Proglašenje blaženih - "ugodnika božjih" - svetaca i svetitelja u hrišćanskoj Crkvi je drevna praksa - oduvek je bilo ljudi koji su svojim životom i delima nadišli okvire profanog života, koji su se žrtvovali za druge. Odolevali su, recimo, korupciji i s pravom su našli mesto u katalogu svetitelja kao "besrebrenici". Čin beatifikacije ima taj smisao, kao i čin santifikacije. Nisu svi sveti i svetitelji isti po zaslugama i vekovima se čuje dobra formulacija - Prema svecu i tropar. U katoličkoj crkvi to je službeni čin precizno definisan - sa svim detaljima postupka - u Codex iuris canonici. Kod nas pravoslavnih nema oficijelne santifikacije ali su kriterijumi jasni i veoma strogi - toga se čovek udostojiti može samo nakon fizičke smrti i nevinog postradanja uz posvedočenu činjenicu da se na njegovom grobu zbivaju čuda. Svi ikonografski obrasci, odnosno način prikazivanja govore o tome i opomena su vernicima kao najuzvišeniji ideal.

Iz istorije Crkve vidi se i ono drugo - rastojanje između ideala i stvarnosti.
Ideal u tom smislu opstaje uz dobro poznatu lošu tradiciju. Svi su vladari iz doba Nemanjića sveti i figuriraju u ikonostasu, iako u njihovom životu - barem većine njih - ničeg svetog i uzvišenog nema. Jedni su drugima "vadili oči". Rano se ustalilo i jedno shvatanje svetosti koje je u suštini antihrišćansko, ali ono opstaje do dana današnjega i najbolje ga izražava reč koja se često čuje - nju je navodio i poglavnik NDH Pavelić - Ko se ne osveti taj se ne posveti. U novije vreme je u SPC obnovljena praksa koja sledi iz loše tradicije.

Kanonizovan je službeno - čega do sada nije bilo - episkop Nikolaj Velimirović koji "ne ispunjava uslove" ni na koji način. Naša mu je Crkva "jednodušno jednoglasnom saborskom odlukom" dodelila čak dva zapovedna dana - toliko nema ni sveti Sava - i to 18. mart kada se upokojio 1956. i 13. maj 1991. kada su njegove mošti prenete u zemlju. Tada se u rodnom selu Leliću okupio bio "cvet" srpske inteligencije koja je i time dala podršku politici rata koji se već rasplamsavao. Čin je prenošen preko nacionalne mreže televizijskih i radio-stanica; prenos je delovao skandalozno i neuobičajeno za praksu pravoslavne crkve. Time je otvorena stranica političkih kanonizacija, koja - sudeći po svemu - neće skoro biti zatvorena. Odluka ovogodišnjeg majskog Sabora da grupu sveštenika mileševske eparhije proglasi za svece "koji su prosijali na zemlji srpskoj" samo je dolila ulje na vatru i u javnosti izazvala šok. Ubrzo je postalo jasno da su neki od tih "svetaca" - Slobodan Šiljak i Milorad Vukojičić Maca - bili borci četničkih odreda koji su počinili zločine. Pitanja koja su se otvorila pokazala su da je ovaj nepromišljeni čin u funkciji namirivanja političkih računa još iz vremena poslednjeg svetskog rata. Neki u svemu vide namerno izazivanje i laičke i crkvene javnosti - oglasio se recimo poznati umetnik M. Janketić - čiju su majku "sveci" zaklali - i taj je čin nazvao "amoralnim". Oni pak sveštenici koji su se svojevremeno bili svrstali uz NOP i stradali nisu se našli na spisku Srba svetitelja iako to - mnogi među njima - zaslužuju kao istinski "novomučenici". Objašnjenje koje je ponuđeno bilo je jasno - kriterijum je bio ideološko-politički. Tako je "crveno slovo" u kalendaru stavljeno očigledno na pogrešno mesto. Bilo kako bilo, čin kanonizacije je zaista obesmišljen.

Kanonizacija ove vrste je ne samo namirivanje političkih računa iz vremena svetskog rata već je i danas u funkciji dnevne politike. Duh osvete se ponovo oglašava i glas je njegov sve prisutniji što nekim političarima treba ali što Crkvi može mnogo štete doneti - no o tome za sada malo ko i razmišlja.

Republika, oktobar 2005.  

Povezani članci:

• "Sveti otac" kao jeretik

  Sve donedavno, Srpska crkva je uglavnom ćutke prelazila preko postojanja zilotskog pokreta na svojoj kanonskoj teritoriji. Ovo ćutanje je prekinuto nakon što je, novembra 2003. sestrinstvo manastira Stjenika izašlo iz jurisdikcije Srpske crkve, i pokušalo da manastir prevede pod omofor grčkog zilotskog episkopa Hrizostoma. Nema potrebe da sada pišemo o ovom događaju koji je uzburkao strasti i o kome se tada mnogo pisalo, čak i u inostranstvu.

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.

• Bogobojažljivi i radikalima skloni

  Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag »dobrovoljno« u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića...

• Borba za kanonske teritorije

  Onaj ko bude hteo da shvati spor između SPC i kanonski nepriznate MPC - koji se odlukama majskog saziva Sabora SPC zavezao u još komplikovaniji čvor - to sigurno neće moći bez uvida u istoriju tog spora koja traje već četrdeset godina. Breme nedovršene istorije jednako pritiska sve, ali posledice nisu naravno uvek iste - nekima je istorija nezavisno od njih počela dosta "kasno". Reč je o Makedoncima koji su tek nedavno - pre šezdesetak godina - doživeli okončanje istorijskog procesa formiranja države i nacije.  

• Buktinja mržnje posle požara

  Meseci su prošli od one noći kada je uništen veći deo manastira Hilandara. Mala ekipa grčkih stručnjaka već dugo radi na raščiščavanju ruševina, a golim okom se rezultati njihovog rada slabo primećuju. Tužno je gledati gole naherene zidine, ponegde izpovezivane čeličnim šipkama, kako nagrđuju svetlo ranojesenje nebo.