Podrigivanje i lelekanje

Sedam stotina miliona evra. Toliko će otprilike koštati društveni proizvod zemlje šest neradnih dana tucanja i opasuljivanja. To može, spajanjem uskršnje-prvomajskih blagdana, sebi da priušti samo Srbija, država – kako reče predsednik Saveza samostalnih sindikata Ljubisav Orbović – „u kojoj tranzicija dugo traje“, i u kojoj se, prema radikalsko-narodnjačkim naricaljkama, „sve teže živi i gladuje“. Još jedno politički-bludno ukrštanje krsta i ocila sa srpom i čekićem, Uskrsa i Prvog maja, pokazalo je na šta liči država uoči ponovnih „istorijskih izbora“ koji se održavaju osam godina nakon demokratskih promena, kakvim predrasudama i dalje robuje njen „narod“ i kojom vrstom staromodnim stimulansima se dopinguje njena „radnička klasa“.

Sve je počelo na uskršnji četvrtak, a završiće se Đurđevdanom i nešto kasnije, postizbornim mamurlukom. Srbadija se nalupala jaja i nakrkala jagnjetine i rotkvica, a u međuvremenu je i radnička klasa uz roštilj i ’ladno „jelen“ pivo na prvomajskim urancima zalečila tranzicione bolove. I jednima i drugim još preostaje da sa čačkalicom u zubima i „digestalom“ u želucu zaokruže na glasačkom listiću omiljenu partiju i nastave da preživaju i preživljavaju. Sličnih paradoksa u zemlji zaustavljenoj u tranziciji bilo je i ranije pretek, i oni nepristrasno svedoče o maglama koje i dalje prosipaju političari preživeli iz Miloševićevog vremena. „Ne znam šta slavimo i zašto ne radimo“, poverio se radio-reporteru na Zlatiboru jedan od Užičana, dok je istovremeno sa beogradskog Trga Nikole Pašića poručivano da „u novijoj istoriji osnovna radnička prava nikada nisu bila toliko ugrožena“.

Dok su mesari po Srbiji tranžirali stotine kilograma jagnjećih bubrežnjaka, i dok su tone svinjetine cvrčale na raspaljenim roštiljima u prirodi, a svi turistički aranžmani bili rasprodati i hoteli prebukirani, čelnici radikalsko-narodnjačke koalicije izgledali su komično, pokušavajući da ubede one koji su uživali u blagodetima uskršnje-prvomajskog „velikog ždranja“ da je to što rade samo privid, a da su zapravo „gurnuti na ivicu beznađa, u bedu i siromaštvo“, samo što to ne primećuju.

Vrlo skori politički penzioner Vojislav Koštunica oplakivao je „tešku sudbinu“ Kragujevca u danu kad je tamošnja Poreska uprava saopštila da u tom gradu ima 234 milionera, u Kraljevu 155, Čačku 147, Užicu 110 i Kruševcu 96 bogataša. Dok je Koštuničin kandidat za gradonačelnika Beograda Aleksandar Popović vikao da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ne donosi ništa dobro ni jednom građaninu Srbije, ministar za rad Rasim Ljajić objavio je zvanične podatke da je stopa nezaposlenosti u Srbiji 18,1 odsto, da je evropski prosek 7,3 odsto, da je u Rumuniji pre ulaska te zemlje u Evropsku uniju bila 27 odsto, a da je danas 7,4 procenata; ministar je saopštio da je u Bugarskoj stopa nezaposlenosti manja od sedam procenata, u Sloveniji pet, a u Hrvatskoj deset odsto.

Vrhunac srpske uskršnje-prvomajske papazjanije dogodio se na beogradskom protestu takozvanih tranzicionih gubitnika. Tek nakon što se među njima pojavio predsednik Srbije, oni su pokazali da su na taj skup došli ne da bi se borili za svoja klasna prava, već iz drugih pobuda. Tobožnji radnici čija su „prava ugrožena“ dočekali su predsednika Srbije zvižducima, uvredama, psovkama i uzvicima „izdajice“, „odlazi odavde, idi u Brisel“. Ko je poslao te „radnike“ na sindikalni miting da brane Kosovo i Srbiju od Evrope, a ne da pokažu kako su „obespravljeni i gladni“? Je l’ to ona pamet koja je prethodno na Veliki petak trabunjala „o Golgoti srpstva“, „međunarodnoj zaveri i nepravdi“ i lelekala o „božijoj i ljudskoj pravdi“?

Srbija pred izbore 11. maja liči na državu čiji se građani nisu tokom devedesetih godina dovoljno nagledali „međunarodne nepravde i božije pravde“. Izgleda kao da smo zaboravili da je ta „radnička klasa“ već jednom poslužila kao topovsko meso za sulude političke ciljeve. Da bi ti politički ciljevi sada ponovo oživeli, treba po svaku cenu dokazati kako su u Srbiji svi siromašni i obespravljeni. Najsmešnije od svega je kad se to govori onima koji još uvek podriguju od jagnjetine, barenih jaja, rotkvica i mlakog piva.

Povezani članci:

• 44. minhenska sigurnosna konferencija od 08. do 10. 02. 2008. godine

  Tadić je u Münchenu izrijekom pozvao učesnike 44. mđunarodne sigurnosne konferencije na nastavak pregovora o Kosovu, upozorivši da bi sve tri strane mogle platiti visoku cijenu ukoliko ne dođe to tih pregovora. Presjeći pitanje nezavisnosti Kosova u ovom momentu moglo bi donijeti samo nesreću i za region i za cijelu Evropu, izjavio je Tadić.

• 7. emisija

  Gosti: Srbijanka Turajlić, profesorka ETF, Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta, Ljuba Tadić, glumac i deca iz Otpora
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• All stars parada

  Za manje od dva sata, pred nečim što je nekada bilo Savezna skupština, a sada je nejasno šta je, usred teritorije koja je nekada bila država, a sada je još maglovitije šta je, trebalo bi da počne Veličanstveni Narodni Miting u organizaciji «Vlade i parlamentarnih stranaka».

• Bol one stvari

  Tobože mrtvi Slobodan Milošević – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspoloženo, kao što samo on ume, zajebava Srbiju: na prvom zasedanju nečega što se zove Narodna skupština i što je počelo da radi nakon kraće tromesečne pauze jer se, očigledno, Srbiji nigde ne žuri, Slobodanu Miloševiću dvaput je odata pošta s ukupno dva minuta ćutanja (hrvatski: 2 x 1 minut). Prvi put su to uradili socijalisti, sami u sali Skupštine, a reprizu su obavili kad se sala napunila: njima su se u stojećem položaju pridružili Šešeljevi radikali – dok su ostali poslanici sedeli, spavali ili bili van ove mrtvozorne prostorije.

• Dole vlada!

  Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!