U skorašnjem napisu u Politici Branko Milanović je izneo predlog da se srpske stranke odreknu integracije u Evropsku uniju zarad političke stabilnosti. Ovo bi, valjda, trebalo razumeti kao argumentum ad absurdum. Tvrdnja je: ako se želi politička stabilnost, potrebno je odustati od integracije u Evropu. Zašto? Zato što je za većinu zemalja članica Evropske unije Kosovo nezavisno. Šta će se tim odustajanjem od Evropske unije postići na Kosovu? Ništa. Dakle, politička se stabilnost u Srbiji može postići samo tako što će se posle gubitka Kosova odustati od Evropske unije. Iz toga sledi da se u Srbiji može postići politička stabilnost samo ako se teži nedostižnom i odbaci se dostižno.

To je apsurdno. Što znači da bi ili trebalo zaključiti da je u Srbiji samo apsurdna politika stabilizirajuća, što nije nemoguće, ili da nije moguća politička stabilnost koja bi se zasnivala na apsurdnim ciljevima. Ukoliko bi se uvažavale činjenice, ne bi trebalo očekivati da će se tako obezbediti politička stabilnost. Razlog je u tome što politička nestabilnost u Srbiji nema veze ni sa sukobom na Kosovu, a ni sa pridruživanjem Evropskoj uniji. Politička nestabilnost je posledica napora koje ulažu pojedinci, kao što je to činio Slobodan Milošević u prošlosti, da imaju autoritarnu vlast ili napora koje ulažu partije i njihovi lideri, DSS i Vojislav Koštunica danas, da vladaju iako su manjina. Autoritarne vođe i autoritarne političke stranke ne mogu da obezbede političku stabilnost.

Ko, uostalom, preti političkom destabilizacijom na Kosovu i u Srbiji? Po dosadašnjim izjavama, jasno je da Demokratska stranka ne preti da neće prihvatiti rezultate izbora. Destabilizacijom preti najviše DSS, a implicitno i SRS. Hoće li biti spremni da sa pretnji pređu na dela, ostaje da se vidi. Kao što ostaje da se vidi koja će tačno biti njihova politika, recimo u privredi. Jer će, naravno, politička stabilnost zavisiti i od toga hoće li obezbediti privredni napredak.

Izjave koje daju njihovi predstavnici ne obećavaju. Recimo, Jorgovanka Tabaković kaže sledeće, opet, u Politici: „Meni je cilj da se razdužimo onako kako su to uradili Rusi. Oni su za nekoliko godina potpuno vratili dugove. Osim zvaničnih mera, postojale su mere o kojima se samo priča. Jedan vrlo zanimljiv deo mera o kojima se priča bio je da je svima koji su se naglo obogatili u vreme Borisa Jeljcina postavljeno pitanje da li će dozvoliti preispitivanje porekla kapitala ili će deo novca izdvojiti za vraćanje državnih dugova. Jasno je šta su izabrali. Niko se nije obogatio na zakonit način, pa čak ni naši bogataši. Na bliskosti vlasti i privilegijama mnogi su profitirali.“

Reč je o spoljnom dugu, o dugu prema inostranstvu, pre svega prema zemljama članicama Evropske unije. Kako on nastaje? Iz deficita na tekućem tačunu, koji je prošle godine iznosio oko 5 milijardi evra. Sve to nije dug, ali jeste obaveza prema inostranstvu. Ukoliko bi se zaista težilo tome da se Srbija samo „za nekoliko godina“ razduži, bilo bi potrebno da se iz 5 milijardi deficita pređe u veliki suficit. Inače, čak i ako bi se sva imovina bogatih nacionalizovala i prodala strancima, a potom se taj novac iskoristio za vraćanje dugova, Srbija bi svejedno i dalje gomilala dugove prema inostranstvu, a deficit bi se na tekućem računu povećao, jer bi u njega ušle povećane obaveze prema strancima kojima je imovina prodata. Ono što je omogućilo Rusiji da vrati strane dugove nisu povećani porezi i nedobrovoljni prilozi ruskih bogataša, već veliki suficit u spoljnoj trgovini usled visoke cene, pre svega, nafte i gasa.

Ukoliko bi se zaista težilo drastičnom smanjenju uvoza – kako bi Srbija „za nekoliko godina“ razdužila – to bi podrazumevalo dramatičan pad potrošnje i investicija. Teret bi podneli oni kojih ima najviše, a to su srednja klasa i siromašniji. Najbolje bi prošli bogatiji, bez obzira na to što bi delimično pomagali državi da vraća strane dugove. Kao što se može videti iz veoma dobrih analiza Andreja Ilarijonova, Borisa Nemcova i Vladimira Milova, imovinska i nejednakost dohodaka, a i socijalna nesigurnost, su veoma povećani upravo u Putinovoj Rusiji. Srbiji taj primer nije ni potreban, jer je poznato koji su bili privredni rezultati socijalističke i radikalske vlasti iz devedestih godina prošloga veka.

Dakle, privredna politika koja se najavljuje, a i politička konfiguracija koja je navodno potrebna da bi se obezbedila politička stabilnost, može samo da izazove socijalne i političke sukobe – ne oko Kosova i ne oko Evropske unije, već oko životinih šansi i sloboda u Srbiji.

Peščanik.net, 28.04.08.

Povezani članci:

• Ćutanje pred objavom rata

  Radikali su došli kod predsednika Vlade i predložili mu da ponovo objavi rat celom svetu. Još jedan rat. Rat sa izvesnim završetkom. Majke i očevi izvadite pogrebna odela. Mladost ćemo opet ili sahranjivati ili ispraćati u inostranstvo. I jedno i drugo ići će na dušu ne samo uvek spremnih izvođača krvavih radova već pre svega na račun višednevnog ćutanja Vojislava Koštunice.

• Beleška o orijentaciji

  Pod uticajem dve suprotstavljene sile – unutrašnje, koja je bila u zavadi sa stvarnošću i spoljašnje, koju je proizvodio Tadić – Radikali se nisu naprosto rascepili, nego su popucali, kao grnčarski sud.

• Bogobojažljivi i radikalima skloni

  Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag »dobrovoljno« u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića...

• Greh Tomislava N. ili: o limitima nihilizma

  Po svemu sudeći, Tomislav Nikolić je postao novi Dragan Marković Palma. Ne «formacijski», nego ideološki, što je, uostalom, mnogo važnije.

• Kako glasati

  Glasanjem za manje zlo potvrđujete pravilo i dosadašnju ustaljenu praksu da za uspeh u političkoj utakmici ne morate biti “dobri”. Dovoljno je da budete “manje zlo”. Time obeshrabrujete “dobre”.