To je pravi program sa svim elementima koje takvi dokumenti podrazumevaju i naslovljen je - Načertanije za XXI vek. Koliko je to neko podražavanje onog glasovitog programa I. Garašanina, nije mnogo važno, ali se to jasno uočava i po sadržini i po stilu, pa čak i po jeziku kojim je pisan ovaj dokument. Program ima tačno trinaest tačaka i one su precizno formulisane. Zna se i to da je ovo nacrt, a da će program biti promovisan na dan Preobraženja Gospodnjeg 19. avgusta ove godine kada neki slave i rođendan bivšeg predsednika SRJ S. Miloševića koji je u zatvoru u Hagu.

Jedno je pitanje kakav je taj program a drugo - mnogo važnije - raspoloženje javnog mnenja koje ga prihvata bez neke dublje analize, čak i pre zvaničnog proklamovanja dokle bi rasprava - koje neće ni biti - trebalo da traje, kao što je to slučaj kada se nude ovako ambiciozni programi. A program se tiče ukupnog preuređenja srpske države i društva u celini. Temelji tog preobražaja nalaze se u "kosovskom zavetu" i nije sasvim jasno šta se pod tim podrazumeva, dok je sasvim jasno da je "svetosavlje" ideološki obrazac koji nikakve veze nema s delom i likom velikog svetitelja i prosvetitelja sv. Save Nemanjića. Najavljuje se nekakvo preispitivanje srpske kulture i prosvete - to su poznata shvatanja o Dositeju koji je oličenje zla zajedno sa Vukom i J. Skerlićem - pri čemu se najavljuje monistički kulturni obrazac koji se u kulturološkom smislu teško može braniti, odnosno što niko do sada - dok sve to nije tako počelo - nije ni pokušavao da dokaže. Osnovna ćelija društva bila bi "domaćinska porodica", a društvo bi bilo organizovano kao neka "parohijalna zajednica-crkva", ali ovo nije jasnije obrazloženo, posebno ne to kako bi takvo društvo opstalo u vrtlogu modernizacijskih procesa koji se ne mogu izbeći.

U programu se posebno mesto daje jednoj istorijskoj instituciji poznatoj pod imenom "crkveno-narodni sabor", ali nije jasno da li bi takav sabor bio institucija paralelna modernom parlamentu ili bi ostao u okvirima Crkve kao institucije, kao što je oduvek i bilo i kako bi trebalo da bude u modernom društvu. U svakom slučaju, program je zaista ambiciozan i tek će buduća rasprava moći da ponudi neke odgovore koji su inače nužni kada se radi o ovakvim dokumentima. Ne vidi se, istina, da iza ovog programa stoji čitava SPC, ali se vidi da su njegovi tvorci negde u famoznim "paracrkvenim formacijama" koje su dosta prisutne u našem javnom životu. Nisu mnogo važne ni primedbe koje bi se mogle uputiti tom programu - da je preambiciozan i utopijski - ali je važno znati o nečem drugom, mnogo važnijem i to poviše - programi, naime, mogu biti ovakvi ili onakvi, ali je bitno koje će društvene snage i institucije stati iza programa. Te bi snage morale imati uporište u biračkom telu i široku podršku javnosti. Za sada, čudni vladika Atanasije nudi samo jedno svoje viđenje pravne države u kojoj bi se sudilo "kao Karađorđe što je sudio".*)

*) S ovim vladikom bez katedre i ideologom nemoguće je razgovarati o nečem ozbiljnom, pa ipak, makar nešto bi se moralo reći i o njemu. Dana 4. 03. 2004. on je harangirao masu oko hiljadu studenata BU protiv ovog saradnika Republike i tu je sebe nazvao "ikonom božjom" a nas "izdajnikom naroda" uz neopisive besmislice i laži. Poslednji put smo nešto slično čuli od Rankovićevih udbaša pre mnogo godina. Ako bi mu neko - što nije isključeno - zatražio da na sudu objasni kada smo mi izdali narod i državu, ne znamo kako bi on to dokazao, ali sada je on moćnik i to je nemoguće. Svaki manastirski tipik za ovo predviđa strogu epitimiju, no on je ikona i njemu niko ništa ne sme.

Republika, mart 2004.
 

Povezani članci:

• "Sveti otac" kao jeretik

  Sve donedavno, Srpska crkva je uglavnom ćutke prelazila preko postojanja zilotskog pokreta na svojoj kanonskoj teritoriji. Ovo ćutanje je prekinuto nakon što je, novembra 2003. sestrinstvo manastira Stjenika izašlo iz jurisdikcije Srpske crkve, i pokušalo da manastir prevede pod omofor grčkog zilotskog episkopa Hrizostoma. Nema potrebe da sada pišemo o ovom događaju koji je uzburkao strasti i o kome se tada mnogo pisalo, čak i u inostranstvu.

• 88 godina od osnivanja SPC

  У Сремским Карловцима је 31.12.1918. одржана прва конференција свих српских православних епископа на којој је разматрано питање уједињења православних црквених организација у Краљевини СХС и успостављање Српске патријаршије.

• Beogradska žrtva paljenica

  Četrdeset je dana od kako je mladić Z. Vujović izgoreo u plamenu američke ambasade. Ljudi smo i dugujemo mu sveću, taj simbol žrtve koji živi prinose mrtvima. I neka u ovom zapisu izostane neka učena rasprava o žrtvi u krugu religijskih sistema - osim nekoliko napomena: postojale su u istoriji razn vrste žrtava. Najpoznatije su žrtve paljenice - na žrtveniku je životinja, žrtve zahvalnice i pokajnice.

• Borba za kanonske teritorije

  Onaj ko bude hteo da shvati spor između SPC i kanonski nepriznate MPC - koji se odlukama majskog saziva Sabora SPC zavezao u još komplikovaniji čvor - to sigurno neće moći bez uvida u istoriju tog spora koja traje već četrdeset godina. Breme nedovršene istorije jednako pritiska sve, ali posledice nisu naravno uvek iste - nekima je istorija nezavisno od njih počela dosta "kasno". Reč je o Makedoncima koji su tek nedavno - pre šezdesetak godina - doživeli okončanje istorijskog procesa formiranja države i nacije.  

• Crkveno-političke magle

  Sve su češći nesporazumi oko pisama kojima se patrijarh srpski g. Pavle obraća javnosti, a muke oko njegovog potpisa su sve veće. Pravu političku vejavicu nad panonskom ravnicom izazvalo je i ono odmah iza Nove godine. I sve se zavrtelo na poznat način - danima se u novinama raspravljalo je li pismo autentično ili nije i najzad se - barem to - razjasnilo da jeste, i da je u njemu izražen stav sv. Sinoda SPC.