Grupa vodećih  poslovnih ljudi upozorila je poslanike da ne ugrožavaju odnose zemlje sa Evropskom unijom i pozvala članove Parlamenta da ne koriste antievropsku retoriku.

Ko je poverovao da se ovo dogodilo u Srbiji, grdno se prevario. Nije se dogodilo u Srbiji, već u Velikoj Britaniji, mada već poodavno ima razloga da se nešto slično dogodi i kod nas.

U Velikoj Britaniji već izvesno vreme traje burna polemika oko Lisabonskog sporazuma (koji treba da zameni neuspeli ustav EU i reformiše proces donošenja odluka u Uniji). Ima kritičara koji ubeđuju javnost da Velika Britanija ne treba da ratifikuje taj Sporazum, jer bi time prenela previše svojih suverenih nadležnosti na tela Evropske unije. Debatu o tom dokumentu počeo je i Parlament a istog dana 35 privrednih lidera Velike Britanije napisalo je pismo i poslalo u javnost.   

Poslovni lideri jedne od ekonomski najmoćnijih zemalja sveta upozoravaju poslanike da u ključnoj raspravi u britanskom Parlamentu o Sporazumu iz Lisabona ne ugrožavaju odnose Londona i Evropske unije i da ne koriste antievropsku retoriku u situacijama kada samo žele da kritikuju taj Sporazum. „Poslovna zajednica ne sme da ćuti. Britanska ekonomija uveliko je imala koristi od članstva u EU i ’konstruktivni angažman’ sa Evropom predstavljao bi pravilan politički pristup. Ponekad je neophodno imati kritičan odnos prema onome što EU govori i čini. Ali to je potrebno činiti u kontekstu sveukupne podrške pozitivnom odnosu Britanije i EU“, piše u pismu koje su, između ostalih, potpisali šef Britiš erlajnza Vili Volš, predsedavajući marketinškog giganta WPP PLC Martin Sorel i kopredsednik londonske kompanije "Džej Pi Morgan" Bil Vinters.

Učestala antievropska retorika premijera Koštunice, pojedinih ministara i brojnih poslanika postala je uobičajeno ponašanje, a takmičenje ko dalje pljune prema Evropskoj uniji doživljava se u Srbiji kao nacionalna pobeda. Razmere omalovažavanja, netrpeljivosti i satanizovanja svega što dolazi iz Evropske unije postale su tako velike u srpskom političkom miljeu da su poslužile kao argument predstavnicima pojedinih država-članica Unije da tvrde kako u takvoj situaciji sa Srbijom i ne treba potpisivati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Ekonomije zemalja koje su ušle u Uniju uveliko su imale koristi od članstva u EU.

Poljska je beležila enormne stope direktnih stranih investicija koje su se merile desetinama milijardi evra, stopa nezaposlenosti svedena je na tri odsto u Češkoj i ta zemlja je počela da uvozi radnu snagu, mađarski izvoz beležio je dvocifrene stope rasta, dohodak po glavi stanovnika u Slovačkoj rastao je iznad svih očekivanja...

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju doneo bi poslovnim ljudima iz Srbije mnogo koristi. Brže i lakše mogli bi da dolaze do novih znanja, tehnologija, kapitala i kupaca. Otvaraju se neslućene šanse za razvoj i zaradu. Samo nedavno odškrinuta vrata Unije za izvoz mesa, vina i ribe iz Srbije pokazala su da ovde nema dovoljno proizvodnje i da bi svako ko počne da se bavi tim poslom mogao dugoročno solidno da posluje i živi. Kompanije koje već posluju na tržištu EU su među firmama koje imaju najbrže rastući prihod i profit i zapošljavaju najviše radnika.  

Dvadeset i sedam zemalja-članica EU su prvi spoljnotrgovinski partner Srbije, dakle srpska privreda organski je vezana za Uniju i tu je njen strateški interes 

Zašto se onda najviđeniji poslovni ljudi u Srbiji ne obrate javnosti i zatraže od poslanika da vode računa o retorici kad javno govore o Evropskoj uniji? Oni na to imaju pravo i njihova reč bi bila primljena s dužnom pažnjom u javnosti. 

Sličnih apela bilo je ranijih godina. U jednoj od svojih „belih knjiga“ Savet stranih investitora (150 kompanija, pet milijardi dolara uloženih u Srbiju) sugerisao je Vladi Srbije da što pre okonča saradnju sa Haškim tribunalom, jer ta vrsta neispunjavanja preuzetih međunarodnih obaveza loše utiče na ugled Srbije u međunarodnoj poslovnoj zajednici i njima otežava poslovanje u Srbiji.

Ne tako davno, u proleće 2007. godine srpski biznismeni zatražili su od političara da prestanu da se nadmudruju i da što pre formiraju novu Vladu, jer je Srbija bez političkog vođstva bila država u kojoj nije moglo lako da se posluje.

Najsvežiji primer reagovanja poslovnih krugova na političke prilike u zemlji bio je bežanje investitora sa Beogradske berze u vreme trodnevnog predsednikovanja Parlamentom radikala Tomislava Nikolića. Nikakvi javni proglasi i obraćanja nisu bili potrebni, poslovni ljudi pakovali su kofere i odlazili iz Srbije, a Berza ne može da se oporavi do današnjih dana. 

Nisu to bili tako jaki i glasni apeli koji bi razdrmali političke strukture u Srbiji. Ali, su ipak ostavili izvestan utisak u javnosti i pokazali da i u ovoj zemlji stasava društvena grupa koja bi, preko finansijskog uticaja, mogla da formira političku klimu i diktira parlamentarnu retoriku.

Da li zato da bi u dogovoru s političkom oligarhijom neki biznismeni sačuvali od konkurencije svoje male feude? Ili zato da bi na visokomonopolizovanom tržištu zaradili još koju kintu?

Sad ili nikad. Sad je prilika da srpski biznismeni rečima i delom potvrde da im je Evropska unija prirodni prostor za poslovanje, takmičenje i sticanje profita.

Ako sad oćuti antievropsku retoriku, uskoro će morati da pakuju kofere i seli biznis iz Srbije. 

pescanik.net, 22.01.08.

Povezani članci:

• 65. emisija

  Gosti: Jelena Simeunović, sestra sudije Simeunovića koji je pronađen mrtav pod nerazjašnjenim okolnostima, Prekobrojni iz Topole, Đorđe Vukadinović, urednik časopisa Nova srpska politička misao, Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Nenad Prokić, direktor BITEF teatra
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Šengenska barikada

  Dvotrećinsku većinu zaraženu nacionalizmom i funkcionalno nepismenu, umornu i nespremnu na dodatno školovanje ili prekvalifikaciju, iščekivala su tranziciona iskušenja, tokom kojih su se od nje očekivala nova odricanja, uključujući suočavanje s nedavnom prošlošću ratnih zločina i državnog terorizma. Građansko društvo dodatno je ućutkano mitom o zapadnoj politici dvostrukih standarda i, konkretno, birokratskim maltretiranjem onih koji su nameravali da neporedno zakorače u prostor liberalne demokratije prelazeći šengensku granicu.

• Šta je Evropska Unija?

  Ishod referenduma u Irskoj izaziva različite komentare čiji sadržaj u velikoj meri zavisi od toga kako ko vidi Evropsku uniju. Ne nedostaju mišljenja o tome šta je rđavo u Evropskoj uniji i zbog čega ona nije naročito popularna u mnogim zemljama članicama. Nepopularnost se, naravno, uzima kao negativno političko svojstvo. Šta, međutim, ona govori o samoj Evropskoj uniji?

• Bolje rat nego šta

  Strah nije samo pitanje rata – teško da bi ovakva deprimirana Vojska, razumno smanjena na ceremonijalni broj, patološki uništena stalnim, zasluženim porazima, mogla da odigra bilo kakvu ulogu u bilo čemu, čak i kad bi upotrebila jedan od tri ispravna Mig-aviona; širenje propagandnog straha ide iz neukaljanih Koštuničinih izvora, odakle nam stižu domaćinske ideje za odmazdu – ako nam otmu Kosovo, prekidamo sve veze sa Evropom!

• Brod ludaka

  Politička Srbija ponovo nalikuje brodu ludaka koju putanju okreće na stranu suprotno od razuma i civilizacije. I to nije samo kao jedina zemlja koja jasno odbija da se integriše sa EU;  bezuslovna podrška evropskoj integraciji pala je ispod polovine. Srbija je jedina zemlja, koja raspolaže zavidnim razvojnim potencijalima, koja se približava Rusiji upravo zbog njenih najgorih političkih osobina i prevaziđenog ekonomskog uređenja u čijoj su zaostalosti osnovice autoritarne, antiliberalne politike.