Beogradski nedeljnik Vreme - 15. 04. 2004. - posvećuje pune dve stranice besedi srpskog kaluđera Atanasija Jevtića - bivšeg vladike zahumsko-hercegovačkog - koja uistinu raspamećuje čoveka koji čita. Bože jedini, čega sve tu nema. Pod šatorom slovi kaluđer o dosovskoj vlasti koja je zlo "gde se šljam okupio", pominje neke Sonje i Nataše - bez saradnika Republike Mirka Đorđevića nije se moglo - i druge ljude koji sa svojim "nastranostima" izazivaju zgražavanje građana jer su valjda homoseksualci koje treba i tući. Igra kaluđer svoju čudnu političku igru i tvrdi da je R. Karadžić "čistih ruku", ali sve to neka mu bude, kao i ono njegovo otpisivanje punih dvesta godina srpske kulture od Dositeja do danas, i to neka mu bude, to je verovatno neka njegova "nauka". Pominje ovaj čudni kaluđer i o. Justina Popovića koji je "fino mirisao". Imao je, kaže, "onaj fini znoj" koji se i danas oseća u ćeliji. I to nije čudno - svi koji su poznavali o. Justina sećaju ga se kao veoma uljudnog čoveka i dobrog sagovornika. Raspaljen svojom igrom političkom, u stilu sitno kaluđerski, Atanasije govori o "evroslinavcima", ali ni to nije mnogo novo niti se na to vredi osvrtati - ovom kaluđeru odavno niko ništa ne može niti što sme da mu kaže, on je čovek koji pravi neke spiskove narodnih neprijatelja, a to nije zgodno. On mirno priča kako muslimani smrde gde sednu - "Oni smrde, a ne soba".

Razigrao se kaluđer i zaboravio toliko da je izneo neke nečuvene stvari koje niko živ do sada kazao nije. Grmi kaluđer protiv Evrope i kaže "vraćamo ulaznicu za tu Evropu kako je govorio Dostojevski". U sabranim delima F. M. Dostojevskog - u izdanju Ruske akademije nauka 1979. - u punih trideset tomova, uz stotine stranica naučnih komentara, ni reči nema o nečem sličnom - ta "vraćena ulaznica" koju pominje jedan junak u romanu velikog pisca odnosi se na nešto drugo. Ni aluzije u njoj nema o Evropi i to zna svako ko je pročitao nešto iz dela slavnog pisca. Kaluđer to kaže i ni da trepne ni da pocrveni - njemu se sve može, on će biti profesor BU i njega slušaju stotine mladih ljudi. On ozbiljno misli da su Srbi stoka jedna i da u Srbiji pismenog čoveka nema, ali ni tu se ništa ne može jer svi ćute kao preplašeni i omađijani. Igra kaluđer svoju političku igru sve onako sitno kaluđerski, primitivno i ostrašćeno, i ne zna da se osvrne u gnevu. Do te mere ne zna da ono što sledi deluje još fatalnije i niko živ ne zna da je toga ikada bilo u osmovekovnoj istoriji naše Crkve a i da zna koja mu vajda - ovaj kaluđer je agresivan koliko i čudan.

Tvrdio je on da postoji svetac sv. Vid i nikom ništa, sve enciklopedije pravoslavne mačku o rep, svu nauku - on to javno tvrdi i niko mu ništa ne kaže. "Mi imamo", kaže u Valjevu ovaj kaluđer, "pećinu apostola Pavla i crkvu iz 280. godine" i bolji smo od Evrope koja je oličenje zla svakojakoga. Postoji najmanje desetak svetski poznatih monografija o sv. apostolu Pavlu, u kojima je izučen svaki detalj sa puta njegovog, sva mesta kuda je prošao noseći istinu Hristovu narodima i ni u jednoj ni reči o tome da kod nas postoji tako nešto. Punih četrdeset godina je francuski akademik Alain Decaux radio svoju monografiju o apostolu Pavlu - Perrin-Desclée de Brouvier Paris 2003. - i svoje je delo pod naslovom Nedonošče božje - tako je apostol sebe nazivao - objavio nedavno. Da bi sve proverio prošao je stopama apostola Pavla koje pešice koje automobilom i proverio sva mesta gde je veliki apostol bio i za koja se može čak pretpostaviti da je mogao pomisliti da i njih poseti i da tamo utvrdi Crkvu.

Nijedne reči nema u delu nesrećnog francuskog akademika o tome da je na teritoriji naše zemlje bilo mesta koje je apostol pohodio. Nikom ništa. Sluša mladež "srbska" pod šatorom u Valjevu i šta će - ko sme da šiči na sveca. Ako mu neko najblaže prigovori - slede psovke i nepristojnosti kakve nisu zapamćene u našoj Crkvi od kada je među nama Srbima ima. Deluje neverovatno ali tako je - došla su neka čudna vremena i igraju se čudne igre političke sitno kaluđerski. No, bez obzira na ovog nerazumnog čoveka, sve to oko naše Crkve u društvu treba i dalje ozbiljno proučavati - i zbog Crkve i zbog društva. Kažu da je na Kosovu prosuzila ikona, i koliko god Crkva bila oprezna prema sličnim pojavama, šta se sve čini - i kakve sve besmislice kaluđer iznosi - čovek bi se začudio ako i nebesa nad tim ne zaplaču. O tempora! O mores!

Republika, maj 2004.  

Povezani članci:

• "Sveti otac" kao jeretik

  Sve donedavno, Srpska crkva je uglavnom ćutke prelazila preko postojanja zilotskog pokreta na svojoj kanonskoj teritoriji. Ovo ćutanje je prekinuto nakon što je, novembra 2003. sestrinstvo manastira Stjenika izašlo iz jurisdikcije Srpske crkve, i pokušalo da manastir prevede pod omofor grčkog zilotskog episkopa Hrizostoma. Nema potrebe da sada pišemo o ovom događaju koji je uzburkao strasti i o kome se tada mnogo pisalo, čak i u inostranstvu.

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.

• Bogobojažljivi i radikalima skloni

  Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag »dobrovoljno« u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića...

• Borba za kanonske teritorije

  Onaj ko bude hteo da shvati spor između SPC i kanonski nepriznate MPC - koji se odlukama majskog saziva Sabora SPC zavezao u još komplikovaniji čvor - to sigurno neće moći bez uvida u istoriju tog spora koja traje već četrdeset godina. Breme nedovršene istorije jednako pritiska sve, ali posledice nisu naravno uvek iste - nekima je istorija nezavisno od njih počela dosta "kasno". Reč je o Makedoncima koji su tek nedavno - pre šezdesetak godina - doživeli okončanje istorijskog procesa formiranja države i nacije.  

• Buktinja mržnje posle požara

  Meseci su prošli od one noći kada je uništen veći deo manastira Hilandara. Mala ekipa grčkih stručnjaka već dugo radi na raščiščavanju ruševina, a golim okom se rezultati njihovog rada slabo primećuju. Tužno je gledati gole naherene zidine, ponegde izpovezivane čeličnim šipkama, kako nagrđuju svetlo ranojesenje nebo.