Gosti: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Biljana Kovačević-Vučo iz Yucoma, novinar Miša Brkić, istoričar Nikola Samardžić
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

Svetlana Lukić: Čuli ste da je na neodređeno vreme odloženo potpisivanje one čuvene deklaracije o nacionalnom pomirenju između demokrata i socijalista, međutim, izgleda da ta deklaracija uopšte neće biti potrebna, biće potrebno da crkva i država spreme mnogo ordenja, i to za umetnika Dušana Otaševića. Taj beogradski umetnik je sinoć u beogradskoj Art galeriji predstavio jednu čudesnu napravu, to je naprava koja briše sva neželjena sećanja, uspomene, poboljšava sklonosti ka zaboravljanju, otklanja vezu između uzroka i posledice. Ta sprava se zove amnezijator. Ona liči na električnu stolicu za izvršenje smrtne kazne, međutim Otašević je umesto kape sa električnim provodnicima stavio srpsku šajkaču. I sve do 28. oktobra svi Beograđani i gosti moći će anonimno da zapisuju sopstvene želje za amnezijator i da ih ubacuju u kutiju. Džaba su radili ovaj rebalans budžeta, moraće ponovo, država bi trebalo da naruči jedno pet, šest, sedam ili osam miliona ovih spravica i onda neće biti potrebe za ovom emisijom. A do tada postoji potreba za ovom emisijom i postoji potreba da čujemo novinara koji se pre svega bavi ekonomijom, a to je Miša Brkić.

Miša Brkić: Ja sam video izjavu premijera, koji kaže „pomno pratimo šta se događa na svetskim finansijskim tržištima“. Da je Srbija na nekoj drugoj planeti Sunčevog sistema ta izjava bi imala smisla, dakle, pomno pratimo, ali nas ne dotiče mnogo i ne tiče nas se, ali je problem što se sve zemlje u svetu, pre svega svetske finansijske institucije, Monetarni fond i Svetska banka ubiše ovih dana da upozore sve svoje članice i sve zemlje sveta da kriza postaje globalna, da nikog neće mimoići, pitanje je samo kada će u koju zemlju stići. Ja sam dobio neku informaciju iz City bank da bi za dva do tri kvartala taj svetski talas mogao da zapljusne Srbiju vrlo ozbiljno. Poslednja analiza je rađena u RS grupi, dakle, u Beču i tamo se takođe čula jedna upozoravajuća rečenica koja kaže da će priliv direktnih stranih investicija i kapitala u zemlje jugoistočne Evrope biti smanjen. Mi smo sve naše planove, državne i ekonomske planove pravili pošavši od porasta direktnih stranih investicija i ulaska kapitala u zemlju da bismo mogli da održimo ovakav životni standard i da bi mogli kao da se razvijamo. Dakle, svi se spremaju na ozbiljne poteze, a ja nisam video da su, recimo, naš premijer, ministar finansija, guverner, direktorka berze, predsednik Komisije za hartije od vrednosti, seli i doneli nekakve odluke, odnosno napravili nekakve odbrambene bedeme, jer je nemoguće da se kriza ne prelije kod nas.

Za mene je vrlo interesantan podatak da državne rezerve ne stoje u zemlji i u Narodnoj banci, nego ih Narodna banka drži, kako se ono kaže, u prvoklasnim svetskim bankama. Ja vidim da su sve prvoklasne svetske banke kontaminirane lošim plasmanima, da uglavnom propadaju, da idu na spajanje, merdžovanje, prodaju i ostalo, i da ne znamo šta je sa sudbinom deviznih rezervi. Narodna banka depozite takođe drži u nekim bankama po Evropi, po svetu – o tome takođe ništa ne znamo. Vidim da su Hrvati pre neki dan pristali da mađarskom Molu, naftnoj kompaniji, prodaju deonice INA po sramno niskim cenama. Objašnjenje je države: jesu sramne cene za akcije koje nudi Mol, ali s obzirom da dolazi svetska finansijska kriza bolje da uzmemo vrapca u ruci nego da čekamo goluba na grani, jer ga nikada nećemo dočekati. Češke banke ne odobravaju pozajmice jedna drugoj, dakle, u okruženju se mnogo stvari događa na tom planu, jedino kod nas polako, svi smo mrtvi-hladni, ništa nas ne interesuje. Moje pitanje građanima Srbije glasi: bojite li se mraka? Jer ovde se ništa ne preduzima da se, recimo, dugoročno reši problem sa električnom energijom. Mi samo kažemo: imamo para, pa ćemo da uvozimo struju. Pa, nemamo! Sad nam je Evropska banka za obnovu i razvoj odobrila kredit da počnemo da popravljamo energetsku mrežu, jer mi, i da imamo devize, ne možemo da uvezemo struju, nema struja kuda da prođe. Naša mreža je u tako lošem stanju da ne možemo ni da uvezemo struju, ali o tome ne samo što niko ne razgovara, nego niko ni ne obaveštava javnost da se na nečemu radi, da mi vidimo da ova vlast ima nekakvu ozbiljnu strategiju, da brine o nama.

Dakle, sad ne treba ulaziti ni u kakve rizične i velike investicije, kupovinu stana, kupovinu automobila. Predsednik koji vrlo često voli da kaže da je on tu da brine o životnom standardu građana, o povećanju njihovih zarada, rekao je u onom intervjuu koji je imao na RTS-u kad se vratio iz Amerike ono što smo mogli i očekivati: ljudi, jeste ozbiljno, malo povedite računa o svojim kućnim finansijama. Ja sam očekivao da možda i Vlada na jednoj konferenciji za štampu izađe u javnost i, bez panike, naravno, kaže ljudima realno: možda će naš rast biti nešto manji nego što je dosad bio, možda na nivou države nećemo imati dovoljno para kao što smo imali do sada, direktnih stranih investicija. Za mene bi to bila socijalno odgovorna vlast. Ima još jedna stvar vezana na ovo, a to je rebalans budžeta o kojem se raspravlja, za ovu godinu, i planovima za budžet za iduću godinu. E, sad, u celoj toj stvari mi se ponovo ponašamo kao da nismo na planeti Zemlji. Rebalans budžeta za ovu godinu, i plan za iduću je – eskalacija troškova države. Bio je MMF, lepo rekli ljudi, alo, ne možete da trošite 500 milijardi dinara više nego što država proizvede na godišnjem nivou, to će da vam se obije o glavu. Do sad je moglo, zato što si razliku u nedostatku para nadomeštavao time što si uzimao pare iz sveta, kroz direktne strane investicije ili kroz kredite. Svi kažu da toga neće biti u narednoj godini u tolikoj količini, a ti se i dalje ponašaš kao da će biti.

Pa JAT – mi ćemo da restrukturiramo JAT, jer tu krntiju niko nije hteo da kupi sad na ovom tenderu. Čekaj, ako niko nije hteo da ga kupi znači da ništa ne vredi, zatvori ga! To je za državu najjeftinije. Ne, mi ćemo da ga restrukturiramo sve dotle dok se ne pojavi neki kupac u svetu  da kaže: jao, kako je taj JAT divan i kako je Srbija lepa i mi ćemo baš to da kupimo za velike pare. Treća važna stvar, kriza je u avioindustriji, velike kompanije se spajaju, gutaju male. Malo-malo pa čujem: JAT je nacionalni ponos. Ma, u čemu? 10 miliona evra prošle godine gubitak, koliko će da košta restrukturiranje? Znaš, Amerikanci su za sebe izračunali koliko: ako oni onih 700 milijardi dolara daju propalim firmama i bankama, to će svakog Amerikanca godišnje da košta 2.300 dolara. 'Ajde, neka nam kaže naša država koliko će svakog pojednačno da nas košta restrukturiranje JAT-a, 100 dolara? Pa, zašto bih ja bacio 100 dolara na nešto što nema perspektivu? Ko je u poslednje četiri godine, dok je JAT još mogao da se proda, vodio tu kompaniju? Predsednik upravnog odbora Miloš Aligrudić, visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije. I taj čovek i dalje suvereno daje izjave medijima i niko ga ne pita: izvinite, šta ste vi kao partijski čovek u JAT-u uradili za četiri godine? Pa nemojte više da se pojavljujete, ne pričajte više ni o čemu. Pazi, čovek je skrcao, ne znam, 20-50 miliona evra, bacio.

Pre neki dan vidim saopštenje iz Demokratske stranke Srbije: ova Vlada je kriva za propast JAT-a i najbolje bi bilo da ga proda Aeroflotu. Pa, čekaj, da li to saopštenje znači da je po istom principu prodata Naftna industrija? Hajde da je uništimo i da je prodamo što jeftinije.

Dakle, sva državna preduzeća koja je imala Demokratska stranka Srbije prošla su isto: hajde da ih dovedemo do prosjačkog štapa, pa poklonimo Rusima. Ako je tako, onda bi neko morao da povede ozbiljnu raspravu o tome je li ta stranka bila štetočinska za ovu državu. Dobro, onda bi neki javni tužilac morao da se pozabavi time, a da ne kažem i policija. Vidim Dačića, pojavi se i kaže „mi već dugo pratimo Gorana Kneževića, ovog gradonačelnika Zrenjanina“. Pa, čekaj, a da li ste dugo pratili svoje stranačke kolege, pošto je ministar policije u prethodnom sazivu bio iz Demokratske stranke Srbije, pratite li vi te ljude koji uništavaju srpska državna preduzeća? Aligrudić je doveo JAT do prosjačkog štapa i sad kaže „hajde da ga prodamo Aeroflotu“. Za koliko? Pa, koliko da. A koliko ćemo da tražimo? Pet evra. Rusi kažu, kao i za NIS, je li došao Šojgu i rekao da se, bre, ne bunite, jeste vi rekli za 400 miliona, jesmo vam dali? Jesmo. Šta sad hoćete? Ko je to ponudio 400 miliona? I zašto 400? Ili je možda malo više, pa je neko uzeo ostatak kao cenu troškova pregovora? Čekaj, bre, došao predstavnik strane države, pri tom ministar za vanredne situacije, pregovara o gasnom i naftnom aranžmanu – to je baš degutantno. Kao da su Rusi hteli da nas ponize – evo vam ministar za vanredne situacije, vi ste u vanrednoj situaciji i taj aranžman je vanredna situacija. Pri tom, on s ministrom policije ode u Niš i onako pljune novinare i kaže „dosta mi je više da vas slušam“. Samo što nam ne kaže: istražite ko je to od vas nama ponudio 400 miliona? Ko je lud da ne prihvati.

Kod nas se sve svodi na kampanju. I ovo hapšenje Kneževića. Ali zaista, prva asocijacija mi je bila vladavina Josipa Broza i oni njegovi plenumi kad je oterao Đilasa, pa Rankovića. Dakle, malo-malo je imao obračun sa mangupima u svojim redovima. Predsednik države je na Glavnom odboru svoje stranke, Demokratske stranke, pokrenuo tu priču o mangupima u svojim redovima, i sad se država tri nedelje u svim medijima zabavljala pitanjem ko su mangupi, da li je ovaj ili onaj, da li predsednik hoće da se obračuna sa ovim ili onim stranačkim kolegom. Nedelju dana pošto je predsednik rekao da neke mafije na lokalnom nivou nešto mute izašao je izveštaj Svetske banke i izašla je bela knjiga stranih investitora sa predlozima kako da se popravi poslovna klima u Srbiji. I jedna i druga institucija kažu da je korupcija problem koji onemogućava veći priliv direktnih stranih investicija u Srbiju. U predlozima kako to da se reši oni kažu: pa, rešite sistemski, a ne obračunom sa mafijama. Imaš, recimo, onaj primer: u Mađarskoj, za dozvolu za gradnju u Budimpešti treba ti 6 drugih dozvola za 12 dana, a u Srbiji ti treba 26 dozvola za 279 dana. Ako sam ja investitor i dođem u Beograd i vidim koliko mi vremena treba da počnem posao, ja odem u Skupštinu grada i nađem čoveka koji izdaje te dozvole i kažem: slušaj, ja nemam vremena da čekam, izgubiću 5 miliona evra, evo tebi 500.000 evra, daj mi za tri dana.

Dakle, to je sistemska podložnost korupciji, mehanizam je jednostavan. E, sad je ključno pitanje političke volje – da li je političarima na ovim prostorima ostala ta Brozovska filozofija, „hajde da mi ovim našim ljudima kojima upravljamo s vremena na vreme bacimo kosku, pa neka je glođu“? Sve to – predsednik na Glavnom odboru, mangupi u našim redovima, pa uhapsili Kneževića, pa ljudi koji počinju da cokću i govore „da, da, znam ja to, ima toga, ako“... – ali ta vrsta naslađivanja je besmislena. Ja bih više voleo da je predsednik izašao i rekao Vladi pred građanima: sram vas bilo, nijedan antikorupcijski zakon niste doneli, šta je sa Zakonom o finansiranju političkih partija kao jednom od antikorupcijskih zakona, šta je sa, recimo, lokalnim zajednicama? Jeste li doneli odluke i propise kojima se smanjuje broj potrebnih dozvola i smanjuje vreme za njihovo izdavanje?Znaš, kad ti imaš šumu propisa, ti onda imaš mogućnost da svaki činovnik arbitrira, a čim imaš arbitražu imaš korupciju, gotovo. Meni je u stvari dosta skrivanja vlasti iza opstrukcije parlamenta. Ako ti nešto hoćeš da uradiš, postoji način. Ove demonstracije, gušenje parlamenta u poslednjih, recimo, mesec i po, to je samo plod nesposobnosti rukovodstva parlamenta. Kad imaš takvu nesposobnu vlast na nivou parlamenta onda otvaraš prostor hohštaplerima kao što su radikali, oni dobijaju dovoljno prostora da se razmahnu. Zapravo, oni su samo ona vrsta štetočine protiv koje nije upotrebljen onaj prašak za zaprašivanje, DDT. Da ti hoćeš to da dovedeš mogao bi, ali ono što meni smeta je što ponekad vidim da vladajuća koalicija kao da namerno hoće da nam kaže: evo, pogledajte kakvi su oni. To je lepo nedelju dana, ali kad od toga počne da ti zuji u ušima, odnosno cela država da trpi, odnosno kad tranzicija u Srbiji stoji zato što se neko naslađuje time što rade radikali, onda više ne valja. Demokratija zna da se brani od takvih primitivaca kao što je njih nekoliko koji sede u parlamentu.

Tih tridesetak, pedeset ili sto ljudi koji svako veče prave kolaps u Beogradu mogli bi to da rade na Ušću, a da mi sprečimo njihovo pravo da demonstriraju. I da se ljute, ali da ne sprečavaju naše pravo da živimo. Dakle, ja to tako vidim. Kao i oni gvozdeni pukovi sa juga Srbije, iz Kuršumlije, Leskovca, Kruševca, što malo-malo dođu u Beograd kad pada kiša, kad je i inače kolaps. I onda, pošto ih ima stotinak, umesto da im policija kaže „demonstrirajte pred Vladom ali na trotoaru“, ne – oni dođu onako bahati, gledao sam ih na televiziji, kao da dolaze s namerom da uživaju da maltretiraju grad. A da ne govorim o finansijskom aspektu tog gvozdenog puka i tih rezervista. Pa, neka idu, bre, kod onih koji su ih poslali u rat na Kosovo da traže dnevnice! Jedan od razloga inflacije ove godine, jedan od razloga visokog budžeta za iduću godinu su dnevnice vojnim rezervistima koje je Milošević 1999. šutnuo i poslao na Kosovo da tamo kao brane srpstvo. I sad oni došli, kao, ej, dugujete nam pare. Ma, kakve, bre, pare, šta ti dugujem, beži tamo! I to je sad postalo moda, ceo jug Srbije viče: fali nam kinta da kupimo kupus da kiselimo, ajmo pred Vladu da uzmemo neki dinar, oni su ionako svi šonje, kad se mi pojavimo uvek nas primi neki ministar i kažu da će naći pare. Da vidimo koliko su para potrošili ti rezervisti i zašto dolaze deset godina posle rata? Ljudi se sveste, a pri tom, oni malo-malo pa hoće opet na belom konju da ušetaju na Kosovo. Hoćete... Eno vam divno Ušće, naložite vatru, kuvajte riblju čorbu, radite šta hoćete, ali vi nemate pravo da radite to što radite. Istovremeno, zaprepašćuje me nezainteresovanost gradskih vlasti, izlaze li oni u pola sedam uveče u grad, šetaju li ulicama? Prevše olako ljudi na vlasti gledaju na te svakodnevne probleme. To što nam obećavaju u budućnosti, to počinje ponovo da mi liči na crkvu: živite tegobno ovaj život, a što ćete dobro da živite u onom životu kad odete na nebo... E, tako i ovo, sve se projektuje u budućnost; kad završimo Koridor 10, kad popravimo mostove i tako dalje. Dajte mi nešto brzo, gušimo se! Pogledaj ove nesrećne Pančevce tamo, ekološki genocid, i nikom ništa...

Znaš, ja bih voleo da imam novine ili elektronski medij, recimo televiziju koja će svaki dan da pita Vladu: šta ste danas uradili na približavanju Evropskoj uniji? Imamo onih 4.000 pitanja na koje Srbija mora da odgovori, ako bi nam svaki dan odgovarali na jedno pitanje to je 4.000 dana, koliko je to? Oko deset godina. Ali ne možemo mi toliko da čekamo. Dakle, što neki medij ne počne da objavljuje po 10 pitanja i da kaže: hoćemo sutra odgovor od Vlade, pošto ona mora to ionako da kaže Evropskoj uniji, Briselu, hajde neka kaže i nama, kad odgovori Briselu neka odgovori i nama. Uverite i nas da nešto radite na tome. Zbog toga smo glasali, narod je plebiscitarno glasao za evropske integracije. Super, i dobili ste mandat da to radite, hajde sad dajte nam malo elana, ohrabrite nas malo, dajte nam ga da vam verujemo da stvarno radite to zbog čega smo glasali za vas.

Videla si polemiku oko ovog prelaznog trgovinskog sporazuma, svi su ministri rekli i svi analitičari da je to dobro za građane, više roba na tržištu, veća konkurencija, jeftinija roba, bolji kvalitet. Ma, istog dana je krenulo sa čovekom u Vladi Srbije koji je rekao: a, ne, ne, mi ćemo da razmislimo da li ćemo da prihvatimo predlog Olija Rena da mi sami počnemo to da primenjujemo, jer, znate, naš nacionalni ponos... A onda se pojavilo neko udruženje iz Privredne komore, udruženje tekstilaca, i reklo: ma, kakav prelazni trgovinski sporazum, to će uništiti našu tekstilnu industriju. Moje pitanje je: izvinite, gospodo, šta ste uradili da se spremite za konkurenciju na tržištu Evropske unije? Ništa. Pa neka vas preplavi i neka vas uguši, što bih ja ovde plaćao skuplju robu nego što plaćaju građani u Evropskoj uniji. Kaže, ako potpišemo, biće smanjene carine. Da, sad sam bio u Podgorici – čak i u Delta City, i u mnogim prodavnicama su sve robe 20 do 30% jeftinije nego u Srbiji. Crnogorska država je za toliko jeftinija od srpske države, jer su porezi, carine manji nego u Srbiji. Kaže, srpsko mleko je jeftinije u Crnoj Gori, sram ih bilo, ove u Srbiji! Pa, čekaj, hajde da napravimo računicu koliko u ceni mleka učestvuje država, upravo toliko koliko je mleko jeftinije tamo, odnosno skuplje ovde, to je učešće države. Pa, čekaj, ali to mi plaćamo. Jeste, ali imamo izdatke za vojsku. Čekaj, pa nemamo para za to. Kaže, moramo da se naoružamo da bismo očuvali bezbednost regiona. Ima tu još nešto, hajde da pođemo opet od kuće.

Recimo, tebi i meni je ugrožena kuća, počnemo da se naoružavamo, kupujemo zolje, kašikare i na to potrošimo, ne znam, 100.000 dinara, a onda u stvari shvatimo da ima neka agencija koja te čuva za 10.000. Šta ćeš reći? Da si bio lud i trošio pare, a tu je neko ko za manje para daje isti efekat. To ti je i sa državom, imaš zajedničku, kako bih rekao, bezbednosnu agenciju koja te čuva, koja čuva sve zemlje u Evropi, Partnerstvo za mir, i ti kažeš: ne, ne, mi ostajemo neutralni. Dobro, važi, koliko to košta? Kaže, toliko košta. Je l' imamo pare? Nemamo. Pa kako ćemo da ih dobijemo? Pa tako što ćemo da uzmemo od vas, građana. Ali čekaj, nemam ni ja više. Aha, pa možemo da naštampamo malo para. Dakle, mnogo su to ozbiljnije stvari nego priče ministra odbrane ili premijera, koji dođu da nam kažu kako će, eto, vojna neutralnost da košta. Ima i ova druga stvar koju vole da ponavljaju ovi vojni nacionalisti: ima nekih stvari o kojima se ne može razgovarati spominjući novac. Ma nemoj, samo mi kaži koja je to stvar i ko će da da te pare. Ako ti daješ, okay.

To je takođe, ja mislim, lukavstvo vlasti – živite od danas do sutra, ako vam je danas lepo, dosta vam je, a za sutra razmišljajte kad se ujutru probudite. Ta briga od danas do sutra te kao pripadnika jednog društva, kao građanina toliko ophrva da ti nemaš pogled dalje od sutrašnjeg dana. To te i sprečava u nekoj vrsti građanskog aktivizma. Tu si da preživiš i to ti je dosta. Ali, ja mislim da smo u maju glasali ipak za nešto drugačiju viziju i sad je već prošlo dosta vremena od kako imamo novu Vladu. Još jedan detalj koji vidim u toj Vladi – šta god da uradi kao da nije uradila Vlada, kao da su uradile stranke, a i sve što urade, tu odmah počinje stranačko prisvajanje. Hajde, bre, zato valjda Vlada postoji, da radi kao tim. Ne, ovde je svaka stranka tim u Vladi. Imam utisak da oni u Vladi i ne mogu više da se dogovaraju, uskoro ćemo imati blokadu Vlade kao blokadu parlamenta. Jedna stranka će izaći sa jednim zakonom, a onda će druga stranka da kaže: e, usvojićemo ovaj tvoj zaključak, ali imam i ja još jedan, ako hoćete da usvojim vaš, moraćete i moj da usvojite. Tako se parališe sistem, onda će Vlada morati pre sednica Vlade da ima koordinaciju na kojoj će da se dogovore šta će da usvoje na Vladi. To je paraliza sistema. Hajde, nemam ništa protiv ugovora Fiata i Zastave, i tom sporazumu jeste najviše kumovao ministar ekonomije, ali zar nije logično da ugovor sa Fiatom potpiše premijer, jer to je Vlada.

Onog dana kad je Jusuf Kalomperović, crnogorski ministar policije, došao u Beograd da pregovara sa Dačićem o dvojnom državljanstvu sa Crnogorcima, istog tog dana avion Vlade Srbije je odleteo u Podgoricu, odvezao premijera. Iz saopštenja se vidi da su dva premijera razgovarala o dvojnom državljanstvu. Čekajte, ljudi, ako razgovaraju ministri, koji i treba da razgovaraju o tome, zašto bi onda i premijeri o tome razgovarali? Neka ministri završe, pa neka dođu na Vladu. Kao da postoji nepoverenje, ministar policije ode sa onim već pomenutim Šojguom u Niš i pričaju o naftnom aranžmanu, o energetskom aranžmanu. A zašto ministar policije? Tako da je moj utisak da svako od koalicionih partnera pokušava da ćapi što veći kolač popularnosti da bi rekao biračima: vidite, kao, kako mi to dobro radimo. Ta potreba za marketingom može da dođe glave ovoj Vladi. Premijer, hajde da kažem, nije loš, on je stručnjak, ali nisam siguran koliko će imati i ljudskih, naročito političkih kapaciteta da bude kohezioni faktor te Vlade. Previše je centripetalnih sila članica koalicije i politički marketing je takav kao da će sutra da budu izbori. Vlada, cela vladajuća politička elita se ponaša kao da će za mesec dana biti izbori. Od predsednika države do ministra, svi vode kampanju. Čekajte, ljudi, sad ste dobili izbore, predsednik nešto ranije, ali ove godine, a Vlada je nedavno formirana, pred vama su četiri godine, ne treba nam vaš marketing, trebaju nam vaši ozbiljni, odgovorni potezi. Dakle, žive od danas do sutra i nas teraju da tako živimo. Tu si da preživiš i to ti je dosta.

Svetlana Lukić: Ova saga o 400 miliona evra Gaspromu, Gaspromnjeftu i ona o Sergeju Šojguu traje i dalje. Danas je Miša Brkić napisao jedan tekst zapravo koji će biti postavljen na naš sajt i tu ima nekoliko novih pitanja na koja bi stvarno neko morao da odgovori, a mislim da su pitanja vrlo zanimljiva. Miša pita da li u sporazumu zaista piše da Gaspromnjeft kupuje svu imovinu NIS-a pobrojanu u jednom članu, da bi onda u zagradi pisalo kupuju i sve ono što nije nabrojano u tom članu sporazuma? Zatim, da li Ustav Srbije zabranjuje prodaju državnih infrastrukturnih dobara, na primer, izvorišta nafte, naftovoda, i ako zabranjuje kakva je dalja uloga nadležnih državnih organa, recimo, državnog tužioca na primedbe pojedinih domaćih stručnjaka da je u pitanju veleizdaja. Da li ima primera da je još neka zemlja u svetu prodala izvorišta nafte. I još jedno zanimljivo pitanje na koje bi trebalo da dobijemo odgovor: da li je ruska strana zaista Srbiji ispostavila zahtev koji bi mogao da se nazove „manite nas ekologije“ i da li ta rečenica znači da Gaspromnjeft neće ulagati u zaštitu čovekove okoline ili, kao što tvrde domaći naftni stručnjaci, to znači da Rusi neće modernizovati proizvodnju u rafinerijama i tako obezbediti evropski kvalitet naftnih derivata proizvedenih u ove dve rafinerije u Srbiji? A modernim tehnološkim rečnikom rečeno, ekologija danas u naftnom biznisu znači benzin i dizel po eurostandardima. Gaspromnjeft se sporazumom obavezao, dakle, da investira 500 miliona u modernizaciju, ali ako traži da ga Srbija oslobodi ekologije onda to znači da tih 500 miliona može biti potrošeno na zakrpe postojeće tehnologije kako bi mogla da radi u naredne dve-tri godine i da se potom ugasi, a onda, naftni derivati bi morali da se uvoze iz Rusije. Na kraju emisije Peščanik slušate istoričara, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu Nikolu Samardžića.

Nikola Samardžić: Izveštaji Helsinškog odbora su veoma dragocene publikacije, zapravo na jednom mestu okupljaju sve najvažnije činjenice iz političkog i društvenog života, naravno iz perspektive ljudskih prava koja se ne mogu jasno izdvojiti iz tog jednog najopštijeg konteksta. Zapravo, kao što misli advokat Dragoljub Todorović, ljudska prava ne postoje, postoji vladavina zakona ili to uopšte ne postoji. Vladavina prava podrazumeva poštovanje svih normi, podrazumeva i robiju za Uroša, podrazumeva i istragu protiv svih korumpiranih funkcionera Demokratske stranke, ne samo onih koji su zglajzali, mada s druge strane, nekako se ovde istina uvek relativizuje kao i sve ostale vrednosti. Dobro je makar ko da zaglavi u zatvor, bar će ovi drugi više paziti šta rade i to je, nažalost, jedna od osnovnih linija naše tranzicije i evropeizacije. U ovom poslednjem broju koji sam čitao, nisam ni primetio te spiskove, jer to nisu bile stranice koje su me toliko interesovale, jer su to stvari koje su veoma očigledne. I tu naravno ne bi trebalo da bude ništa sporno, dakle, ti spiskovi ne pozivaju ni na kakvo nasilje, ne pozivaju čak ni na krivičnu odgovornost, a postoje osnovice za tu krivičnu odgovornost.

S druge strane, Sonja Biserko lično je bila podvrgnuta jednom organizovanom linču koji do danas traje. To nisu samo tekstovi kolege Antonića koje on objavljuje u mafijaškim medijima, to su i dve veoma gledane referentne televizijske emisije, jedna kod Dragana Bujoševića, a druga kod Olje Bećković, gde su je novinari isleđivali. Njihov ton je oštriji nego onaj koji se koristi kad su njihovi gosti Boris Tadić, Rasim Ljajić ili neki drugi koji su posredno ili neposredno vezani za zajednički zločinački poduhvat koji Sonja Biserko između ostalog istražuje. Naravno, ceo taj kontekst hajke protiv Sonje Biserko u vezi je sa budućim prestrukturiranjem Politike, tako da se stvara jedna lažna ravnoteža između takozvanog slučaja Helsinškog odbora i Sonje Biserko s jedne, i jednih dnevnih novina s druge strane, koje su se ponovo, po ko zna koji put u svojoj istoriji, srozale na nisko, podlo partijsko glasilo, a to je Politika postala pod Ljiljanom Smajlović kao izvršnom urednicom politike Vojislava Koštunice, DSS i klerofašističkih i razbojničkih grupa vezanih za tu politiku.

Od svih podmetanja kojima su provejavala javna isleđivanja Sonje Biserko, poturala se još jedna takođe opasna teza da novine uređuje država, da premijeri dovode glavne urednice ili glavne urednike i da ih oni navodno i smenjuju, i da je to jedini razlog smene Ljiljane Smajlović, koja tobože profesionalno uređuje novine, čiji je tiraž, koliko znam na osnovu podataka kojima raspolažem, pao ispod dnevnih 50.000 primeraka. To naravno ne mora da bude simptom nekih promašaja u uređivačkoj politici, ali ukoliko krenete da analizirate font, slog, raspored naslova, podnaslova, taj vizuelni uređivački deo, ako krenete da analizirate sadržaj, vidite da su to postale zaista provincijalne, dosadne novine, jedna ogromna kupusara lišena ozbiljnog sadržaja. Isto tako se poturila još jedna opasna teza, da bi tu trebalo ponešto promeniti, ali da bi trebalo ostaviti kolumniste. I to je ta totalna relativizacija, ne bih rekao vrednosti, nego osnovnih demokratskih političkih i kulturnih normi, gde se u istu ravan stavljaju tekstovi koji pozivaju na linč i ubistvo pojedinih ličnosti ili etničkih, verskih ili rasnih grupa sa tekstovima koji govore o javnom životu, o politici, tekstovi ličnosti koje za te teme nisu kompetentne, a u pitanju je Politika koja je jedan ozbiljan i, navodno, konzervativan građanski list. Da ne govorimo o stranicama posvećenim kulturi gde se oživljava taj jedan mrtvac koji je trebalo da je nestao u našoj nedavnoj prošlosti, to je ta zločinska vertikale koja poništava ulogu ličnosti, njenih sloboda, između ostalog slobode da se ne bude kao svi ostali. Možda su te novine novine za dokone, one koji imaju suviše vremena, ali to nije jedini argument zašto su one nekako ostale izvan cele epohe u kojoj bi Srbija trebalo da se danas nalazi. Ako je to bio razlog da se održava na javnoj sceni Sonja Biserko, da bi se spasio jedan umrli, zombirani kulturni i politički koncept, to samo govori o tome kako se u Srbiji ništa nije dovoljno promenilo, kako bismo mogli da pojedine teme ostavimo, zatvorimo za nama i gledamo ono od čega se zaista sastoji naš svakodnevni život.

Svetlana Lukić: Kad je u pitanju ova hajka na Sonju Biserko, na činjenicu da su grupe kao Krv i čast i Nacionalni stroj zakazale taj marš u Beogradu, oči su, naravno, uprte u državu, odnosno njene razne predstavnike.

Nikola Samardžić: Koliko sam primetio, u korpusu koji je formirao vlast funkcioneri SPS su se do sada najjasnije izjasnili u pogledu tog događaja, rekli su da je on za njih kao stranku koja nastavlja antifašističke tradicije neprihvatljiv. Naravno, nije sporno da je SPS nastao na antifašističkim tradicijama kao jedna frakcija u Savezu komunista i da su verovatno funkcioneri SPS iz takvih porodica. Ono što se događalo tokom devedesetih je zapravo jedna linija razvoja našeg antifašizma koji je otišao u nacionalizam, pa u fašizam. A to su u stvari procesi koji su se događali od 1941. naovamo, koje Srbija još nije uzela ni u kakvo ozbiljno razmatranje. Tako da se Ivica Dačić pojavljuje kao šampion evropske ideje na našoj političkoj sceni, on ne pokazuje nikakav resantiman u komunikaciji sa javnošću, sa medijima, trudi se da bude dopadljiv i simpatičan, i to naravno više govori o jednoj dugoj krizi u Demokratskoj stranci nego o činjenici da nam je potrebno da se Ivica Dačić menja, da promene budu javne i očigledne kako bi bile primer celokupnom srpskom društvu koje se vezalo i još uvek vezuje za njegove nekadašnje ideje. Ja mislim da su to procesi koji su od izuzetne važnosti, zato bi im možda trebalo dati šansu, otvoriti vrata, kako bismo se nekako izluftirali i na taj način. Naravno, sve te grupe koje divljaju Beogradom svakodnevno, navijačke horde, te nacionalne organizacije su pod nečijom kontrolom i troše nečije budžete. Uostalom, i profesionalni sport i pojedini krugovi u vojsci, možda i policiji, političke stranke, to su sve nereformisani slojevi društva koji su još dobro organizovani. Spiskovi u izveštaju Helsinškog odbora zapravo svedoče o njihovoj organizovanosti i zbog toga je i ta reakcija bila toliko žestoka i histerična. Država bi morala, kao i naši javni servisi, da se suoči sa tim grupama, država bi morala da se suoči sama sa sobom i našim očekivanjem da partije koje se smatraju i izjašnjavaju kao demokratske, koje su danas na vlasti, proevropske, zauzmu veoma jasan stav prema tome.

Država jeste neprijateljski raspoložena prema društvu, jer je predimenzionisana, jer je prerazvijena, jer je još vlasnik dobara za proizvodnju i prirodnih bogatstava, umesto to da budemo svi mi kao akcionari ili kao većinski vlasnici, kako god hoćete. Ja bih upravo zbog toga u Srbiji privatizovao sve, da državi ostavim onu odvratnu zgradu SIV-a, neka nabiju tamo sva ministarstva, ionako su sva ta ministarstva potpuno suvišna. Vidite, vi imate Ministarstvo za ekologiju u zemlji u kojoj vlada ekološka katastrofa, to ministarstvo uopšte nije potrebno. Ekologija bi trebalo da je predmet organa lokalne samouprave, dakle, da opštine i gradovi brinu o tim pitanjima. Veoma je sporna ta podela Beograda na opštine, umesto Beograd da bude jedna jedinstvena opština, jer su te nadležnosti potpuno nejasne. Pre neki dan kod Hrama je nikao ceo sprat na jednoj zgradi, tamo gde je, kao, najskuplji kvadrat u Beogradu, pa smo zvali taj čuveni Sekretarijat za urbanizam gde je sad valjda sekretar neko ko ne zna tri ulice u Beogradu, pa su nam rekli „mi znamo za taj slučaj“. Pa, dobro, gde je onaj MiG da bombarduje taj sprat, ako znate za taj slučaj? Ja ne znam kako bih drukčije to... ali, šalim se, naravno. Na izvestan način je Srbija i preregulisana i deregulisana i zato živimo u ovom totalnom haosu koji oduzima energiju svima. I predsednik i premijer dolaze na posao izmučeni verovatno posmatrajući taj haos oko sebe, gužvu u saobraćaju. Pedeset metara od kancelarije Borisa Tadića srušena je kuća koja je pod zaštitom tog famoznog Zavoda za zaštitu, koji vam inače ne dozvoljava da u zaštićenoj zgradi srušite neki zid, promenite prozor ili vrata. Ali se zažmuri kad nestane cela jedna kuća, i to secesija, jedna fina zgrada, Andrićev venac, ja mislim broj 5. Ali predsednik svakog dana prolazi i bilo bi dobro da se raspita koji od funkcionera Demokratske stranke stoji iza tog vandalizma. Naravno, ta iracionalna regulacija koja vam ne dopušta da kupite staru zgradu i da je organizujete kako vi želite, dovodi do varvarizma, tako da vi, ako imate vezu u Demokratskoj stranci, G17 ili kod radikala, bilo gde, ili kod tog sekretara za urbanizam koji je doveden ne znam ni ja odakle – a znam odakle – da tu zgradu uništite. Ali ta suvišna regulacija dovodi do anarhije, u čijoj osnovi je, naravno, korupcija.

Zašto je korupcija tako važan problem? Ne zato što će neko na taj način nezakonito da se bogati, nego što korupcija upravo proističe iz predimenzionisanosti države koja ulazi u domene i raspolaže imovinom kojom ne bi trebalo da raspolaže. Državi kao državi nisu potrebne šume, pašnjaci, oranice, autoputevi, železničke pruge, avio-saobraćaj, apoteke, šta god hoćete. To bi sve trebalo da bude privatizovano i zato se odlaže tranzicija, je je to plen kojim se zadovoljavaju partijski funkcioneri. To je njima plata, to je njima taj drp, naravno, s tim što se desetkuju s vremena na vreme, kao što se dogodilo gradonačelniku Zrenjanina. I onda niko ne zaključi, ili onaj ko prati sve te svinjarije ne kaže „pa, dobro, oni su pohapšeni, jer su lopovi“; ne, oni su pohapšeni jer je Boris Tadić, koji je spojio funkcije i predsednika stranke i predsednika države, rekao na Glavnom odboru da neće dati podršku onima za koje se ustanovilo da su podložni korupciji i da ne bi svi trebalo da se raduju toj njegovoj rečenici. Ukoliko se ta istraga o korupciji ne nastavi onda će oni koji su sumnjičavi prema tome biti u pravu, ali najbolje je da ti izvori korupcije što pre nestanu i da se svedu na minimalnu meru, pa ako je potrebno da korupcija postoji, ona može da se propiše zakonima, kao što se radi u Americi.

Ne postoji opoziciona demokratska stranka koja bi mogla da na narednim ili bilo kojim budućim izborima formira vladu umesto Demokratske stranke. Dakle, Demokratska stranka, hajde da kažemo da jeste demokratska – ovde se svaka stranka koja u programu ili u praksi nema pojedinačne ili masovne likvidacije zove demokratskom – dakle, ona nema ozbiljnu demokratsku protivtežu. Ponavljam, i pod uslovom da je tako, i da ne smeta što je Demokratska stranka u toj koaliciji sa SPS – koja je za njih verovatno bolna zbog dela plena koji moraju da predaju SPS –Boris Tadić se svakako pojavljuje kao neki srpski Kemal Ataturk 21. veka. Međutim, Turska pod Ataturkom nije mogla da se demokratizuje upravo zbog tih veoma bolnih unutrašnjih pitanja koje nikad nije uspela da reši. Tako, bez zatvaranja tih velikih pitanja koje Turska nije uspela da zatvori u 20. veku, pa se suočava sa ogromnim problemima na početku 21. veka, ni Srbija ne može u potpunosti da se demokratizuje, a to su pitanja njene ne samo najnovije prošlosti, nego i celokupne političke kulture, to je pitanje njenog odnosa sa susedima, to je njen odnos sa svim manjinama, od verskih preko političkih do seksualnih. To su dometi hristijanizacije i evropeizacije srpskog društva. Dakle, to su veoma važna pitanja za koja nije dovoljno da samo jedna stranka raspolaže demokratskim kapacitetom – hajde da kažemo da Demokratska stranka tim kapacitetom raspolaže. Tu mora da se stvori jedna politička ravnoteža, jer  šta imate na drugoj strani? U samoj svojoj koaliciji na vlasti Demokratska stranka ima SPS. O tome ne bih govorio da ne bih trošio vreme.

A s druge strane, sad imate dve radikalne partije koje će, svaka od njih, svakako tragati za načinom kako i dalje da nastavi da se razvija. Drugim rečima, umesto da ta jedna radikalna partija potpuno nestane, ona se udvostručila. Nakon toga su odmah usledili sramni komentari političkih analitičara o jednom od lidera koji je otpao, da je on evropski orijentisan, da je gotovo liberal i tako dalje, da ne ponavljam sve te bedastoće, zaista nisam ni u stanju da ih ponovim. Uostalom, ja nisam politički analitičar, mene ta delatnost ne interesuje. Kad je u pitanju Srbija tu delatnost duboko prezirem. Nakon izbora je bilo celishodnije više ćutati i posmatrati, kako bi se ipak formirala ova Vlada koja je formirana. Mislim da kao političko društvo nismo imali dovoljno snage i energije za alternativu koja se nudila nakon izbora, a to je bila Vlada radikala, DSS i SPS. Mislim da bi ta alternativa proizvela jednu dugoročnu političku i ekonomsku katastrofu. Kad gledate kako ovi brljaju, a ponavljam, brljaju na svim pitanjima – ukoliko pokušavate da reformišete sistem van institucija onda morate da brljate i da pravite gluposti, jer to jednostavno u savremenom svetu ne može da funkcioniše. Dakle, ceo sistem čeka još ne znam koliko dugo, dok se ne ispucaju ove žene u Parlamentu, dok ne saspu sve uvrede i kletve i to može u nedogled da traje. Dakle, sve čeka, i zagađenje i vodovod i vazduh, zbog opstrukcije u Parlamentu sigurno dnevno umire ili će umreti jedno dete u Beogradu ili u Pančevu, sigurno, zbog odustajanja od reformi celokupnog sistema. Tako da ja mislim da je moje angažovanje u tom smislu zaista potpuno nevažno, uostalom, ja nisam neko ko ima pristup medijima, osim vašeg i dnevnog lista Danas za koji ponovo pišem, niti mislim da su moje poruke namenjene publici koja prati mainstream medije. Nije ni potrebno, potrebno je da oni koji su preuzeli odgovornost glasovima te publike takođe sprovode reforme za koje se ja zalažem.

Ako ste mislili na LDP, nadam se da će on nastaviti da se razvija, verovatno će to biti i u nekom pravcu koji ja sad ne mogu da vidim. Za mene je to postao nažalost one man band, onako – tehnika dvojka, umjetnički dojam nula. Ja ne mogu da podržim određene odluke koje su doneli pre svega u parlamentu, ispada da je Nataša Mićić bila dobra Zoranu Đinđiću, a nije LDP-u za potpredsednicu parlamenta i da tamo sada sedi osoba koja nije prošla cenzus na lokalnim izborima. Ti lokalni izbori su bili zapravo simptom jednog lošeg stanja u organizaciji koja baš zbog toga ne može da iznese program reformi za koje se zalaže. Pretpostavljam da je to pitanje koje ste vi postavili i da je to stvar koja interesuje naše slušaoce, ne šta se događa sa mnom, nego šta se događa sa jednom političkom organizacijom koja je nastala pre tri i po godine kad smo počeli da radimo na tom projektu.

Od osnivanja Demokratske stranke 1989. do kampanje "Pošteno" krajem 1993. godine Zoran Đinđić je tu jednu sklerotičnu i mešovitu tvorevinu uspeo da reformiše, da pokrene, da joj da energiju, da uđe sa 20 poslanika u Parlament. I ta organizacija, kakva je takva je, bila je u stanju da sa SPO u koaliciji i sa Građanskim savezom pobedi na lokalnim izborima 1996. godine. Ja, nažalost, mislim da LDP sad nije na tom putu i verovatno je to bila posledica strašnih pritisaka sistema u celini koji je nekako primorao LDP da se prilagodi sistemu i njegovim vrednostima umesto da nastavi da taj sistem menja i da utiče da se te vrednosti prilagođavaju normalnoj savremenoj evropskoj civilizaciji. Znate kako, mi smo se kandidovali svi na ovim izborima i mislim da naši birači nisu dobili ono za šta su se opredelili, a u politici možete i da lažete i da kradete i da se bavite nečasnim poslom, može vaš lični život da odudara od vrednosti za koje se javno zalažete, ali birače možete samo jedanput prevariti, ne nekoliko puta. I promocija vrednosti i politika, pod znacima navoda, preuzimanja odgovornosti o čemu LDP danas govori, to je potpuno tačno i to su neki naši politički prioriteti, ali ti politički prioriteti važe za sve. Ljudi su kod nas umorni, ne samo zbog nepodnošljivih uslova života, nego i zbog nepostojanja političke strukture koja će zastupati njihove političke potrebe. Tu ste izgubljeni u političkom prostoru, vi ste lišeni i svojih političkih predstavnika u opštini, u pokrajini, u gradu i u Republici. Ja mislim da većina naših birača ne oseća da ih iko u institucijama zapravo zastupa, i tu ne delim birače, da li su to birači LDP, radikala ili demokrata, jer su političke partije i politički funkcioneri otuđeni od te izborne baze i zato su ljudi tako umorni.

Nisam mogao da odem na otvaranje Oktobarskog salona i kad sam odslušao govor gradske funkcionerke koja je otvorila beogradski Salon, imao sam na umu dve stvari – zar Demokratska stranka nema ličnost koja bi bila primerenija tom događaju, koji je veoma značajan, to je jedna oblast u kojoj smo mi zaista uspešni kao urbana kultura. I drugo, zar nema ko da sedne i to napiše, pa neka to bilo ko pročita. Ja mislim da sam ja bio više onako vizuelno iritiran tim papirom koji je ta osoba držala, onako ispresavijanim, i glupostima koje je čitala, i osetio sam neku vrstu umora. Nije ni važno da li me kao nekog ko ovde živi zastupa osoba iz ove ili one stranke, zamara me i iritira to nepoštovanje svih nas, tretiranje političkog društva kao mentalno zaostalog. Iako ono po svim parametrima to možda i jeste.

► Amnezijator - I deo ( Miljenko Dereta, Biljana Kovačević-Vučo )