Kao i sve drugo, i takozvani kosovski dug je potpuno ispolitizovan. Navodno, to ima neke veze sa tim da li Srbija priznaje ili ne priznaje nezavisnost Kosova.

Iz toga bi trebalo zaključiti da je Kosovo deo Srbije ili zavisi od nje ako Srbija plaća kosovske dugove. Čim se stvar tako postavi, jasno je da ta politizacija nema nikakvog smisla. Tome bi se mogao dodati i razlog koji bi bio očigledan čim bi se o kosovskom dugu raspravljalo jednostavno kao o dugu.

Ukoliko bi taj dug bio obaveza Kosova, on bi u celini ili najvećim delom bio otpisan. Slično kao što je otpisan veliki deo srpskih dugova posle 2000. godine. Srbija, dakle, otplaćuje dug koji ne bi uopšte postojao ukoliko bi se preneo na Kosovo, kome inače i pripada.

Iz ovoga bi se moglo zaključiti i da bi poverioci mogli biti spremni da o tome razgovaraju sa Srbijom i sa Kosovom, mada je njima naravno u interesu da im Srbija novac vraća kada već to smatra da joj je u političkom interesu.

Problem je za srpsku vladu u tome što bi o kosovskom dugu morala da pregovara i sa Kosovom. Takvi su pregovori već vođeni i Ahtisarijev plan sadrži rešenje.

Nije možda na odmet ukazati na dva pogrešna argumenta koja se u ovom kontekstu potežu. Prvi je da Srbija ne bi trebalo da vraća kosovski dug jer tamo ne ubire poreze. To je potpuno irelevantno: dug je dug.

Iz kojih će ga poreza ili drugih prihoda vraćati dužnik, nije od značaja za poverioca. Drugi je da bi time bilo narušeno poverenje poverioca u srpska dugovanja. Najverovatnije bi bilo upravo obratno, jer bi ukupni dug bio manji.

Blog LDP, 07.03.08.

Povezani članci:

• Anatomija jedne parole

  Hajde da malo razmotrimo fenomen „usiljenog rodoljublja“. I to one vrste koja pretenduje da bude vrhovni, pa tako i jedini kriterijum patriotizma. Pre par decenija, često smo se sretali sa smrtonosnom verzijom ljubavi prema otadžbini. Ona je uglavnom podrazumevala spremnost da se u ime tog plemenitog osećanja pogine. Naravno, od takvog rizika bili su amnestirani oni koji su tu patetičnu i opaku varijantu žrtvovanja najagresivnije promovisali.

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Baden i Metohija

  Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.

• Balkan: Kosovo nije poslednji teritorijalni sukob

  Srbi su šampioni sveta u pucanju sebi u nogu. Oni iz Mitrovice (srpske enklave na severu Kosova) nisu propustili da potvrde ovo pravilo, kada su se pre nekoliko dana obrušili na vojnike Ujedinjenih nacija (i to toliko da su izazvali smrt jednog ukrajinskog vojnika). U poslednjih dvadeset godina Srbi su se pokazali nesposobnima da kontrolišu svoj bes, ponekad veoma legitiman, i da ga spreče da se pretvori u nasilje. 
  

• Bez panike!

  Vaistinu ne vidim oko čega se mi toliko brinemo. Sve smo preduzeli. Ne postoji nikakav "kosovski problem", iznova je objasnio jedan savetnik; postoji samo problem sa "albanskom nacionalnom manjinom u južnoj srpskoj pokrajini". Problem je, uostalom, već saniran nizom mera i akcija iz akcionog plana.