Recimo, možda bi se moglo razmisliti šta je tačno značenje ustavne odredbe, ako se ona unese u novi ustav Srbije, da je to država Srba i drugih građana. Građani, pretpostavljam, imaju individualna prava i obaveze, a Srbi? U drugim zemljama gde su se unosile takve odredbe tvrdilo se da se time samo ističe istorijska činjenica o tome ko je zaslužan za stvaranje države, a računam i odgovoran, što se ponegde na ovaj ili onaj način i isticalo. Ali ako je istorija važna kada se određuje čija je država, mora biti da je važna i kada se utvrđuje i to ko je odgovoran za to što je činjeno u ime te države.

Ako se sada zaista prihvata individualizam, trebalo bi očekivati da se tako definiše i država, a i da se drugi narodi takođe shvataju kao skup individua. To bi recimo značilo da se smatra neprikladnim govoriti o „agresivnoj etničkoj grupi“, što ne samo da jednom etničkom kolektivitetu pripisuje svojstva, već ga okrivljuje za zločinačke namere, jer je agresija zločin jedne ili druge vrste.

Mislim da samo ova dva primera govore o tome čemu bi sve vodio dosledni individualizam. U rekacijama na izjavu gospodina Ahtisarija rečeno je i da je neumesno ukazivanje na posledice Miloševićeve vladavine po rešenje konačnog statusa Kosova odnosno odnosa između Srbije i Kosova. Zanimljivo je zapitati se ima li nekoga u pregovaračkom timu ko veruje da je Miloševićeva vladavina beznačajna po ishod sadašnjih pregovora o Kosovu? Na ovo nije teško dati odgovor. Mislim da je jasno da niko, ili bar niko ko je meni poznat, u pregovaračkom timu ne bi bio spreman krajem osamdesetih godina ili u bilo kom času pre 1999. da ponudi predstavnicima Kosova ovo što im sada nudi. Mnogi, ako ne i svi, ne bi bili spremni ni da sa tim predstavnicima razgovaraju.

Ovde se uvek prisetim reakcije na kraju osnivačke skupštine Demokratske stranke kada je pročitana izjava o Kosovu u kojoj se pozivalo, navodim po sećanju, na „razgovore sa demokratskim predstavnicima Albanaca“. Nastala je pobuna u sali i kasnije na Glavnom odboru na samu pomisao da se sa Albancima uopšte razgovara, pregovori se nisu smeli ni pomenuti. O tome šta se smatralo da im se može ponuditi govori postojeći ustav. Dakle, tek posle jedne decenije Miloševićeve vladavine i više od pet godina od njegove smene, razgovara se i pregovara sa predstavnicima vlasti na Kosovu i nudi im se priznanje suverenosti koja bi bila okrenjena samo za mesto u Ujedinjenim Nacijama.

U kom to smislu onda Miloševićeva vladavina nije važna za ishod pregovora o statusu Kosova? Druga je stvar što bi bilo bolje kada dve strane ne bi raspravljale o prošlosti i kada bi se usredsredili na nalaženje rešenja koje uvažava interese obe strane. Ovde bi samo trebalo usput uakazati da ako bi trebalo ostaviti po strani period Miloševićeve vladavine, ne bi trebalo ni pominjati srednji vek i zlatno doba srpske države kao razlog da se Srbiji prizna pravo na Kosovo. No, nema sumnje, najbolje bi bilo kada bi dve strane raspravljale o tome kako bi trebalo da urede svoje odnose u interesu budućnosti. To znači da bi trebalo da nađu kompromisno rešenje.

E sada, kompromis podrazumeva da se obe strane saglase sa rešenjem, a to nije moguće ako se od nekoga traži da na kraju bude u gorem položaju nego što je bio na početku. I tu valja videti da ono što nude srpski pregovarači nije prihvatljivo za albansku stranu zato što bi time oni imali manje nego što imaju sada. Delili bi suverenost sa Srbijom, bar na ograničeno vreme, a sada je dele sa međunarodnom zajednicom. Za vlasti na Kosovu postojeće stanje je prihvatljivije. Srpska bi strana, opet, trebalo da dođe do toga da može nesmetano da ostvaruje interese koje ima na Kosovu, a to su oni koji se odnose na decentralizaciju, svojinu i sve ono što je vezano za verske i druge kulturne objekte.

Pregovori su bili zamišljeni upravo da omoguće dvema stranama da uz međunarodno posredovanje dođu do tog kompromisa. I bez obzira na sve ove usputne rasprave o istoriji i o kolektivizmu, ishod će biti upravo takav kompromis.

Povezani članci:

• Anatomija jedne parole

  Hajde da malo razmotrimo fenomen „usiljenog rodoljublja“. I to one vrste koja pretenduje da bude vrhovni, pa tako i jedini kriterijum patriotizma. Pre par decenija, često smo se sretali sa smrtonosnom verzijom ljubavi prema otadžbini. Ona je uglavnom podrazumevala spremnost da se u ime tog plemenitog osećanja pogine. Naravno, od takvog rizika bili su amnestirani oni koji su tu patetičnu i opaku varijantu žrtvovanja najagresivnije promovisali.

• Anti – antifašizam

  Nakon sloma hladnog rata radikalno se menja kultura sećanja, a time i odnos prema fašizmu. Nova sadašnjica, koja otvara novu budućnost, uvek traži i novu prošlost.

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Baden i Metohija

  Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.

• Balkan: Kosovo nije poslednji teritorijalni sukob

  Srbi su šampioni sveta u pucanju sebi u nogu. Oni iz Mitrovice (srpske enklave na severu Kosova) nisu propustili da potvrde ovo pravilo, kada su se pre nekoliko dana obrušili na vojnike Ujedinjenih nacija (i to toliko da su izazvali smrt jednog ukrajinskog vojnika). U poslednjih dvadeset godina Srbi su se pokazali nesposobnima da kontrolišu svoj bes, ponekad veoma legitiman, i da ga spreče da se pretvori u nasilje.