«Zašto ovo pišem, verovatno će se mnogi zapitati. Zašto, ako nisam i sam prozvan. E pa, jesam. Prozvan sam. Zato što je ta nepismena larva prozvala mog omiljenog pisca, mog omiljenog režisera, mog omiljenog kolumnistu. Napala je moju Crkvu, vojsku, napala je sve što volim, cenim, poštujem, uvažavam. Napala je sve ono za šta sam spreman život da dam da bih sve to što volim zaštitio.» (Milorad Ulemek u napadu na Sonju Biserko, Kurir 6. oktobar, «Prozivka podguzne muve»)

Kada je list Kurir danas objavio prostačko pismo Milorada Ulemeka, kojim se i čovek osuđen za najteže zločine uključio u organizovane napade na Sonju Biserko, pređen je i poslednji korak, postalo je potpuno jasno koliko je važan i hrabar bio potez Helsinškog odbora. Neću ovde ulaziti u analizu podle podmetačine, gde su «crnim listama» nazvani spiskovi koje su uvaženi profesori i nacionalne veličine SAMI pravili, potpisujući se na peticije podrške ratnim zločincima ii beguncima od Haškog tribunala. Ne bih o tome koliko je sramno obrušavati se na ovu ženu, na osnovu nacionalne diskriminacije, difamacijama, napadima ad hominem, objavljivanjem njene kućne adrese, čime je otvorena mogućnost za ono što i jeste nažalost usledilo – fizičke pretnje, sačekivanje ispred zgrade, jedan osećaj opšte i sasvim realne nesigurnosti, u kojoj Sonja Biserko sada mora da živi. Kada su juče jedne novine u tekstu pod naslovom «Lezbijka koja se sveti»  objavile tačnu adresu, broj stana i godinu rođenja OCA Sonje Biserko, poziv na linč je proširen i na članove njene porodice, posebno one u godinama koje napadačima garantuju fizičku nemoć žrtve. Ministarstvo informisanja (i kulture) sa onim besmislenim ministrom, naravno, nije reagovalo. Ministarstvo unutrašnjih poslova, takođe.

Onda je jutros načinjen i poslednji korak – pismo objavljeno u Kuriru, kojim onaj krvnik otvoreno preti Sonji Biserko.

Pismo je potpisano sa «pritvorenik Milorad Ulemek». Ulemek nije pritvorenik, on nije u pritvoru, on je u zatvoru. Osuđen je na više od sto godina robije za najteže zločine, među kojima je i ubistvo premijera Đinđića. On, po zakonu, nema nikakvo pravo da komunicira sa javnošću, posebno ne da se oglašava u medijima bez posebne dozvole, naročito ne pretnjama.

«Pritvorenik» je, kako Kurir lažno predstavlja Ulemeka, inače napisao začuđujuće neinteligentan tekst. Ne samo vulgaran, uličarski, prostački, već i tekst koji odaje prilično tupog čoveka, kojim je samo potvrđeno ono što svi godinama unazad znamo: Ulemek jednostavno nije bio sposoban da sam osmisli državni udar, koji je atentatom na premijera započeo. To je jedan glup, izuzetno ograničen čovek, koji je ovim nasilničkim pismom, potpisom i posebno delom koji sam citirala u uvodu, zapravo sebe, a i svoje medijske jatake, svoje zaštitnike u strukturama vlasti, doveo u nemoguću situaciju.

Najpre, podrazumevam da barem dva ministarstva sada više nemaju nikakvog opravdanja niti mogućnosti da ovim povodom ne reaguju. Ministarstvo za medije, da se konačno oglasi i adekvatno kazni Kurir povodom ovog i drugog višenedeljnog sistematskog pisanja glasila mafije, koje širi lažnu teoriju o tome kako su strane službe, uz pomoć Đinđićevih saradnika, zapravo izvele atentat, a da su Ulemek i ostali kojima se pred Vrhovnim sudom upravo razmatraju žalbe na presudu za organizaciju i ubistvo Đinđića – lažno optuženi i samim tim nevini. Ministarstvo unutrašnjih poslova sada mora da utvrdi kojim se putem Ulemek oglašava u medijima, čija je to odgovornost i krivica.

Do toga, razume se, neće doći. Jer u ovoj zemlji više nema ničega – nema politike, nema javnog mnjenja, nema zakona, nema savesti. Kao deo nacionalnog pomirenja i sabornosti oko ideje da je sve politika i da je svaki kompromis dozvoljen, ovde nema više ko da se pobuni. Zakon o medijima ne postoji, pa sve i da onaj smešni ministar hoće nešto da radi – nema šta da sprovodi. Kada iz istog finansijskog centra dolazi novac za organizaciju i funkcionisanje svih partija, da li bi se neko zaista začudio ako bi se otkrilo da isti finansijeri na ovaj ili onaj način stoje i iza svakog tabloidnog smeća, rančeva sa rendžerima, kolumnističkih hajki, plaćenih ubica, izdavačkih kuća koje izdaju i Ulemekove omljene pisce – ali i njega samog, da li bi se neko zaista iznenadio da je ubica u leksikon upisao i koji mu je omiljeni Delta shopping-mall, ali i ime omiljenog opozicionara, omiljenog ambasadora ili omiljenog političara u penziji?

Solidarnost sa Sonjom Biserko u ovom i svakom drugom slučaju organizovane hajke, za mene se podrazumeva. Stojim uz nju, podržavam njeno pravo na javnu reč, kritički osvrt na bolest srpskog drustva, pridružujem se zahtevima da se fizički zaštiti, da se nasilnici – i oni u medijima i oni u mraku haustora – identifikuju, pohapse i adekvatno kazne.

Tomislav Nikolić zna dobro zašto traži i dobija policijsku zaštitu i od koga,  baš kao što je znao i onda kada je Đinđiću javno predviđao smrt, onda kada se Šešelj privremeno sklonio u Hag, a on ostao da sačeka metak koji vodi koncentracionoj vladi. Sonja Biserko tu zaštitu nema, ona umesto Dačićevih policajaca može da pozove samo prijatelje, da je štite od nasilja.

I ovom prilikom da kažem i to – želela bih da me ubroji u njih.

Ipak, ovo nije samo slučaj Sonje Biserko i njenog prava na reč. Za mene je u ovom poslednjem koraku najvažnije to što se Ulemek identifikovao kao neko ko jednostavno nije sposoban da sam osmisli, organizuje i izvede atentat, niti ijedno drugo zlodelo za koje je osuđen. Ovaj tupi čovek, svojim besmislenim napadom još jednom je pokazao da je bio samo vojnik u rukama nešto pametnijih i jednako opasnih ljudi, koji su atentat osmislili i sproveli, time došli na vlast i za razliku od egzekutora, ostali na slobodi.

Ulemekov leksikon je zato nevažan; kolumnista, reditelj, pisac su u svojim zagušljivim krugovima verovatno počastvovani što im egzekutor više desetina ljudi, javno izjavljuje ljubav. Oni zaista i jesu jedni za druge, tupi Milorad i njegovi mislioci, ta je ljubav prirodna, neminovna i lepa.

Ono što je važno je da se pred očima javnosti stvari konačno slažu. Ono za šta specijalni sud nije imao snage da do kraja istraži, ne može a da ne ispliva na površinu. Ulemek je ograničeni operativac. Mozak operacije je negde drugde, nekažnjen, nepriveden, neispitan, netaknut.

Ja verujem da je u kabinetu bivšeg premijera. I sada čekam da me sud pozove, da ovu eventualnu klevetu i dokažem. U tu svrhu, predočiću niz činjenica koje su me navele da verujem u to, izneću pred sudom svoju odbranu, koja će podrazumevati i poziv oklevetanima da jednom konačno izađu da svedoče. I o sebi, i svojoj ulozi u atentatu, i o vezama sa osuđenim pripadnicima zemunskog klana i o političkoj koristi, motivima i razlozima, da ljudski otpad – Ulemeka, Jovanovića i bandu, navedu na gnusan zločin.

Glupi Ulemek, rano se otvorio. Povući će sa sobom one koji misle da su pametniji od njega.

Peščanik.net, 06.10.08.