kao najbesmislenija agresija. Pod uslovom da oni zapravo žele išta da promene, jer neki od njih koji su bili ideolozi svega toga zapravo su se jako dobro snašli i obezbedili sebi vrlo fina mesta, vrlo su blizu izvorima novca dok pričaju tu priču.

Ti imaš tu decu koja vitlaju po stadionima i kao hoće da uzmu pravdu u svoje ruke, a njihovi ideolozi su blizu izvora novca, žive nekakvim pristojnim životima, gledaju i smeškaju se, jer ta deca rade za njih. Ta deca, koja stvarno ne znaju šta će da bude sutra s njima, ne vide da im je moja pozicija, hip-hop pozicija, mnogo bliža nego pozicija tog nekog koji priča te gluposti i koji se dobro smestio. Kako ćemo mi sada da vrednujemo da li je patriotskije prodati nešto Rusima ili Amerikancima? Kako se to meri? To se meri novcem i direktnim ugovorima, ali mi nemamo uvid u to, jer nam oni kažu, pa, eto, ne mogu da tražim od Rusa više. Što ne možeš da tražiš više?

I stalno ću iznova ponavljati, jedna od prvih stvari koju je uradila Đinđićeva Vlada bilo je reforma obrazovanja. I od pada Živkovićeve Vlade do danas taj proces nije obnovljen. Vojislav Koštunica kada je pregovarao držao je resor obrazovanja za svoju stranku i postavljao je svoje ljude na sve bitne punktove za obrazovanje. Svi ostali smatraju da je obrazovanje bezveze. Kad ne znaš šta ćeš s nekom strankom, daj joj obrazovanje. Sad imamo umesto Ljušića, koji je ideološki potpuno osvešćen čovek i jasno zna šta radi, Albijanića, koji mi, bar dosad, nije pokazao da ume da misli o tim stvarima koje su bitne kad se baviš obrazovanjem. Ali nekako mi se čini da ga je trebalo negde smestiti, kao što je negde trebalo smestiti Slobodana Gavrilovića, pa si ga smestio u Službeni glasnik. E, sad, ali ti imaš u samom društvu slične procese.

Neko ko se na velika vrata vraća u kulturni život Srbije jeste Nada Popović-Perišić. Žena koja je bila ministarka kulture 1996. godine, sad se vraća kao osnivač, ne znam da li i vlasnik Univerziteta Singidunum. Da ja sad ne bih, što bi se reklo, ogovarao, neka se ljudi raspitaju ko radi na tom Univerzitetu. Ja mislim da će se iznenaditi kad otkriju recimo kako su bliske veze između Beogradskog kruga, izdavačke kuće i Univerziteta Singidunum. Mislim da je to normalno, ideologija više nije bitna, ali nju su recimo pitali šta misli o tome što je čovek iz SPS-a, mislim da se preziva Obradović, postao ministar za obrazovanje. I ona je odgovorila: pa, znate, ova Vlada je konačno shvatila koliko je obrazovanje bitno, pa je na tu funkciju dovela nekoga ko će umeti o tome da misli i da sprovodi pametne stvari u vezi sa tim. Ti sad kažeš – ups, iz koje stranke dolazi, šta je ta stranka radila, kakvo je bilo obrazovanje u vreme kad je ta stranka bila odgovorna za sve u Srbiji? Sad je bio, valjda nekakav jubilej Zavoda za udžbenike, da li godišnjica neka, nemam pojma, i on je dao izjavu: oni čiji udžbenici su prodati, a nisu dobili licencu Ministarstva prosvete, oni će morati da vrate novac ljudima.

To je bila velika afera, znači, oni su tu odluku doneli u septembru, udžbenici se prodaju krajem školske godine, preko leta nema nikoga u školama, u septembru deca već moraju da imaju udžbenike. Dakle, oni su doneli odluku kasno, i on to govori vrlo onako bahato, neka oni plate, uostalom, kako su smeli da prodaju, a da nisu imali licencu. Taj čovek je tom izjavom pokazao da on zapravo o procesu proizvodnje i prodaji udžbenika ne zna ništa, jer je on morao da kaže „da, pogrešili smo ove godine, kasno smo doneli odluku, neka snose posledicu oni koji su bili nesmotreni, ali sledeći put ćemo raditi nešto drugo“. Ne, ma, nema svesti o tome da je napravljeno nešto loše. I gde on to izgovara? Na proslavi Zavoda za udžbenike, dakle, nekoga ko ima apsolutni monopolski položaj iako od, mislim, 2003. postoji odluka da se taj monopol makar oslabi, ako ne i potpuno razgradi.

Zapravo sam vrlo miran, ne mislim da stvari idu rđavo, mislim stvarno da su nas promene u ovoj godini dovele na na ivicu katastrofe, ali sad više nije tako, to je dobro. Kako bih rekao, nisam tužan, nego vidim da zapravo moje znanje više neće biti dovoljno da razumem stvari koje će nam se događati u narednom periodu, a ne vidim nikoga ko bi mi pomogao da bolje razumem. Pre nekog vremena sam shvatio da sam možda pogrešio što sam studirao književnost i onda posle te studije kulture i studije roda, da je možda trebalo da studiram pravo da bi mi neke stvari bile jasnije. Sad, recimo, mislim da je trebalo da studiram ekonomiju. Nacionalizam je nešto što dolazi iz sfere kulture i ja sa tim mogu da se nosim. Ovo što se sad dešava dolazi iz nekih sfera koje ja naprosto ne razumem, a ne vidim nikoga ko mi objašnjava stvari i ko mi daje nekakve putokaze. Ne, ozbiljno, stalno imam potrebu da mi neko objasni kuda da se okrenem. Pošto se bavim poslom pravljenja knjiga, ja sad razmišljam gde su te knjige koje će nama da objasne šta je ovo što se događa. Ja sad pomalo unezvereno tražim te druge knjige koje će mi dati objašnjenje.

Pazi, mi smo, u odnosu na to kako smo zaslužili, prošli fenomenalno, uspeli smo čak da Smiljanić i Ivan Ivanović ne dobiju nacionalne penzije. Pa, to je, čoveče, znaš kakav zgoditak! Ali se ja bojim da će ono što je naša kompetencija postajati sve nebitnije i nebitnije, a ne vidim te druge koji će sad da izađu sa nekakvim solidnim pričama. Ja ne razumem tokove novca, ja vidim posledice, ali ih ne razumem i zato mi treba neko, neko drugi ko će to da mi objasni. To moraju biti i ljudi koji sede u političkim strankama, a i ti ljudi koji rade po raznim institucijama, koji rade na fakultetima i sve.

Ćosić je nebitan, Smiljanić i Ivanović nebitni, Kusturica je zapravo nebitan, nije to više naš problem. Bio je do nedavno, vrlo nedavno, ali više nije. Moraju neke druge priče da se pričaju, ali mislim da smo genijalno prošli kako smo zaslužili da prođemo. Još postoji opasnost da Srbija bude pravedno kažnjena za ono što je učinila, ali zapravo mnogo je veća verovatnoća da ćemo mi proći bez te kazne. Ja mislim da svako ko živi u Srbiji, a svestan je svega što se dogodilo devedesetih, mora zauvek i nekako nepromenljivo biti tužan zbog onog što se dogodilo i što to ne može da se više ispravi, što mi ne možemo sad ništa da uradimo. Nažalost, možeš biti tužan i zbog toga što smo mi još u takvom stanju da ne možemo čak ni da na neki način nešto nadoknadimo. Ti kad vidiš u kojoj je situaciji Bosna i Hercegovina sad, duša te boli, razumeš, a nisi u stanju nešto da učiniš. Šta sad mi odavde možemo da učinim? Pa, daj, kao, mi ovde spasavamo vlastitu glavu, kako ćeš sad da misliš još o nekome, a pri tom ti odande još stižu podsticaji koji te i ovde ugrožavaju! Ta priča o Republici Srpskoj je i dalje jedna otvorena pretnja kako za samu Bosnu i Hercegovinu, tako i za Srbiju. Ali, ne, načelno nisam... Zašto bih bio tužan?

Svetlana Lukić: Slušate omiljenu pesmu glumice Sonje Savić: Passenger Iggy Popa.

Dakle, u ponedeljak u 19 sati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu održaćemo promociju pet knjiga koje je izdao Peščanik. Promociju ćemo održati najverovatnije uz prisustvo policije, jer od Aranđelovca naovamo bez organa reda ne održavamo promocije. Ali od promocije u Pančevu nismo sigurni da je to baš pametna ideja, zvati ovlašćena lica, jer su pančevački policajci smatrali za shodno da prijave sudu našu gošću na toj tribini Biljanu Srbljanović. Tužili su je da je narušavala javni red i mir i izazivala haos, tuču, ili šta već. Okrivljena Srbljanović bi u ponedeljak trebalo da se pojavi pred sudom, ali neće. Ima pametnija posla, između ostalog ispit na fakultetu, a uveče će biti na promociji Peščanika u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Biljana Srbljanović: Ja sam dobila poziv za prekršajno delo, krivično delo izazivanja nereda, tuče i tako dalje. Znači, ja niti jednog trenutka nisam sišla s bine, najgrublju reč koju sam upotrebila su klipani, a ne magarci, bez obzira što su oni nominalno napravili da taj skup obezbeđuje policija. Zapravo su oni bili na neki način tu, samo da overe situaciju i oni ne bi intervenisali da se nije diglo 200 ljudi iz publike, odnelo stolice klipanima koji su hteli da prekinu tribinu, tako smo ih prisilili da te ljude isprate napolje. E, sad, uopšte neću da ulazim u to da li je neko od ljudi iz Dveri dobio prekršajnu prijavu kao ja, čak me to ni ne zanima, ja se nadam da jeste zbog toga što su oni izazivali nered. Ali ja sebe ne želim da dovodim u istu ravan sa njima, znači, mi nismo isto, ja sam sedela na bini, bila sam pozvana, vi ste organizovali promociju knjige. Ja sam dobila tu, kako se to kaže advokatski, čak neurednu prijavu koja mi nije ni uručena, nisam potpisala, ja sam to našla u svom razvaljenom poštanskom sandučetu. I moram da priznam da sam se osećala prilično nesigurno te večeri kada se završila tribina i kada je jedan od tih policajaca koji je čitavo vreme pokazivao, verovatno se sećaš, da mu je neprijatno što te ljude mora da isprati napolje, i koji nas je uveravao da neće biti nikakvog prekidanja tribine, i da su zaustavili i neka kola i neku grupu organizovanih momaka koji su hteli da dođu sa zastavama. On mi je prišao i tražio moje podatke, ja sam dala podatke. Kad sam ih dala, on mi je rekao da ukoliko oni koji su pokušali da prekinu tribinu, znači ti huligani, budu tražili moje podatke on će biti primoran da im ih da, ako oni žele privatnu krivičnu prijavu protiv mene, ili ne znam šta. I ja sam već te noći rekla: čekajte, mislim, sada je 11 uveče, mi se vraćamo iz Pančeva, ovi ljudi su izbačeni napolje, druga grupa ljudi je zaustavljena na pančevačkom mostu da ne dođe ovamo. Prethodno smo videli, ima snimaka, kako se oni ponašaju kao neka alternativna garda i da će silom da uteraju boga u nas. I sada ti ljudi imaju moju adresu, znači, ja treba da dođem kući, treba da uđem u svoju mračnu zgradu sa mojim razvaljenim poštanskim sandučetom, i da nađem prijavu protiv sebe, i to je zaštita policije ove države za organizatore tribine za jednu knjigu.

Ja najmanje priznajem da sam dobila poziv, a sem toga, na dan za koji je zakazano suđenje ja ću ispratiti svoju prvu generaciju diplomaca i užasno sam ponosna na to, i smatram da je mnogo važnije u mom životu, a i za ovu državu je mnogo važnije, da dvanaest mladih dramskih pisaca diplomira kod mene prvi put – posle dvanaest godina rada na tom fakultetu došla sam do toga – nego da uopšte idem da se objašnjavam sa nekim sudijom za prekršaje u nekoj opštini, u kojoj čak i ne živim, za neko krivično delo koje nisam izvršila. Ja sam htela u javnosti da kažem da se suđenju nikada neću odazvati, a oni mogu po zakonu da urade dve stvari: da me osude u odsustvu ili da narede moje privođenje. Ja pristajem na obe stvari. Nije da ne poštujem pravni sistem ove zemlje, ali imam veliku sumnju u pravosuđe ove zemlje, smatram da je korumpirano. Zatim, imam najveću sumnju u organe bezbednosti, smatram da je ovo jedan policijski pritisak na sve nas da u budućnosti, ako budemo ponovo pokušali da se odbranimo od prekida tribine, od sličnih organizacija možemo da dobijemo krivične prijave u kojima nam se preti sa 60 dana zatvora.

Sad imamo policiju nekog Ivice Dačića, koji bi, da je u našoj zemlji pravosuđe zaista onakvo kakvo treba da bude, bio već samo na osnovu najraspoloživijih podataka iz običnih medija mnogo puta do sada na optuženičkoj klupi zbog raznih vrsta krivičnih dela. I sad taj ministar policije i njegova policija pišu prijavu protiv mene i ja tome moram da se odazovem? Ne moram. Znači, oni mogu silu da primene, ja ću tu silu prihvatiti, neću se tući s policajcima, nema nikakvih problema, dođite pa me privedite. Ali ja se zaista nadam da neće doći do toga, nego da će to zaista na neki način dopasti nekom sudiji koji će, ako ništa drugo, pogledati snimak i zaključiti da je ta prijava lažna, a zatim se nadam da će neke konsekvence snositi policajac koji se usudio da napiše lažnu prijavu samo da bi vršio neku vrstu policijskog pritiska. Ti si dovedena u situaciju da neki policajac odluči da mu je bliži ideološki momak iz Dveri nego ja, ja ga nerviram, te u tom smislu on pljune u plajvaz i napiše meni prijavu, a ja moram da se odazovem? Ne moram. S druge strane, ja znam da je opšte rasulo i ta tačka opšteg rasula do koje je došao i pravosudni sistem i sistem bezbednosti zemlje, znači stanje u kojem se nalazi policija i srpsko pravosuđe, to se vidi i na tim nasilničkim demonstracijama povodom nezavisnosti Kosova. Znači, razlupan čitav grad, policija stoji sa strane, apsolutno ništa ne radi. Na svim snimcima, na svim fotografijama ti vidiš ljude u civilu sa toki-vokijima koji defakto organizuju te grupe huligana. Zatim, dođe hapšenje Radovana Karadžića, onda imaš te pseudoneorganizovane demonstracije. Ti ljudi koji su učestvovali na tim demonstracijama uglavnom imaju između 14 i 16 godina, kao što smo videli.

Znači, oni su defakto ušli u osnovnu školu, upisali su I, II i III razred onda kada su nastale takozvane demokratske promene u ovoj zemlji. Da su, dakle, od tada, od I razreda, učili kako treba srpsku istoriju ako ništa drugo, da su im održali jedan javni čas godišnje o tome šta je stvarno bila Srebrenica ti ljudi nikad ne bi sa 14 i 16 godina izašli da se biju po ulicama za nekog čoveka koji je, osnovano se sumnja, kriv za smrt mnogo, mnogo svojih sunarodnika. To je, znači, jedno političko pitanje, ali drugo je i konkretno pitanje opstruiranja parlamenta, koji se bavi isključivo time kako je jedan učesnik demonstracija, da li prekomernom silom ili ne, izgubio život, a istovremeno imate nerede na utakmicama i tu fudbalsku mafiju koja je potpuno nerazbijena. Oni ispisuju neke poternice, ovi ljudi se slobodno kreću po regionu, dođu, odu, neke od njih uhapse pa ih puste, uhapse ih uz kamere pa ih tri meseca kasnije puste bez ikakvog objašnjenja. Postoje naznake da će najveći monopolista svome sinu kupiti najveći srpski fudbalski klub, verovatno da bi izgradio samoposlugu na travnjaku kad klub bude potpuno propao, i tako dalje. I sad, uz sve to ti imaš nasilje na stadionima, ti imaš isto takvog jednog dečka koji je isto tako bio u osnovnoj školi kada je to već bila naša odgovornost, znači, već više ne Miloševićevog režima, nego ovog nekog našeg, kao demokratski izabranog. Taj neki dečko je tako vaspitavan da gura upaljenu baklju policajcu u usta. Prvo, ova država treba da se zapita šta je to između građana i policije da su do te mere antagonizovani da može da dođe do toga da ti neki momak gura upaljenu baklju u usta, jer si ti, naime, policajac. Zatim, kada bude osuđen jednim hrabrim i drastičnim potezom, koji je za mene vrlo kontroverzan – mislim da je kazna drastična u odnosu na godine tog izgrednika, ali s druge strane, ona je na neki način nauk. Međutim, ne treba zaboraviti činjenicu da je taj čovek gurao upaljenu baklju u usta drugom čoveku sa namerom da ga ubije i da je ovaj drugi policajac morao da izvadi svoj pištolj da ga baci preko ograde da mu ne bi oteli pištolj i ubili ga njime. Znači, u toj situaciji ti imaš igrače tog fudbalskog kluba koji nose majice „pravda za Uroša“, ti imaš natpise svuda po Beogradu, po autobusima, ti uđeš u taksi, a tamo piše "pravda za Uroša". Sad je nova moda u taksijima da ko god ima iole dužu kosu nosi tu punđu na vrh glave kao Radovan Karadžić i da ima nalepnice "pravda za Uroša". Znači, gde je naša policija, gde su naše sudije, da li je stigla neka prekršajna prijava protiv bilo kog od tih fudbalera koji su nosili majicu „pravda za Uroša“? A meni je stigla.

Znači, ja ne pristajem, dok se policija ne reformiše i dok se ne dovedemo u situaciju da ja kad dođem imam nominalno pravo, ja to radim stalno kad me maltretira neki policajac, ja tražim broj. Ja posle ne znam šta da radim sa tim brojem, kome ja njega da prijavim, da ti se nasmeju. Znači, moji prijatelji iz Kvirije su doživeli sada pre neki dan da su im upali na Kvir festival u Reksu, festival za koji se plaća ulaznica, znači, ne možeš ti tu da uđeš kako ti hoćeš, upali su napadači, huligani sa hirurškim maskama i kapama, i bejzbol palicama premlatili tamo momke a da ih policija nije zaštitila kako treba. Istu stvar smo videli u Sarajevu juče, i to je interesantno, koja je zajednička tačka između vehabija i tih desničarskih pravoslavnih fundamentalističkih pokreta. Znači, taj religiozni fundamentalizam nalazi neku transverzalu, mnogo se bolje razumeju Dveri i vehabije nego što će bilo ko od mojih sugrađana te provinijencije, razumeti mene – a, kao, oni su u ratu. Ja mislim da je vreme da u ovoj državi počne da se poštuje zakon, i ako je zakon takav da ne može svaki policajac, kao što je mogao devedesetih i kao što je mogao za Jočića, da se ponaša onako kako njemu padne na pamet i da svoje lične političke preference izražava tako što će nekome pisati prijavu, a drugome dati moju privatnu adresu i obavestiti mene o tome. To ne može više tako. Ja nemam drugo sredstvo borbe osim da izađem u medije i da kažem zbog čega odbijam da se pojavim pred takvim sudom.

Proces se uporno vraća na početak, čini mi se da se isto događa i sa procesom za atentat na premijera – ponovo preispitivanje, ponovo te priče o tome da li će Legija da beži ili neće, da su nađene, znači, u novinama piše, ne znam, bombe i oružje u kanti za đubre pored autoputa. Do dan-danas mi ne znamo, kao građani ove zemlje, poreski obveznici, mi ne znamo da li je to istina ili nije, da li su novine koje su to objavile kažnjene ukoliko su objavile dezinformaciju, jer oni zapravo šire jednu klimu, započinju jednu klimu pripreme da će Legija pobeći i da, onog momenta ako se to zaista dogodi, svi kažu „pa, da, pa da, znali smo“. Da li postoji neki organ koji štiti bezbednost ove zemlje i koji bi se pozabavio time?

Ne, oni su objavili da to nema nikakve veze jedno s drugim, i sa tim su završili. Svaka vlada koja dolazi, znači i koaliciona koja je bila, Demokratska stranka kao jači koalicioni partner, a i sada je najjači koalicioni partner, uporno uvaljuje taj vruć krompir policije u ruke drugima. Znači, DSS-u, a sada SPS-u. To je šamar građanskoj Srbiji. Ivicu Dačića postaviti za ministra policije – moram da kažem da je to bio trenutak u kojem sam se jako, jako pokolebala što sam aktivno ušla u politički život Srbije, jer to ne samo da je moguće, nego to prolazi, i to prolazi čak i sa ove strane na kojoj sam ja, kao da je to neka politička neminovnost, neki politički pragmatizam, da Ivica Dačić bude ministar policije. Ja smatram da je građanskoj Srbiji pljunuto u lice tim gestom, ja smatram da je to onaj rubikon koji ja nisam spremna da pređem i zbog toga sam se na neki način i povukla iz tog aktivnog dnevnog učešća u politici.

Licitiram u medijima da li je Rade Bulatović istrgao svoje buduće ambasadorsko mesto u Damasku time što je predao ovoga, jer su ga inače pratili mesecima. Neki su to samo ostavili kao vruć krompir za njega, nije do medija da to raspravljaju. I to što radikali u Skupštini pokušavaju da vrate priču na hapšenje Radovana Karadžića je, naravno, instrumentalizacija i opstrukcija parlamenta, ali defakto je važno za ovu javnost: nije Dragan Dabić uhapšen, nego je uhapšen Radovan Karadžić i, mi moramo da znamo, nije nađen laptop u jarku slučajno, od nas prave budale. Mi smo sad saznali ko mu je bila ljubavnica, kako se frizirao i koje je vino pio, ali ne znamo ko ga je pratio, gde se krio i ko ga je uhapsio. Mislim, to je zaista nedopustivo. Kada to kažeš, tebe onda odmah optuže da ne razumeš šta je realnopolitička situacija, da si gerilac, ekstremista i da si protiv Vlade, kakve-takve Vlade, koja kako-tako vodi ka evropskim integracijama. Jer, defakto ti sad imaš Dačića koji ide Oliju Renu da daje garancije da će učiniti sve da srpski pasoši budu na nivou šengenske liste. Mislim, taj čovek je dva dana pred izbore pričao nešto potpuno drugo, lično sam ga gledala na televiziji kada je govorio o tome da Miloševićeva porodica mora da se vrati ovamo i da oni, evo, obećavaju da se neće svetiti Đinđićevoj deci. Znači, to je bio rečnik, to je bio nivo razgovora sadašnjeg ministra policije.

Ja samo smatram da postoje neke tačke koje se jednostavno ne mogu preći, a jedna od tih tačaka je da se SPS-u da Ministarstvo obrazovanja. Poslednjih pet godina sve institucije koje se bave obrazovanjem u ovoj zemlji su bile u rukama Koštunice i DSS, sve, od Zavoda za izdavanje udžbenika, direktora škola, do Ministarstva. Sve institucije koje se bave obrazovanjem, uključujući to veoma važno ministarstvo, jedno strateški važno ministarstvo. To je mnogo važnije ministarstvo od Ministarstva odbrane. Za nas je parada đaka mnogo važnija nego parada aviona koja je otkazana zbog toga što je čovek poginuo, jer su avioni očigledno do te mere neodržavani. Mi i to ministarstvo dajemo u ruke čoveku koji je jedini imao manje glasova čak i od mene.

Ja stalno govorim zbog čega je, na primer, Demokratskoj stranci važnije da zadrži Ministarstvo nauke umesto Ministarstva obrazovanja, zbog čega nisu dali Ministarstvo nauke, a zadržali Ministarstvo obrazovanja. Zato što je Ministarstvo nauke umešano u pregovore sa Rusima oko kupovine NIS-a na jedan vrlo paradoksalan i bizaran način. Možda se u tome krije odgovor, tako da se ti, u stvari, uvek svedeš na ono – ko je zapravo sastavio ovu Vladu? Dva ambasadora i dva velika biznismena, koji su po sopstvenim svedočenjima sedeli i isplaćivali jednog po jednog poimence. Ovaj ima dugove, ovaj ima ljubavnicu, ovaj gradi kuću, ovaj bi da leči mamu. I tako se napravila Vlada Srbije. Ako ti sad imaš situaciju da se iz jednog finansijskog centra finansiraju sve stranke u zemlji i da ti ljudi zapravo odlučuju o tome kako će izgledati Vlada Srbije, onda su moja pitanja kome stvarno pripada Ministarstvo obrazovanja smešna i oni meni s pravom kažu da nemam pojma šta je realna politika. Za mene je to istinski poražavajuće.

Istovremeno, visoko školstvo je jako važno, kaže predsednik Tadić, danas u Politici na sedmoj strani, celoj, vidiš zakupljeni oglas: Pravni fakultet napada Helsinški odbor. Prvo, cena cele strane, sedme strane u Politici, veoma je visoka. Drugo, oni nastupaju sa oglasom, ne znam da li ste to videli, oni nastupaju sa oglasom koji potpisuju, kao, u ime profesora i studenata Pravnog fakulteta. Javnost nije obaveštena o tome kako su oni konsultovali hiljade studenata Pravnog fakulteta o tome šta oni misle. I oni reaguju na izveštaj Helsinškog komiteta za 2007. godinu, koji ja nisam pročitala, ali na osnovu citiranog vidim da je Pravni fakultet zapravo optužen za ono što svi znamo, da je 90-tih godina bio na neki način bastion Miloševićeve politike, i da je i sada tako, da je nereformisan i da je, dakle, bastion kako Miloševićevsko-radikalske politike prema svetu tako i unutrašnje politike, i da je prosto manipulisao na razne načine. Počev od njihovih čuvenih tribina, koje nikad nisu bile prekidane kao naše tribine, do toga da je onaj Oliver Antić, koji je otpuštao profesore i tako dalje, sad postao šef katedre. I oni su, znači, uložili neki novac državnog fakulteta, to su desetine hiljada evra da se zakupi oglas, da bi se obračunavali sa Sonjom Biserko i da objasne da je Sonja Biserko u stvari hrvatski denuncijant.

Velika je sad polemika oko toga u toj intelektualnoj čaršiji, oko smene glavne urednice Politike. I sad, ja to pratim kao Ljovisnu, ako te je postavio smenjeni premijer onda će te novi premijer smeniti. Sada je došla druga politička grupacija koja je odlučila da Politika ne treba da se prepusti ovima, nego treba da se uzme, da oni njome manipulišu. I sad su odlučili to da naprave na jedan evropejski način, te su u tom smislu izabrali osobu koja je najveći Evropejac od svih Evropejaca, najnezavisnija od svih nezavisnih, Sonju Liht, jer ko sme šta da kaže Sonji Liht, pošto je ona poznata po svojoj političkoj korektnosti i oko nje se svi slažu. Kladili su se oko toga i Politika i Vreme, znači, postojao je konsenzus da je ona taj simbol nevladinog sektora koji ovoj vlasti, ovoj čaršiji, ovoj državi prija, ništa više od toga, ali ni ništa manje.

Znači, da ona ima moć, vlast i uticaj, a sa druge strane, da nema neke ekstremističke poglede na svet, na primer da treba da postoji nezavisno sudstvo ili nekorumpirana policija. To su sad već preterivanja, je li tako? Nego kako. Mislim, ovo suđenje za, na primer, atentat je tako dobro, koalicija Koštunice i Tadića je jako dobra, koalicija Tadića i SPS je još bolja, i u tom smislu im se ta politička izuzetnost gospođe Liht na neki način nametnula. Ja sam danas pokušala da pročitam pismo Sonje Liht koje je Politika objavila, gde ona pokušava da objasni da zapravo ni ne smenjuje Ljiljanu Smajlović. To pismo kao da je pisao Pera Luković, ja sam se valjala od smeha. Znači, u tom pismu uglavnom se objašnjava ovako – kako je u NIP Politika protiv AD Politika NPM rekla da DK od GOSMU u stvari nije ništa loše mislila o Ljilji Smajlović i da je ona izuzetna, a NIP NPMP smatra da UOU AD ustvari ima mali tiraž. I cela frka je oko malog tiraža, gde je glavno pitanje da li će kolumnisti Politike i dalje ostati kolumnisti i gde je Sonja Liht na svoj politički izuzetan način dala garanciju da će biti slobode medija i slobode štampe, pošto je Srbija poznata po slobodi medija i slobodi štampe, kao i do sada, prema tome, drž'te gaće.

Ko su kolumnisti Politike? Znači, oni sigurno ne raspravljaju o Caletu iz Partibrejkersa i o Marčelu reperu, koji su takođe i Jani i Jasmini, koji su kolumnisti Politike, nego raspravljaju o Antoniću i Vukadinoviću, o udarnoj pesnici DSS u Politici. U stvari, sve se vrti oko tri autora Nove srpske političke misli koji bi i dalje da objavljuju u Politici. I što je najgore, ja mislim da će oni i dalje da objavljuju, jer ne vidim razloga da Demokratska stranka te ljude uopšte sklanja iz Politike, pošto to što oni pišu nije toliko daleko od takozvane nacionalne politike, a oni se bave samo tim temama, i oni napadaju nas, građansku Srbiju, a mi smo takođe neprijatelji Demokratske stranke. I s druge strane, oni se bave tim velikim nacionalnim pitanjima Srbije, a to je potpuno na liniji Demokratske stranke i ja ne vidim u čemu je taj strašni zaplet. Ja mislim da će oni svi reći mir, mir, mir, niko nije kriv, da će da se izljube do kraja nedelje i da čak zadrže na neki način i gospođu Smajlović kao osvedočene velike poznavateljke pre svega međunarodne politike.

E, sad, ono što je dosta važno je što ti vidiš do koje mere su mediji instrumentalizovani. Ne postoji ni u tom Ministarstvu kulture i informisanja potreba da se jednom konačno zavede red u informisanje, što podrazumeva da se, ako ništa drugo, zna ko je vlasnik novina, da se zna da ne mogu na naslovnoj strani da stoje polni organi, psovke, flagrantne laži i krivična dela. I da su ljudi koji su izloženi toj vrsti poruge prinuđeni da se sami brane privatnim tužbama. Samo kad se bude znalo ko je vlasnik Kurira biće svima jasno ko poručuje kakvu vrstu tekstova, i zašto ih piše, i zašto se skreće pažnja na to. Međutim, bojim se da će to opet doći do istih onih vlasnika koji su vlasnici gotovo svih političkih partija i udruženja u ovoj zemlji, i da to nekako nikome nije u interesu.

Bližim se četrdesetim godinama i imam utisak da moram sa sobom da postignem neku vrstu mira. Ušla sam u dvadesete u potpunom nemiru, u jednom haosu u zemlji, početak ratova. Čitav period te moje prave mladosti prošao je u tome i sada sam na pragu nekog ozbiljnog doba, kao, zrelog doba. Pokušavam da nađem neki sopstveni balans u činjenici da sam sama; čovek si, sam si se rodio, sam ćeš i crći. Sam si u društvu, sam si u svojoj borbi, sam si u svojim idejama, samo za sebe odgovaraš i samo tako možeš zapravo nešto i da napraviš. Za mene je to neki imperativ ovog trenutka. I to je jedna bolna vrsta odrastanja, mislim za celo društvo, shvatati da smo zapravo svi slobodni strelci i da, kad god ti se učini da pripadaš nekome ili nečemu, defakto ne pripadaš nikome. Ili te oni neće i izguraju te, jer si ti strano telo. Ja sam stalno imala probleme kad su moji roditelji išli na roditeljski sastanak, pa, kao, razredna se ljuti na mene jer sam kolovođa, znaš ono, advokat ti kaže da si kolovođa, to je strašno. Jeste, stalno sam bila neki kolovođa i za gluposti i za neke akcije, i uopšte taj akcijaški, kao pseudoliderski duh, takva sam se rodila. Imala sam potrebu da stalno nešto radim. I čini mi se da je ta moja potreba da povedem neko kolo sada potpuno iscrpljena. I ako ima ono neko gluvo glamočko, gde solo igraš, to bih još jedino mogla da povedem.

Osećam se kao da sam totalno na nekoj čistini. Ta čistina meni prija ovog trenutka, ali mislim da je neophodno da prosto sa tim izađem na kraj. Sad govorim o sebi intimno, ali mislim da nisam jedina. Prema tome, sam svoj rizik, ali i sam svoj moral, svetonazor i sve, i onda u toj nekoj samoći možda i nešto napravim. Naravno da je naš pokret otpora time mnogo manji, ali to je prirodno ljudsko stanje i imam utisak da u tom pristajanju na kompromise i prevazilaženju nekih svojih nedoumica u ime neke grupe, u ime nalaženja najmanjeg zajedničkog imenitelja s nekim, da je to mnogo pogubnije i mnogo manje korisno nego da kažeš: pa, dobro, ovo sam ja, to, to i to sam ja. Kao što si rekao u ratu te samog lakše uhvate – ali u ratu sam nekako i lakše preživiš. Ja imam takav neki utisak, što je vrlo tužno i razočaravajuće za mene, ali, s druge strane, to je neminovno. Prema tome, smatram da moram u neko zrelo doba da uđem svesno i da prestanem da imam potrebu da pripadam nekome kad me niko neće. Ja samu sebe neću i to je... Ja njih sve razumem, ali jedino ja ne mogu da se sklonim od sebe, ili mogu, ali na neki vrlo bolan i radikalan način, za šta nisam još spremna. Tako da ću, u tom smislu, sama sa sobom da završim to što sam mislila da treba da radim.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Srbljanović i bio je ovo Peščanik.

► Krivično delo Biljane Srbljanović - I deo ( Vesna Pešič, Marko Milanović )