Čitava (hala)buka, koju je glede „Godišnjeg izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava“ (za 2007.) proizveo vazda ekscentrični patriotsko-patrijarhalni blok ovdašnji, ne bi zasluživala ama baš nikakvu suvislu reakciju da se u samom jezgru „zapleta“ – kako to već biva kada se igre „kolariću-paniću“ prihvati rečeni svetonazor („sami sebe zaplićemo, sami sebe otplićemo“) – nisu splele upravo poslovična odvratnost sa jednako poslovičnom beskrupuloznošću i upravo klinički neizlečivom amnezijom.

No, najpre obavezni deo programa. Umjetnički dojam dolazi kasnije. (Ups! Rečenica na hrvatskom! Mayday! Mayday! Ofirao sam se, otkriće ko stoji iza svega!)

Dakle, umetnički utisak malo kasnije.

Odmah moram da kažem da uopće ne delim dojam Brane Crnčevića da se „Izveštaj“ čita „lako“, te da je reč o „zanimljivom cinkaroškom štivu“ (NIN, 25.09.08, str. 23). Istini za volju – i to moram odmah da priznam – moje poznavanje cinkaroških izveštaja upravo je nikakvo, pa bi, utoliko, ipak valjalo verovati iskusnom B. Crnčeviću koji je, ako ništa drugo, u svojstvu bliskog prijatelja lica poznatog pod imenom Stanišić Jovica, imao uvid u tu vrstu izveštaja. Cinkaroških, to jest. Šta bi se inače, kog đavola, jedan pesnik imao družiti sa policajcem? I to ne baš običnim. Tražio nadahnuće, može biti? Zaranjao u Jovičin kameni pogled i u njegovim nesagledivim dubinama (za svakog nesagledivim, dabome, osim za pesnika i, da se ne zaboravi, Milošević Slobodana...) otkrivao, šta-ti-ja-znam, prefinjenog pijanistu koga su teške životne okolnosti nagnale da se lati nezahvalnog posla odbrane napaćene otadžbine? Za razliku od mene, dakle, Crnčević B., verovatno, zna o čemu priča. Mislim, možda su cinkaroški izveštaji doista lako i zanimljivo štivo, pošto je mene ovaj izveštaj, da prostite, smorio posle prvih pet stranica pa sam – priznajem i ovo – manje više preskočio ostalih 78 tisuća. Stranica. (Uzgred, s obzirom da sam već dva puta svašta priznao, a da me niko ništa nije pitao, da li to znači da je ovo neka vrsta samocinkarenja? Da li to, onda, dalje, znači da je tekst koji uvaženi posetilac sajta upravo ima pred sobom, lako i zanimljivo štivo? Ili se, pak, računa samo kad se cinkari netko drugi, dok ova vrsta, da tako kažemo, samorefleksivnog cinkarenja, pripada drugom, manje lakom i manje zanimljivom žanru?)

Osim dosade, međutim, „Izveštaj Helsinškog odbora“ ima i neke ozbiljnije probleme. To što ga nitko nije potpisao, recimo. Naravno da je odsustvo imena autora odmah nadraškalo patriotski zabrinute lumene, pa je teorija zavere očas posla skovana i raskrinkana, ama je problem na drugom mestu. Stvar je elementarne građanske pristojnosti (u ovom slučaju ne čak ni hrabrosti, jer ako je za sve ove godine neko bio hrabar onda je to bila upravo Sonja Biserko) da se tekst potpiše. Nedostatak potpisa samo raspiruje ionako dosta (psiho)aktivnu maštu nacionalnih radenika, pa im pruža priliku za obilna jezička iživljavanja. Potpisani tekst, tome nasuprot, opire se prvom licu množine, onome „mi“, omiljenoj zamenici u patriotskom rečniku – patriotska svest, naime, ljude procenjuje s obzirom na njihovu pripadnost grupi, čoporu, krdu, ona ih ne vidi kao pojedince koji imaju pažnje vrednu autonomiju delovanja i mišljenja u odnosu na stado kome pripadaju – i kao građanski princip individuacije postupaka i mišljenja upućuje na odgovornost pojedinca, a ne kolektiva.

No, još veći problem „Izveštaja“ upravo je sada već čuveni spisak. Voleo bih da ovo ne moram da napišem, ali imena koja su navedena u „Izveštaju“ prozvana su zbog „moralno-političke nepodobnosti“, a to budi krajnje neprijatne asocijacije. Teško da ću iz sebe da iscedim bilo kakvu simpatiju prema narečenim licima, ali, moliću lepo, ovde nije reč ni o kakvoj simpatiji. Nijedna od pomenutih osoba nije osuđena, nijednoj nisu oduzeta građanska prava, nijedna nije na vidljivoj optužnici, nijedna – s gledišta pozitivnog zakona, a jedino se to ovde računa – nije kriva ni za šta i utoliko svako ko se pronašao na toj listi ima pravo da se buni na način na koji nađe da je najcelishodniji. (Najcelishodnije je bilo, naravno, ćutati, ali eto šta čini nedostatak suvuslih tema i rezignacija usled gubitka političke moći. No, o tome kasnije.) Ako ništa drugo, savršeno je neprijatno naći se na bilo kakvoj i bilo čijoj listi, osim, dabome, ako nije reč o listi za proslavu rođendana. A ova to nije. Ovo je lista „moralno-politički nepodobnih“ osoba. U liberalno ustrojenom poretku, pak, kojem Srbija, nadam se, teži, sloboda moralnih koncepcija je zagarantovana, što će reći da svako može da sledi dobro koje odabere. Najveći broj rečenih osoba, recimo, nema ništa protiv genocida, masovnih i pojedinačnih zločina, proganjanja političkih protivnika i sličnih civilizacijskih dostignuća, ukoliko su, dabome, počinjeni u ime srpstva, srpskog patriotizma i nacionalizma. Odvratno? Naravno. S mog moralnog gledišta. Ali ne i s njihovog. Njihovo, međutim, nije zabranjeno. I to je to. Možemo se boriti protiv takvih moralnih nakaznosti na razne načine, ali pravljenje spiskova moralno nepodobnih svakako nije najsrećniji. Možemo nastojati da se zakonom zabrane izvesni oblici nesuvislosti, poput poricanja genocida, što bi bilo ok, ali ni to nije bog zna koliko efikasno, barem ne ovde i sada. Treći, koji bih predložio u vidu moralne zapovesti, čini mi se jedino efikasnim: ne liči na njih! Sastavljajući spiskove sastavljača spiskova – o čemu kasnije – ne doprinosimo jasnim kriterijumima razlikovanja.

Nisam, naravno, naročito osupnut time što će onima koji se pronađu na spisku da bude neprijatno. Baš me briga. I meni je neprijatno kada čitam njihove budalaštine, ili slušam njihove gluposti. Ali ovde nije reč ni o neprijatnosti, nego o nečemu što bi moglo da se podvede pod neku vrstu građanskog principa, pod dobre običaje građanskog društva: svako ima pravo da priča budalaštine i da lupeta gluposti koje nisu zakonom zabranjene, a ovde nije zabranjeno čak ni ono što izriče, recimo, Kosta Čavoški.

Uopšte neće biti teško složiti se da je većina sa spiska prilično posrnula, pre svega na moralnom terenu, ali, pod jedan, pretpostavljam da dobar deo njih uopšte ne misli tako, pod dva, sve i da misli, to savršeno nije nikakav razlog za, kako je rečeno, pravljenje bilo kakvih top-lista. Ova država, naravno, i nije bog zna šta, pa utoliko ne možemo od nje očekivati da se efikasno nosi sa pogledom na svet koji je vladao Srbijom dobrih petnaestak godina, ali možemo da pritiskamo državu. No, ne sastavljajući spiskove. Ono što bi moglo da se računa i što se računa jeste igra „jedan na jedan“, ako se već upotrebljavaju imena, ili ono ljigavo „mi“ i „vi“, koje je, ma koliko sluzavo, legitiman oblik obraćanja. Imena, međutim, nabacana na gomilu u ovakvom kontekstu, uopšte nisu lep prizor. (Ne zbog onih koji su na gomili, naravno, nego bi jednako neprijatan prizor pružala i gomila na kojoj bi se, u sličnom kontekstu, našli, ne znam, Bred Pit, Andželina Žoli, Džodž Kluni, Bijonse, Širli Templ, Šon Koneri, Eminem, Vinona Rajder, Esmeralda i Ljovisna, Ortega i Gaset, Ivica i Marica, Ana Kurnjikova, Robert de Niro, Novak Đoković, Hali Beri, Paja Patak, Ben Aflek, Alison Pal, Žak Derida, Rolingstonsi, Tom Kruz, Pirs Brosnan, Klaudija Šifer i moja pokojna baba Jovanka.) Hoću reći, može se, nije kažnjivo (valjda nije?), ali nije baš ni nešto zbog čega bismo baš poskakivali od ushićenja.

Uzmimo, recimo, nekoga ko se nalazi na samom vrhu besramnosti, Kostu Čavoškog na primer. No, taj čovek, ako to zakonom nije zabranjeno, može da govori šta god hoće. Može, recimo, da poriče genocid, može da veliča zločin i da obožava zločince, može da izgovara najsumanutije besramnosti (što i čini), da predaje na fakultetu, može da bere jagode, može da radi štagod poželi, a to što bi u Nemačkoj, recimo, ili Engleskoj, već bio u zatvoru zbog laprdanja, to je druga stvar. Sorry, ali mi smo Srbija. Kosovo možda i nije Srbija, ali mi jesmo. Ko ima snage slobodan je da se Čavoškom suprotstavlja na svaki dozvoljeni način. Neću da sporim da je i stavljanje Čavoškog na nekakve spiskove moralno-politički nepodobnih nekažnjivo, ako je nekažnjivo, ali, dopustite mi da budem brutalan: stavljajući ih na spiskove odveć ličimo na njih. Na Kostu Čavoškog.

No, tek sada dospevamo do zone odvatnosti. Do sada sam govorio o nečemu u principu lošem, a svakako nepotrebnom.

Čitava je ova priča, zapravo, prilično bezveze, prilično dosadna i, što je najvažnije, za prozvane savršeno bezopasna. Da se Slobodan Antonić nije poduhvatio pera i ovaj bi „Izveštaj“ pojela prašina, kao i većinu sličnih poduhvata. S druge strane, pak, silina s kojom je patriotsko-patrijarhalni blok nalegao na „Slučaj Izveštaj“ belodano govori da je, blok to jest, u priličnoj oseci suvislih ideja. U redu, ne treba preterivati, suvisle ideje nikada nisu bile znak prepoznavanja patriotskih lumena, ali umeli su oni i bolje. Sada se, međutim, sve svelo na „Izveštaj“ i redovno razvlačenje Teofila Pančića po opskurnom tabloidu „Pečat“. (Jeste, da, iako mi na pominjanje „Pečata“ zadrhti nejaka ruka i spontano krene prema onom „delete“ na tastaturi, s namerom da pobaci ovaj tekst – ma ko im, bre... – pa moram da je (ruku) ščepam drugom rukom, kao dr. Strejndžlav u istoimenom Kjubrikovom filmu, uprkos, dakle, mučnini što je proizvodi i pomisao na „Pečat“, čak i nešto tako nezamislivo ima prava na svoj gmizavi život sve dok 1. ne dobijemo zakon koji bi slične sadržaje zabranjivao, što je, odmah da se razumemo, loš način borbe protiv nesuvislosti, ili 2. dok ovo društvo u tolikoj meri ne ojača da „Pečat“ ne bude drugo do zabava za jurodive. Što, u principu, i jeste, samo ih ima mnogo, jebi ga.) No, čak i kada bi negde mogao da bude u pravu, kao u ovom slučaju, patriotsko-patrijarhalni blok pokaže tako nesalomivu beskrupuloznost, da i suvišni tekstovi poput ovog moraju da se pišu. Da je samo jedan od onih koji su se našli na tom spisku u „Izveštaju“ pomenuo kako je to sa „Izveštajem“ zaista sumnjiva stvar, ali, zapravo, nesamerljivo benignija od onog spiska na kojem je Sonja Biserko godinama figurirala na samom vrhu (uz Natašu Kandić i Biljanu Kovačević-Vučo, s povremenim priključivanjem Borke Pavićević i celokupnim ansamblom „Žene u crnom“), da je samo jedan, jedan jedini glas s patriotskim vizijama provirio iz tog nepodnošljivog medijskog prenemaganja, da se našao samo jedan dovoljno hrabar i dovoljno pametan glas i podsetio da je ogromna većina sa tog nesrećnog spiska „Helsinškog odbora“ najmanje jednom u svojoj karijeri, a uglavnom neprestano, mlatarala spiskom sa imenom Sonje Biserko u ona vremena kada je to umelo biti smrtonosno (u najboljem slučaju nije imala ništa protiv), dakle samo jedan glas kakve-takve normalnosti bio bi dovoljan da se iz „slučaja“, možda, pokuša izvući i nekakva korist. Kao, u smislu: gle, možda ima nade. Al’ jok bre. To zapelo pa ne pušta. Sonja Biserko je, naravno, s pravom bila na spisku, jerbo ona je izdajnica. A što nije etnička Srpkinja njenu krivicu čini samo još očiglednijom. Da čovek popizdi. Pa toj ženi i danas preti osam puta veća opasnost nego što je ikada pretila bilo kome sa spiska i nego što će ikada sa tog spiska ikome pretiti.

Sastavljači spiskova su se, dakle, našli na nekakvom glupom i smešnom spisku i nesrećnici su se toliko istraumirali da su istog trena ispozaboravljali sopstvene biografije i sopstvene spiskove. E to je ono gadno. To je ono što vonja do neba i što, za sada barem, sve priče o nekakvom pomirenju, nacionalnom i moralnom, čini samo mehanizmom opravdanja beskrupuloznosti.

Peščanik.net, 08.10.2008.

Povezani članci:

• 113. emisija

  Gosti: Živojin Pavlović, reditelj, Raša Todosijević, umetnik, Petar Luković, novinar, Gordana Suša, novinarka, Perica Vučinić, novinar, Božo Prelević, advokat, Milica Lučić-Čavić, novinarka, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ratko Božović, sociolog kulture, Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Voja Brajović, glumac
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 120. emisija

  Gosti: Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Vasa Pavković, književni kritičar, Srđa Popović, advokat i Zoran Panović, novinar
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti

  Gosti: Miroslav Prokopijević iz Instituta za evropske studije, Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava, Vladimir Todorić iz Srpske pravne revije, pisac Marko Vidojković
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Braća Vokri i kvisling

  Ko zna, možda je ta Sonja Biserko stvarno neka zla žena, ali sto mu gromova: taman se ona sa zlobnim cerekom seti nečeg baš opakog, kad, evo ti, javi se neki genije koji prevaziđe najcrnje trenutke njene mašte.

• Ko brani branitelje ljudskih prava

  Srbija nije sigurna zemlja za branioce ljudskih prava. Napadi, demonizacija i najprimitivnije moguće diskvalifikacije tužna su, sa stanovišta zagovornika ljudskih prava, srbijanska svakodnevica.