Rast cena prati povećani broj štrajkova. Zašto je tako? Budući da je rast cena bar delimično posledica rasta plata, trebalo bi da su zaposleni zadovoljni, posebno ukoliko pate od novčane iluzije, to jest ne mare za realnu vrednost svojih primanja. To bi, možda, bilo tako ako bi sve plate rasle po istoj stopi i u isto vreme. Ali se, najčešće, plate povećavaju u jednoj oblasti, a ne i u drugoj, tako da se zaposleni u jednoj porede sa onima u drugoj, pa mogu da štrajkuju kako ne bi zaostali. U Srbiji je taj način utvrđivanja plata već gotovo institucionalizovan, tako da se uglavnom zna kada dolaze na red štrajkovi u pojedinim delatnostima. U poslednje vreme štrajkuju i oni koji nisu to ranije činili, a može se očekivati da će taj oblik pritiska na rast nadnica biti učestaliji kako se ubrzava inflacija.

Kao i u mnogim drugim zemljama, štrajkuju posebno mnogo oni koji rade u javnom sektoru. U zemlji kao što je Srbija, gde je puno nezaposlenih i malo zaposlenih, štrajkovi u privatnom sektoru bi trebalo da budu prilično retki. Jer je ponuda rada velika, pa su i izgledi da će se doći do novog posla, ako se izgubi stari, prilično mršavi. U javnom ili državnom zaposlenju, stvari stoje drukčije, jer ti štrajkovi neposredno ugrožavaju rad same države, pa tako i popularnost političara, a i organizovanost je veća. Pa su i izgledi da će se ostvariti postavljeni cilj takođe značajni.

Ovaj problem nema neko generalno rešenje, ali nije rđavo ako se primeti da stabilne cene odvraćaju zaposlene, čak i u javnom sektoru, od toga da štrajkuju. Sa jedne strane, njihova je realna plata stabilna, a sa druge strane nema povećanja plata ni drugim zaposlenima, pa nema ni tog opravdanja da se traži povišica. U Srbiji se istovremeno inflacija ubrzava, a i naknade zaposlenima se koriste u predizborne svrhe. Tako da bi trebalo očekivati još veću nestabilnost na tržištu rada. Dodatni problem je u tome što plate rastu i u privatnom sektoru. Ovo je donekle i zato što je on u ekspanziji, pa raste tražnja za radom, posebno ljudi koji imaju određene sposobnosti ili su obrazovani. To znači da će produktivnost rada biti veća u privatnom sektoru, a da će se smanjivati u javnom, pa će postojati pritisak na plate u javnom sektoru da se smanjuju, ako ne baš apsolutno, onda bar relativno. To dodatno motiviše zaposlene u javnom sektoru da štrajkovima ili na druge načine zahtevaju povećanje plata.

Sve ovo ne znači, kako se često kaže, da ljudi koji rade za državu u Srbiji imaju velike plate. One su svakako male. Problem je što rad nije upotrebljen produktivno, tako da one svejedno vrše pritisak na inflaciju. A dodatan je problem što rastu uporedive plate u privatnim preduzećima, i to posebno u sektoru usluga. Ovde bi se moglo nešto reći o politici obuzdavanja inflacije i uticaja na plate.

Naime, u Srbiji se vodi politika jakog dinara kako bi se usidrio rast cena. To, međutim, podstiče rast sektora koji ne učestvuje u spoljnoj trgovini. Pre svega, rast usluga, i to onih kojima su cene tržišno određene. Tako da i plate u tom sektoru rastu brže od produktivnosti. Ponekad se kaže da bi to trebalo da vrši pritisak na vlasnike i menadžere da agresivnije smanjuju troškove, ali je češći efekat da dolazi do pritiska na cene, to jest da se ubrzava inflacija. Što je, po svemu sudeći, slučaj u Srbiji. Tako da se, pomalo paradoksalno, apresijacijom dinara dobija i usporavanje inflacije, preko povećanog uvoza, i ubrzanje inflacije, pre svega u sektoru usluga, bez obzira da li je reč o onome u javnom ili u privatnom vlasništvu. Uz to, moguće razlike među njima podstiču zaposlene, pre svega, u javnom sektoru da štrajkovima isposluju više plate.

Prva bi mera, dakle, trebalo da bude da se stabilizuju cene, ali ne preko politike kursa. To nije lako jednom kada se pokrenu štrajkovi i ubrza inflacija.

Danas, 12.12.07.

Povezani članci:

• Bazna inflacija

  U ovom članku ću pokušati da objasnim zašto je za pojedince i firme ključan potrošački nivo cena, a ne recimo bazna inflaciju. 

• Dafinizam nije umro

  Smrt Dafine Milanović oficijelno je doživljena u Srbiji kao guranje ružne prošlosti pod tepih, ali ne i kao konačno građansko odrastanje siročadi.

• Deset uslova za svetu zemlju

  Uslov svih uslova jeste da štrajkač bude u mantiji ispod koje nema ništa. Podsetiću vas da smo pre šest meseci imali tragičan slučaj štrajkača glađu u Nišu, koji su umrli, a njihovi zahtevi nisu usvojeni, niti je ta teritorija ispred skupštine opštine proglašena svetom zemljom. To je još jedan dokaz da svako može da štrajkuje glađu, ali da samo preosvećeni dobijaju šansu da svoje livadsko ognjište pretvore u svetu zemlju.

• Država stvara inflaciju

  Kada je nedavno rebalansom srpski budžet u 2005. uvećan za oko 100 milijardi dinara u odnosu na 2004, režimski mediji poput RTS, B92 ili Novosti su ćutali, a ni ostali se nisu interesovali. A bio je to razlog za prvorazrednu uzbunu, jer je time budžet uvećan za 30%, i tako postao daleko najvažniji faktor inflacije. Četiri su osnovna faktora inflacije u Srbiji. 1. Ogromna državna potrošnja, što se vidi iz navedenog. 2. Javna i javna komunalna preduzeća koja svoju neefikasnost prebacuju na cene, tj. potrošače...  

• Haška jagnjetina

  Ovo Filaretovo proseravanje glede štrajka glađu, jer ta vrsta svinje ne zna šta je dosta kad je ždranje u pitanju – izgledalo bi kao vic iz duševne bolnice, da iza ovog protesta ne stoji podrška Koštunice i njegovih prijatelja; ne zato što im je Filaret drag i šarmantan, verovatno je da ga preziru koliko zaslužuje, ali je ovog časa glupi Filaret zgodan primer da se pokaže da je Crna Gora izdajnička (EU) država i da je čitava priča samo deo antievropske tendencije koju današnja Srbija podgreva ne birajući sredstva; dobar je i Filaret, koristiće!