Gužva oko Crkve je zaista ogromna i svi su na okupu - i vernici i nevernici, političari u kampanji i vladike-političari za oltarom i oni koji su u svemu prepoznali pravu "igru". Svi imaju karte i svejedno je da li je karta lažna ili prava. Nije važno, u svakoj se igri situacija za stolom menja svakog trenutka. Za razliku od normalnog takmičenja ovde nije važno igrati već - dobiti u igri. Naša Crkva stvara nekakvu drugu paralelnu MPC, sa onom u RM neće da razgovara, a kako će ta crkva izbeglička služiti u Makedoniji, to niko ne mari. Ali, ko zna kako će se igra okončati. To je ujedno i izborna igra. Jedan vladika iz Makedonije na hirotoniji u beogradskoj sabornoj crkvi - u prisustvu patrijarha srpskog g. Pavla - otkriva nešto od te igre - "I ako treba da se odbije autokefalija ovaj će patrijaršijski tron to štedro podržati". Nikom živom nije jasno ko bi kome mogao da dozvoli tako nešto, ni kako bi to funkcionisalo u RM s kojom su odnosi dobrano zategnuti, i crkveni i državni. Svejedno, proizvođači haosa rade svoj posao i igra se nastavlja, a Srbija stoji zbunjena po ko zna koji put.

Monarhija na prečac

I onda je došlo patrijarhovo pismo princu A. Karađorđeviću - Politika 30. 11. 2003 - i zna se - u opštoj zabuni - samo jedno, a to je da u igru ulazi i prestolonaslednik nepostojećeg prestola koji je inače odavno i sam zbunjen. Ali, ako je tako, igrati se mora - Crkva je glasala punih mesec dana pre izbora za Vuka i Velju. Pohitali su i g. Batić i g. M. St. Protić da se zakunu, i to na Oplencu. Ostali čekaju - ima vremena, nisu valjda ovo poslednji izbori. Patrijarh i Sinod su jasni - monarhija sada i odmah bez plebiscita, onako na prečac, kako su je i komunisti ukinuli. Ni o čemu ozbiljnom niko se zapitao nije, niti je to moguće činiti jer će - to je izvesno - igra još potrajati. Ovakvim stavom patrijarha i Sinoda potkopavaju se temelji državne zajednice SCG u kojoj SPC legalno deluje i koja je međunarodno priznata. U pismu se i ne govori o crkvenom učenju koje je jasno u vezi s oblikom vladavine, igra se na kartu "simfonije" koju teolozi-ideolozi odavno utemeljuju i koja se prvacima političkih partija sasvim dopada.

Vuk Drašković već pominje i nekakvu "personalnu uniju" sa RS u Bosni pa i šire, pod Krunom koja zvanično još uvek nije ustavni faktor, kao što nije ni SPC. Taj savez trona i oltara je, istini za volju, postojao i tokom ratnih godina i Crkvi nije smetao republikanski oblik vladavine koji je svrgnuti diktator bio zadržao. U patrijarhovom pismu je malo šta jasno, a razlozi koji se nude izvedeni su neverovatnom zamenom uzroka i posledica, koja je mnoge - i s razlogom - zaprepastila. Tačno je to da su brojne savremene monarhije u EU danas demokratska, slobodna i otvorena društva, ali one to nisu postale zbog toga što su monarhije već zbog toga što te zemlje imaju za sobom najmanje dva veka borbe za ograničavanje monarhističkog apsolutizma - već više od dva veka Crkva živi u republici i nema dokaza da je ona u Francuskoj, recimo, progonjena. Tačno je i ono drugo - o čemu se u patrijarhovom pismu i ne govori - da u Engleskoj, koja je monarhija, imamo slobodno i prosperitetno društvo.

Loša politička računica

Načinjen je ovim pismom brzoplet potez koji Crkvi samoj ništa dobro doneti neće, ali igra se na dobitak ne tek igre radi u kojoj se nadmeću ideje od kojih su i ideja monarhije i ideja republike normalna stvar, ili bi tako trebalo da bude. Najviše, pak, zbunjuje to što se oni koji su nas doveli do haosa - a tu je i deo jerarhije SPC - sada nameću kao spasioci s Krunom u ruci. Nije nerazumljiva niti je nepoznata neka monarhistička nostalgija u Crkvi - u SPC posebno - ali je ovoga puta u igri prepoznatljiva jednostavna politička računica koju su prepoznale brojne političke partije. Crkva ima pravo da se bavi politikom - niko razuman to i ne spori - ali je ova politička računica u ovom momentu zaista loša, a loša je stoga što se Crkva opredeljuje za konzervativni "blok", za šta uporišta u učenju zaista nema. Ali tu se otvara čitav niz ozbiljnih pitanja za kakva ni u Crkvi ni u društvu niko nije pokazao spremnosti da se s nečim sličnim makar suoči. To su veoma ozbiljna pitanja i u Evropi - upravo oko rasprava u vezi s Ustavom njenim - o tome se ozbiljno govori. Kod nas to kao da nikog i ne interesuje, ni u društvu ni u Crkvi. Odgovori na ta pitanja mogli bi pomoći da se uklone zabune oko Crkve i to upravo ovakve kakve je stvorilo patrijarhovo pismo.

Ikona i sekire

To ne ide zajedno - ne dao bog! - ali da i tako biva dokazao je poznati naučnik James Billington u knjizi The Icon and Axe koja je pod tim naslovom - Ikona i sekire - objavljena u Beogradu (izdanje "Rad", 1988).

Temu je elaborirao nedavno - Vreme 18. 12. 2003 - visokopreosvećeni g. Amfilohije u razgovoru sa princom A. Karađorđevićem u Dvoru na Dedinju. Pitao je mitropolit princa da li zna kako je Karađorđe postao Vožd svih Srba i zbunjenom princu objasnio - "Tako što su mu posekli glavu". "Znači li to" - pitao je uplašeni princ - "da i meni treba da odseku glavu?" Odgovor preosvećenog je bio dirljiv - "Ako niste spremni na to, ne računajte da možete biti kralj ovakvom narodu - kakav god on bio". Dijalog je uistinu šekspirovski i to u vreme rasprava o monarhiji koja je sve aktuelnija. O tempora, o mores!
Uostalom, bliži se stogodišnjica majskog prevrata i sva je prilika da neki pomišljaju na sve, pa ako treba da ona i radno bude proslavljena.

Jona

Demokratija se ne boji religije i Crkve i to se na primeru prosvećene Evrope sasvim lepo vidi i to već puna dva veka. Posebno se to jasno u ovom momentu vidi kada se Evropa gradi i kada počinje da diše na oba plućna krila. Da li bi religija i Crkva trebalo da se boje demokratije, jasno je da ne treba, ali se uglavnom boje, a naša se Crkva toga posebno boji i od toga beži kao đavo od krsta. Onaj ko to ne vidi ne vidi pravu suštinu ove zabune koja se ne slučajno odavno stvara, a posebno oko monarhije i republike kao oblika vladavine. U toj "proizvodnji" haosa i nesporazuma ne učestvuje samo jedan deo jerarhije SPC, kako je to bilo do sada, već se, nažalost, u igru uključio i sam patrijarh srpski g. Pavle. To mu zaista nije bilo potrebno, ali teško je reći koliki je njegov udeo u tome, a koliki pak moćnih struktura oko vladika-ideologa i u Sinodu i u Saboru. Posebno je to teško sada kada se opaža borba za nasleđe u SPC. Nije, naravno, nepoznat ni "doprinos" moćnih paracrkvenih formacija koje pomaže dobar deo "intelektualne elite" koja se tokom izborne kampanje nije mnogo ni trudila da obuzda svoje raspojasane navijačke strasti - naravno za Crkvu i monarhiju.

I vojska ima svoju kartu

Pa ipak, lamentacijama nema mesta jer je sasvim jasno da ogroman broj vernika nema dileme kada treba da se ponudi odgovor na neka gorepomenuta pitanja. Građani vernici dobro znaju da Crkva mora biti s narodom, odnosno sa onim najboljim delom u njemu koji Srbiju vidi kao moderno otvoreno društvo u kojem će i teizam i ateizam biti zaista "privatna stvar". Tu naša Crkva očevidno kasni, ali ni to nije razlog za beznađe - zaspali su jednom bili i apostoli u Maslinovom vrtu, pa ih je On probudio i strogo opomenuo - kako svedoči Pavle u Jevrejima poslanici 4. 1 - da se ne desi da u poslu dobra i napretka "koji ne odocni od vas". Bez tog i takvog hrišćanskog optimizma neće biti ni uklanjanja velike zabune u kojoj "igrači" dobro plivaju. To se videlo i u izbornoj kampanji.
Naravno, izbori su bili i prošli, ali nema izgleda da će "igra" tek tako proći. Sve je jasnije da će ona potrajati jer - to je prvo - nisu u sadašnjem trenutku svi otvorili karte.

Nije, na primer, nejasno da i Vojska SCG ima svoju kartu, ali barem za sada s njom ne žuri i ne greše oni koji kažu da do proleća još ima vremena. Bilo kako bilo, igra još nije završena u vezi s monarhijom, a spremaju se i novi "ulozi". Ne bi trebalo potcenjivati igrače ni u Crkvi ni oko nje jer naša je Crkva moćna i kao Crkva i kao politička snaga. Možda je patrijarhovo pismo bilo samo jedan, za sada desni "žmigavac" dat konzervativnom bloku, ali nisu isključeni ni drugi znaci. Nadajmo se boljima od ovih iz patrijarhovog pisma.

Republika, januar 2004  

Povezani članci:

• "Sveti otac" kao jeretik

  Sve donedavno, Srpska crkva je uglavnom ćutke prelazila preko postojanja zilotskog pokreta na svojoj kanonskoj teritoriji. Ovo ćutanje je prekinuto nakon što je, novembra 2003. sestrinstvo manastira Stjenika izašlo iz jurisdikcije Srpske crkve, i pokušalo da manastir prevede pod omofor grčkog zilotskog episkopa Hrizostoma. Nema potrebe da sada pišemo o ovom događaju koji je uzburkao strasti i o kome se tada mnogo pisalo, čak i u inostranstvu.

• Štrajk glađu kao egzibicionizam

  Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.

• Bogobojažljivi i radikalima skloni

  Nedavno istraživanje javnoga mnenja pokazalo je da većina gradjanki i gradjana Srbije sebe smatra religioznim, a nedavni izbori pokazali su takodje da većina gradjanki i gradjana Srbije misli da je za vodjenje države najpodobnija stranka čiji se vodja nalazi u zatvoru, optužen za najteže ratne zločine (genocid), čije su ideje manje-više iste kao i one koje su odvele u rat odnosno napad na Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i čija se politička (skupštinska) efikasnost dosada pokazivala uglavnom u svadjanju, beskonačnom zauzimanju vremena za disksusiju, prostaklucima, vredjanjima, nesavladivoj količini gluposti, i jezičkoj nesposobnosti. U nedavnoj prošlosti, dotična stranka je sudelovala u nekoliko navrata u vladama SPS-a, i to u najgorim vremenima za većinu gradjanki i gradjana. Možda je potrebno setiti se i detalja da je vodja stranke otišao u Hag »dobrovoljno« u sumnjivo kratkome vremenu pre ubistva premijera Zorana Djindjića...

• Borba za kanonske teritorije

  Onaj ko bude hteo da shvati spor između SPC i kanonski nepriznate MPC - koji se odlukama majskog saziva Sabora SPC zavezao u još komplikovaniji čvor - to sigurno neće moći bez uvida u istoriju tog spora koja traje već četrdeset godina. Breme nedovršene istorije jednako pritiska sve, ali posledice nisu naravno uvek iste - nekima je istorija nezavisno od njih počela dosta "kasno". Reč je o Makedoncima koji su tek nedavno - pre šezdesetak godina - doživeli okončanje istorijskog procesa formiranja države i nacije.  

• Buktinja mržnje posle požara

  Meseci su prošli od one noći kada je uništen veći deo manastira Hilandara. Mala ekipa grčkih stručnjaka već dugo radi na raščiščavanju ruševina, a golim okom se rezultati njihovog rada slabo primećuju. Tužno je gledati gole naherene zidine, ponegde izpovezivane čeličnim šipkama, kako nagrđuju svetlo ranojesenje nebo.