Medijska buka i muka

Sve to sa čudima - svuda i na svakom koraku u novije vreme - ljudski je sasvim razumljivo. U novije vreme su novinski stupci prepuni izvestaja o čudima. Proplakala je ikona u crkvi u Kragujevcu i širom Šumadije se govori o tajanstvenoj poruci »koja nam se šalje baš u ovom času«. Medijska buka je neverovatna i odavno ničeg sličnog nije bilo. Šumadijski vladika koji se obratio mnostvu naroda, koji je sa svih strana pristizao u crkvu, kaže da je Crkva prema takvim pojavama »vrlo oprezna«, ali je ministar vera g. Milovanovic koji je i sam pristigao na mesto tajanstvenog dogadjaja izjavio jasno - »Čuda se očigledno dešavaju«. Na televizijskim ekranima pokazuju nekakva »prerezana stabla iz kojih kaplje krv svetaca«, vesti o isceljenjima su plasirane senzacionalno, jedna je muslimanka iz Novog Pazara - isceljena i preporođena - prešla u pravoslavlje, ali njene izjave nisu dovoljno jasne, jer je nepismena i loše se snalazi u zaista zaglušujućoj medijskoj galami. Medijska buka se nastavlja paganski ostrašćeno najavljujuci sujeverje o kojem smo mislili da pripada nekim davnim vremenima. Sva je prilika da neki priželjkuju neku duhovnu balvan-revoluciju u ovim zaista nespokojnim vremenima. Sličnih zbivanja ima i na nešto višem nivou i ona zbunjuju ljude i u samoj Crkvi i oko nje.

Udruženje poštovalaca Svete gore atoske pokrenulo je inicijativu da se Fruška gora proglasi svetom gorom, kako bi se formirao »duhovni lanac« koji bi Srbiju povezivao sa Sinajskom gorom i Svetom gorom na Atosu u Grčkoj. Sremska eparhija je to odmah prihvatila i vladika je zakazao osvećenje na Miholjdan 12. 10. 2003. uz veliku medijsku pompu jer su se - to se u novinama podvlači - »stekli kanonski i istorijski uslovi« za to. O kakvim se kanonskim uslovima radi ostalo je nejasno, a što se istorijske i kulturne lepote tiče gora je lepa i okićena vencem divnih manastira koji su bili ognjišsta srpske kulture u evropskom delu Srbije. Tu su se otvorili problemi o kojima je izgleda malo ko razmišljao. Fruška gora kao monaška republika - to nije baš lako realizovati danas i ovde, jer ako je naša stara kultura započela jednim bekstvom u manastir - mladog kraljevića iz vladalačkog doma Nemanjića - moderna srpska kultura i njen evropski prepoznatljivi obrazac započeli su tu, na Fruškoj gori, Dositejevim bekstvom iz manastira Hopovo. Zabunu je uvećalo i prisecanje na mučenicku smrt šefa srpske drzave I. Stambolića, koji je tu nedaleko od manastira primio pravednički venac mučenika za Srbiju. Srećom, brzo je i mudro reagovao stari srpski patrijarh g. Pavle - Politika, 4. 10. 2003. - rečima koje su stišale buku i smirile strasti - »Očinski vam savetujem i bratoljubivo vas umoljavam da neizostavno nađete način da se taj sveti čin odloži na neko vreme«.

Muka s papom rimskim

Hrišćanski prvosveštenik u Rimu - dve stotine šezdeset treći naslednik na prestolu sv. Petra - Jovan Pavle II, ni u devetoj deceniji života, ni u dvadeset petoj godini sluzenja i pontifikata nema problema ni sa Srbima ni sa drugima. Za njega je »nacionalno pitanje« rešeno pre više od dve hiljade godina. Mi ovde - po ko zna koji put - imamo problema s njim i podigla se nova buka i u Crkvi i oko nje. U jednom momentu, obraćajuci se beogradskim katolicima, episkop bački g. Irinej je izrekao pohvale rimskom papi kakve se ni u Rimu nisu često čule. Nazvao je vladika papu »mostograditeljem« i hrabrim apostolom mira među ljudima i narodima. Oni koji su doskora izjavljivali da mi »nećemo papu čak i ako pređe na pravoslavlje« sada su zaista pali na teme. Vladika je naglasio da govori »kao episkop SPC, a ne kao član njenih centralnih tela«, ali ni ta ograda nije smirila duhove i posebno se uznemirila »grčka struja« koja se odavno pominje u krilu nase Crkve. Preosvećeni je, međutim, svoj stav izrazio nedvosmisleno jasno i sasvim precizno - »Ako istorijski, kao sto se mi hrišćani nadamo i molimo - a ne tek eshatološki - dođe do ponovnog jedinstva hrišćanske vaseljene, onda će u njoj, u skladu s Predanjem i poretkom drevne Crkve, počev od apostolskih vremena, episkop grada Rima svakako biti prvi episkop vaseljene«. I kada je nešto jasno ima zabuna, ali se one korene u nečem drugom - jedni su pohitali da naglase kako je episkop bački »papinski agent«, a drugi su isticali - što je tačno - da je on jednostavno »izrazio ekleziološki stav Crkve istoka i zapada«, dakle ono što verujemo i kako verujemo. Zabuna je prerasla u jednu pobunu. Naime, u manastiru na planini Jelici sestrinstvo monahinja se pobunilo i novine o tome naširoko pišu. One izjavljuju da neće »nikakvu saradnju sa katoličkom crkvom« i izbačene su iz ćelija, provele su noć pod vedrim nebom, a reagovao je brzo i Duhovni sud eparhije žičke koji im je izrekao kaznu odlučenja i raščinjenja.

Kosovo kao zid plača

Svi i dalje čekaju čudo, a »čuda« se medijski plasiraju tako da to stvara nove probleme. Daju nam se znaci i šalju nam se »poruke« - tako se u izjavama naglašava - od kojih neke dolaze od sv. Save. Malo ko mari za bilo kakav dokaz, važno je da se nude rešenja za sve probleme ne samo u Crkvi već i u drušstvu. Tu je i ponuđeno »rešenje« za Kosovo u kojem se ne prepoznaje ništa od poznate i nezaobilazne rezolucije SB. Sv. Sava je napustio narod »zbog grehova naših« što nije neverovatno kako god razumeli poruku velikog svetitelja i prosvetitelja. Za naše spasenje i izbavljenje, pa i za rešenje kosovske muke - poručuje jedan simpatični i dobronamerni kaluđer - potrebna su »samo tri dana«. »Treba da gladujemo ta tri dana uključujuci stoku i živinu« i ako tako budemo postupili »istoga časa će biti vraćena milost nad Srbima«. Niko ne treba da spori dobre namere ovog duhovnika, ali je »rešenje« zaista naivno. Kada bi tako bilo, to bi bio dokaz pravoga čuda u koje bi ljudi poverovali. Ovo su prihvatili neki politicari koji od Kosova - na kojem nema slobode za Srbe i za druge koji to nisu - odavno prave politicki zid plača. Njima je stalo da ganu birace uoči izbora koji se približavaju u ovom trenutku kada Srbija jos jednom stoji na raskrscu.

I Albanci imaju svoje čudo - oni čekaju da im moćnici iz Brisela donesu nezavisnu etnički čistu državu koja bi tako etnički čista joč više iskomplikovala situaciju u širem regionu.
U iščekivanju čuda sve su aktivniji ideolozi i dobro znani sejaci balkanske magle kakvih nam nikada manjkalo nije.

Čudo ce biti - i takvom se čudu treba nadati - kada Albanci i Srbi započnu stvarne razgovore i pregovore. Sve ostalo je naivnost duhovnika usamljenika, politička manipulacija ili književna laž.

Šta god mislili o čudima ona nisu isključena, ali sve zavisi od toga kakvo čudo čekamo.

Republika, novembar 2003.  

Povezani članci:

• "Sveti otac" kao jeretik

  Sve donedavno, Srpska crkva je uglavnom ćutke prelazila preko postojanja zilotskog pokreta na svojoj kanonskoj teritoriji. Ovo ćutanje je prekinuto nakon što je, novembra 2003. sestrinstvo manastira Stjenika izašlo iz jurisdikcije Srpske crkve, i pokušalo da manastir prevede pod omofor grčkog zilotskog episkopa Hrizostoma. Nema potrebe da sada pišemo o ovom događaju koji je uzburkao strasti i o kome se tada mnogo pisalo, čak i u inostranstvu.

• 88 godina od osnivanja SPC

  У Сремским Карловцима је 31.12.1918. одржана прва конференција свих српских православних епископа на којој је разматрано питање уједињења православних црквених организација у Краљевини СХС и успостављање Српске патријаршије.

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.

• Beogradska žrtva paljenica

  Četrdeset je dana od kako je mladić Z. Vujović izgoreo u plamenu američke ambasade. Ljudi smo i dugujemo mu sveću, taj simbol žrtve koji živi prinose mrtvima. I neka u ovom zapisu izostane neka učena rasprava o žrtvi u krugu religijskih sistema - osim nekoliko napomena: postojale su u istoriji razn vrste žrtava. Najpoznatije su žrtve paljenice - na žrtveniku je životinja, žrtve zahvalnice i pokajnice.

• Bogobojažljivi i radikalima skloni

  Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag »dobrovoljno« u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića...