Od Aristotela do Rolana Barta, svi se teoretičari književnosti u jednome slažu – svako umetničko delo sadrži u sebi samom elemente dovoljne za njegovu analizu. Nema razloga da to ne bi važilo i za pesmu Majka M. Bećkovića koju je, kao novinu pesničkih rukopisa, doneo Politikin Dodatak za umetnosti, književnost i kulturu 08.12.07.

Znatiželja čitalačke publike za ono što će doneti srpski bard, glasoviti Orfej na ratištu, M. Bećković, godinama ne opada. Bitno je za analizu pesme – i tu se slažu teoretičari – naći u pesmi osnovni motiv koji određuje ritmičko-melodijsku shemu u pesmi, a posebno otkriti stav i glas lirskog subjekta. Jer, lirska pesma traje zvučanjem i značenjem. Čak i iskusnije analitičare upravo tu čekaju iskušenja – Bećkovićeva pesma je nešto mnogo prostije, nego što je sam to hteo.

Neke ritmičko-melodijske sheme nema ni u zametku, a lirski subjekt je sasvim jasan – to je bolesni patrijarh srpski Pavle. Pet strofa nejednake dužine, u slobodnom stihu, izgrađeno je na temelju nekakvog razgovora koji je pesnik vodio sa patrijarhom na njegovom bolesničkom odru. Izostala snaga metafore i pesničke imaginacije su tu – imaginarni dijalog je zaista banalan: lirski subjekat govori nejasno, tonom čoveka koji misli prosto, do primitivnosti. On doživljava onaj svet na način čoveka koji nema nikakvu predstavu o carstvu božijem. To svakako nije patrijarh Pavle, već tu progovara pesnik sam, kao loša zamena.

U njegovoj viziji carstvo božije je neka nebeska Srbija, ova zapravo današnja, samo preneta tamo. Sreće se pesnik tamo sa carem Lazarom i sv. Savom. Sasvim posustala imaginacija čini svoje, srpski patrijarh nema pojma – političke konotacije su odnele prevagu – o carstvu božijem, koje je sam Hristos definisao najmanje dvadeset puta: carstvo božije je u nama.

A kod Luke u 17.20-21. Isus kaže: Carstvo Božije neće doći da se vidi, niti će se kazati: evo ga ovdje ili ondje, jer gle carstvo je Božije unutra u vama. U nekim drugim prevodima, Isus precizira da je carstvo Božije među nama ljudima, što će reći među nama ljudima koji treba da u odnosima pokažemo snagu ljubavi i razumevanja. Naravno da patrijarh Pavle to zna bolje i od nas, ali je jasno i to da pesnik Bećković o tome pojma nema, pa je sopstveno neznanje i lošu metaforu pripisao lirskom subjektu – a to je u ovoj pesmi patrijarh srpski Pavle.

Kod Bećkovića, to je prepoznatljiva geopolitička slika Srbije i to ove Koštuničine danas, raspolućene, koja umesto vizije nudi primitivnu mitologiju. Patrijarh srpski Pavle to zna, a Bećković ne zna, i stoga je ovo ruganje patrijarhu Pavlu, čoveku iz čijih se knjiga i propovedi vidi nešto sasvim drugo.

Čak i oni koji veruju da kod Bećkovića ima metafora, ovde će biti zatečeni. Banalne istine su oduzele reč lirskom subjektu. Ta pesma je rugalica, ćeranje na koje smo navikli. A ostalo je rekao još V. G. Bjelinski u čuvenom pismu N. V. Gogolju, u kojem kaže da piscu koji pristane na laž i koji se služi neistinama, neka viša sili oduzima i um i talenat.

Povezani članci:

• 11. emisija

  Gosti: dramski pisac Slobodan Šnajder, glavni urednik Vijesnika Igor Mandić, pesnik Miljenko Jergović, urednica časopisa Zarez, Andrea Zlatar, reditelj i pisac Vida Ognjenović, Borka Pavićević iz CZKD, patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije, pesnik Matija Bećković
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 20. emisija

  Gosti: pesnik Matija Bećković, dramski pisac Biljana Srbljanović
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 48. emisija

  Gosti: Vladimir Milčin, reditelj i direktor Soroš fonda za Makedoniju, akademik Slavenko Terzić, Darko Tanasković, arabista, pisci Matija Bećković i Dobrica Ćosić i stanovnici Tetova
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Život na minus 1389 stepeni

  Gosti: Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, Vladimir Gligorov iz Instituta za međunarodne ekonomske studije u Beču, Mihal Ramač, rusinski pesnik i kolumnista "Danasa" i Laslo Vegel, književnik
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• BiH antiratna literatura

  Sve što je južnije i ne mora biti tužnije, barem kada je o literaturi riječ. Ne bilo kojoj, nego onoj dobroj be-ha literaturi, antiratnoj, možda trenutno i najboljoj u Evropi, kako ustvrdi nedavno i akademik Abdulah Sidran. Tako kao Sidran misle i govore, pak, i ugledni književni kritičari i prevoditelji iz svijeta i ne samo iz kurtoazije. Na apsurdan način tomu je doprinio upravo rat u BiH i protivu BiH, odnosno proživljeni pakao u njoj, pa be-ha literatama i ne preostaje drugo nego baviti se umjetničkom preradom i prevladavanjem proživljenog.