Uskršnja poslanica SPC i ’’kosovski zavet’’ o Kosovu i Jerusalimu, i potpisivanju sporazuma sa EU.
Matrica jedne etablirane ideologije na kojoj stoji V. Koštunica.

Kada je u uskršnjoj noći – velikoj noći neugasle ljudske nade – posle službe pročitana uskršnja poslanica SPC vernicima i celom narodu, mnogi su ostali zbunjeni. I to ne samo u laičkoj, već i u crkvenoj javnosti. Videlo se to i po tome što se niko – čak i oni za koje je crkva spasenjska ustanova – nije usudio da poslanicu komentariše. I kada se beogradski ’’Danas’’ odlučio da to učini, zabuna je ostala. I neka, ne mala, nelagodnost.

Dobro je to što se ljudi u poslanici opominju da traže ono dublje, duhovno jer velika noć ’’nade trećega dana’’ to i podrazumeva. U nekim drugim akcentima leži zabuna – pomešano je sveto i profano. Uzvišeno i dnevno–političko. I sve to u vezi s Kosovom. Postoji naravno, istorijska istina o bici 1389. koju svi znaju – ugasila se srpska država i nije je bilo vekovima. Postoji kosovski mit i predanje, te kosovska legenda. I svi znaju, ili bi trebalo da znaju svih pet stupnjeva formiranja kosovske legende. Mitovi i legende su uostalom, deo kulture svakog naroda. Nevolja je u tome što se u poslanici operiše pojmom zavet. Sve može Kosovo biti, ali za hrišćansku Crkvu postoji samo jedan zavet – to je Novi zavet Hristov. I ništa drugo, jer nekog drugog zaveta ni kao metafore nema, a da nekog smisla – za hrišćanina – imati može.

Nema ni živoga ni mrtvoga Rusa koji je od velike bitke na polju Kulikovom pravio zavet. Nema ni Francuza koji je od bitke kod Poatjea – presudne za čitavu Evropu – načinio neki novi zavet. A tu je konjica Karla Martela spasla Evropu od saracenske najezde. Ne, toga sigurno nema i bilo nije. Ovo svetogrđe je izum uspaljenih ideologa. U tekstu poslanice stoji: treba ispuniti kosovski zavet i sve će biti rešeno. Tekst je jasan:’’Ako držimo taj zavet, niko nam neće oteti KIM, ni ovoga ni onoga veka, kao što niko nije mogao jevrejskom narodu oteti njegov sveti Jerusalim’’. Nesrećni Srbi s Kosova, između čekića i nakovnja balkanskih ideologa, treba samo da pričekaju nekih dve hiljade godina. Lepo i utešno, nema šta, od naših arhijereja. A uz njih je na bdeniju i legendarni Legalista V. Koštunica, sa zvaničnim državnim Guslarem, koji ovako opeva Srbiju:

Samo se ovde, carice nebesa,
Na mom jeziku moli bez zastanka.
I ne laže ništa i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.

I tako dalje – a dokle, malo ko zna. A u poslanici stoji i jedna dobra i zaista mudra opomena: ’’Znanje stečeno iskustvom jeste najveća potvrda vere’’. E da bi tako bilo, ali nesrećni Srbi s Kosova znaju da je tako kako je, i tužno slušaju šta im crkva poručuje. I sve je to neverovatno, ali je istinito. I tužno istinito, da i Bogorodica zaplače, a njen smo plač slušali u uskršnjoj noći.

Lažu političari i pesnici i to je ono najgroznije.

A vrhovni Legalista ponavlja da je svaka reč vladike Nikolaja dostojna da bude uklesana u mermer, jer on je nama ’’putovođa vazda kroz vekove i učitelj’’. A Nikolaj je 1940. u predgovoru za famozno Kremansko proročanstvo, doslovce tvrdio da se zemlja ne okreće, da je ravna ploča. Pravo je V. Koštunice i njegovog Nikolaja da se opredeljuju za geocentričnu ili heliocentričnu teoriju, ali je naše pravo – to su dobre reči iz ovogodišnje poslanice – da ’’verujemo u znanje stečeno iskustvom’’. Sve prorok do proroka, i ne zna se ko je veći od većeg.

I to Kremansko proročanstvo su ideolozi udesili za V. Koštunicu – inače to je ’’faljšivka’’ plaćena svojevremeno iz dvorskog dispozicionog fonda. Evo kako svedoči Blic 03.03.02, gde jedan ideolog iz tabora V. Koštunice kaže: ’’Seli smo i napisali ceo jedan deo Kremanskog proročanstva’’. Poznati pisac Dušan Kovačević objašnjava: ’’Onda smo dopisali da će se pojaviti takav čovek i onda sam dao opis Koštunice kao foto–robota’’. Pisac je detaljno opisao novog junaka V. Koštunicu, a na pitanje odakle mu takva ideja, on mirno odgovara: ’’Naš narod voli mit.’’

I tako, sve dalje i dalje, i niko ne zna dokle, jer mitu kraja nema.

I kada je, na treći dan Vaskrsa, kako se izjasnio V. Koštunica, šef države B. Tadić potpisao preliminarni sporazum sa EU, sve je krenulo kako je i moralo krenuti. Kune se šef države da je ministar B. Đelić ’’potpisao to ćirilicom’’, ali mu niko ne veruje. Unezverena pogleda, mučeći muku sa svojim naočarima, čita Koštunica neki ’’sastav’’. I to niko ne razume, a nije sigurno i da on sam to shvata. Panika. Zakreštale su režimske ideološke čavke, traže spas za Srbiju. Od Evrope. Nego šta.

Najdalje je dobacio neki ministar – kažu da se prosvetom narodnom bavi – Lončar, koji je čin šefa države označio kao ’’Judin pečat’’. Toliko smo se trudili da ’’Judino jevanđelje’’, koje je čamilo u pesku Nag–Hamadija šesnaest vekova, ugleda svetlo dana i na srpskom jeziku – izdanje National geographic, Beograd, 2006. I eto, opet nesrećni Juda Iskariotski nije Hristov verni učenik i sledbeniik, već se inkarnirao kao Srbin, u osobi šefa države B. Tadića.

I tužno i smešno – ali to je Srbija u kojoj V. Koštunica tek namerava da vlada.

Grme proroci, lažu pesnici, i zvona zvone. I nikom se ništa ne može reći. Ovde je ’’poezija’’ odavno pobedila istoriju. To zna naravno i pisac ovih zapisa iz palanačkog podzemlja, zna da je ovo uzaludan posao. Jer godinama piše pisma koje niko ne otvara i ne čita. Nemoguće je to, od zaglušne buke licemera koji ispunjavaju neki novi zavet. A njima nije do Kosova, ni do nesrećnih Srba na Kosovu, jer ih zanima samo neki zavet, koji je – to je jasno – sve drugo nego Novi zavet Hristov. Živimo vreme laži – i to se po svemu vidi.

Peščanik.net, 30.04.08. 

Povezani članci:

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 22. emisija

  Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Šizofrenija

  Doktor Koštunica našao je baš subotu popodne, kad radni ljudi i građani imaju pametnija posla, da objavi tragičnu i preranu smrt svoje Vlade. Taj njegov obdukcijski nalaz, post mortem, kako se kaže, nije nam doneo ništa novo: njegova je Vlada, naime, uginula prirodnom smrću još negde početkom februara, kao što se i očekivalo u stručnoj javnosti. Doktor Koštunica je, naravno, spor, temeljit, ponekad čak i dostižan, pa mu je trebalo ovoliko da objavi taj exitus.

• Žanrovske metamorfoze kosovskog zaveta

  Kosovski zavet je izvorno i pre svega književna pojava, na srpske istorijske prilike preneseni osnovni kalk Jevanđelja. Njime je realna nesreća koja je Srbe zadesila 1389. (pored pogibije, razaranja, još i gubitak samostalnog političkog života i prekid razvoja kulture), bar donekle kompenzovana: tek je taj kalk omogućio samoidentifikaciju Srba s vrhunskom paradigmom judeohrišćanske civilizacije u kojoj su do tada učestvovali na akcidentalan način, kao objekti kulturnog uticaja Vizantije.