Ako jednom “tipičnom Srbinu” Miloševićeve epohe, mahom njegovom poniznom podaniku i glasaču, banete u kuću, vrlo je verovatno da ćete tamo – pored mušeme na stolu, miljea na naslonu fotelje i šustikle na televizoru, celofana na daljinskom upravljaču i krpenog podsetnika Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori razapetog ponad smederevca, plastičnih jelenskih rogova koji prete sa zida iznad ležaja, oslikanog tanjira “Uspomena iz Vrnjačke Banje” te mirišljavih primeraka obuće ostavljenih pred ulaznim vratima (zbog kojih neobavešteni stranac obično pomisli da ulazi u džamiju) – zateći i omanju kolekciju knjiga o parapsihološkom ratovanju, superpronicljivih otkrića o Svetskoj Zaveri (uglavnom sproću Srba, ali ima tu i još “globalnijih” komplota), i sličnog paraideološkog i paraliterarnog radioaktivnog đubreta. Ova shit-produkcija, koja se u “belom svetu” uglavnom prodaje po samoposlugama i služi za razbibrigu kamiondžija koji prevoze debla iz Oregona u Arkanzas, ovde je, naime, baš nekako sa nastupanjem Ere Zločina i Sramote – koja posve slučajno koincidira sa uspinjanjem aktuelne Klike na vlast – postala veoma poželjna literatura za idejno uzdizanje i osvešćivanje masa, usrdno promovisana i hvaljena od najglasovitijih režimskih medija, gurnuta u sam mainstream jedne nekada relativno ozbiljne kulture. Tako je, dakle, stvoren prvi veštački raj za budale impozantnog kalibra i za ništa manje impresivne secikese i prevarante, od vlasti podsticana histerija koja ima za cilj mentalno degradiranje sopstvenih građana do ameboidnog nivoa. A tome najbolje doprinose retardirane teorije uvijene u visokoparnu retoriku koja će nepogrešivo opseniti prostotu, to dirljivo civilizacijsko stanje u kojem narečena šustiklaška masa uglavnom tavori svoje podaničke živote. Setite se samo, što časopisnih što ukoričenih, nusprodukata mentalnog varenja najglasovitijeg među srpskim treš-misliocima, koji je za svoju umnu delatnost nagrađen državnom sinekurom u mrskom papinskom Rimu (a sve, nota bene, o mom i vašem trošku)! Teško da išta drugo može tako dobro da oslika “mentalni profil” konzumenata propagandnog i idiotizujućeg đubreta devedesetih kao ta masovna sklonost da se objašnjenje za sve u prošlosti i sadašnjosti i recept za sve u budućnosti traži u paramističnim misterijama, zaverama, Tajnim Organizacijama, Paralelnim Svetskim Vladama (o kojima je, uostalom, knjigu napisala i bivša savetnica predsednika države, inače prototip muškobanjastog patriote po degenerisanim standardima jedne ohlokratije), u svim tim masoni-jevreji-pederi-biciklisti ekskrementima i izlučevinama jednog neopevanog duhovnog svinjca. Utoliko je neko kome nađete gomilu takve literature u kući nesumnjivo ili “pravi Srbin” paraduhovno modeliran po ideal-tipskom obrascu od Struktura preporučene moronizacije podanika, ili je – psihijatar. No, psihijatri čitaju i druge knjige, dok narečeni podanici – jok. Bole ih glava čim prečitaju, a čuli su da od toga hoće i da se poludi. Te ćete im zato, eventualno, u kući pronaći još samo Knjigu o Milutinu, Nož, Ćeraćemo se još i Tajno društvo PGC (kupljeno greškom). Jedan, kažu, probao da čita i Vreme smrti, ali brzo odustao – onaj Dobrica, brate, mnogo nešto razvlači i zavrće, femka se k’o mlada frajla, jebali ga i Rat i Mir!

Policija je, međutim, izvolela saopštiti, kao očigledno veoma važnu i znakovitu stvar, kako je u bivku Milivoja Gutovića, portira na Novosadskom sajmu i atentatora na Boška Peroševića, pronašla knjige o “parapsihološkom ratovanju” i “terorističkim organizacijama” i slično brošurirano smeće. Javnost je (naročito ona neizlečivo retardirana višegodišnjim konzumiranjem ovog đubreta) pronicljiva i pametna, namiguje nam policija, pa će sama zaključiti šta to znači... Ako se neko eventualno bude i dalje odupirao uverenju da je narečeni seoski frustrat iz Ratkova deo Globalne Zavere Protiv Vaskolikog Srpstva, definitivno će biti poklopljen nedvosmislenom tvrdnjom da je Gutović “boravio u inostranstvu” gde je “održavao kontakte sa stranim državljanima”. Ovo je, van sumnje, devijantno ponašanje: pravi patriota, ako je već nuždom i nevoljom prisiljen da provede neko vreme u inostranstvu, odmah se sam prijavi najbližoj SRJ ambasadi ili konzulatu i tamo, u dobrovoljnom zatočeništvu, iza debelih diplomatskih zidina provede vreme neophodno za boravak izvan Otadžbine, pošto ga svugde drugde – u svakoj ulici, u metrou, u bistrou, u pabu – vrebaju neslućene opasnosti u vidu kontakata sa stranim državljanima. Ovlašćene Službe su, naime, odavno nepobitno utvrdile da u inostranstvu strani državljani (baš kao i strani jezici, ružni i nerazumljivi) brojčano ubedljivo preovladavaju! Na primer, u Italiji ima zapanjujuće mnogo Italijana, što nikako nije slučajno (nismo mi naivni!), pa se ta upozoravajuća “koincidencija” njihovog sumnjivog grupisanja i njene implikacije na našu Bezbednost trenutno pomno proučavaju, o čemu će javnost biti obaveštena po okončanju istrage.

No, priča o “bezbednosnoj interesantnosti” kontakata sa stranim državljanima deo je jednog dosadnog mentalitetsko-idejno-političkog evergreena, smarajuće predvidiv simptom starog dobrog kontinuiteta sa po(d)ukama Lenjina, Staljina i ostalog kvaziideološkog otpada na kojem su svoje retardirane “horizonte” formirali oni koji i dalje bestidno vladaju ovom poniženom i osramoćenom zemljom; utoliko se na sve to može samo odmahnuti rukom, u tužnom uverenju da se glupost ovde već širi vazduhom, kao proletnji grip. Ali, ono “senzacionalno” otkrivanje u Gutovićevom stanu kamara oknjiženog đubreta, čiji je prirodni pokrovitelj sam režim sa njegovim brojnim duhovnim filijalama (nećete naći nijednu “zaverološku” budalaštinu u izdanju neke “izdajničke i plaćeničke” kuće!), po(t)kazuje stepen dezorijentisanosti jedne Klike kojoj se sada vraćaju i svete sekundarne sirovine koje je ona sama proizvela, promovisala, izdala, uzveličala, istitulisala, iznagrađivala. Zato je zaista potresno u svojoj posvemašnjoj bedastosti kada neko ovakvim otpadom optužujuće maše pred onima koji tu tvar nisu ni jeli ni mirisali. Primaoci “parapsiholoških” poruka ovakve paraliterature jesu prava čeda režima, to su njegovi i samo njegovi nedoučeni – a samim tim i opasni – duhovni siročići, i neka on sada vidi šta će sa njima, a ne da za njihove nebulozne postupke optužuje upravo one koji ih nisu šopali nejestivim materijama organskog porekla.

Još malo pa će decenija i po otkad se svima ustrajno nameće jedan “pogled na svet” koji beži od ozbiljnosti i racionalnosti kao krme od mesara, i ta dugogodišnja sistematska kontaminacija umova i emocija polupismenih poluperiferijskih celodnevno bunovnih likova – kao najpogodnijeg “ljudskog materijala” za vaskoliki fašizam – pre ili kasnije morala je da urodi plodom. Njena nakazna čeda sada su svugde oko nas, a njihovi cinični očusi sada bi ne samo da ih se odreknu nego i da ih utrape onima koji im, definitivno, nikada nisu držali sveću. To tako ipak neće ići, pa će gospoda morati sama da se pomuče, u skladu sa savremenom ekološkom devizom: vaše đubre – vaš problem!

Urbani Bušmani, XX vek, 2001.

Povezani članci:

• Šta je to nacionalna vlada?

  Šta kog đavola znači „nacionalna vlada“? Radikali, DSS i socijalisti prete nekakvom nacionalnom vladom, što implicira da vlada koju bi sastavio Tadić, ili, što je još gore, u kojoj bi bio LDP, ne bi bila nacionalna, nego, recimo, nenacionalna, anacionalna, protivnacionalna. 

• Doktor Igi i Doktor Voki

  Sav taj kvazihedonistički urbo-turbo-trešdens tresiguz, muzički retardiran a tekstualno imbecilan do te mere posvemašnje skarednosti da nije jasno kako nam se svima nebo nije obrušilo na glavu, bio je onaj prateći zvuk iz pozadine na moronskim zabavama jul-je-kul podmlatka, ali i na splavovima i ostalim okupljalištima vaskolikog ološa koji su devedesete naplavile u naše živote. Kao i turbo-folk, dens je neodvojiv od kulture glamurizacije primitivizma, nasilja i kriminala, od kulture degenerične koliko i nihilističke «zabave» za trenutke maroderskog predaha negde u pozadini fronta.

• Ivičina božanska siesta

  Ivica Dačić nije Bog, ali čini se da hrli ka tom statusu. Taj čovek još od postizbornog ponedeljka vredno pravi Vladu Srbije, a svi mu se nude da mu u tome pomognu – i tako to traje šest uzastopnih dana, širom Beograda, Moskve i Sheveningena. Sedmog dana, u nedelju, pregovora o Vladi nema: «odmaram se, zato danas nema pregovora o Vladi», prostodušno kaže Ivica.

• Izdajnici javorovog lista

  Priznaću vam nešto: voleo bih, intimno, da su Priština, Gnjilane i Prizren ostali u državi čiji glavni grad se zove Beograd. Ali, još više bih voleo da su i, recimo, Ljubljana, Bled, Zagreb, Umag, Baščaršija i Kavadarci ostali u državi čiji glavni grad se zove Beograd, u državi u kojoj sam se rodio, proživeo prvih 26 godina, i naivno verovao da će ona biti tu zauvek, i kad mene više ne bude. 

• Nacionalna vlada

  Izjava Vojislava Šešelja o ubici Zorana Đinđića precizno karakteriše nacionalnu vladu koju bi da sastave SRS-DSS-NS-SPS-PUPS-JS i nestranačke ličnosti. Kandidat za ministra policije objašnjava da u toj izjavi nije reč toliko o samom ubici, već o ogranizaciji Crna ruka, koju bi, može se pretpostaviti, taj ministar i njegova nacionalna vlada obnovili, kako bi se uklanjanjem izdajnika ostvarili nacionalni ciljevi. Nacionalna bi vlada, dakle, obnovila Jedinicu za specijalne operacije.