Evropska shuttle diplomacy - od početka pregovora o budućem statusu Kosova - zaista radi punom parom. SB OUN će već početkom januara 2006. imati od čega da počne svoj deo posla. Neumorni finski diplomata M. Ahtisari stiže svuda i već je sigurno da će stići i u Beč gde će - to će mu biti sedište - privesti za pregovarački sto Albance i Srbe. To nije malo jer do sada to nikom nije uspelo. U Beogradu, pak, mimo svih očekivanja, nema ni žurbe ni neke veće nervoze. Pre bi se reklo - o tome novine svakodnevno pišu - da ima zbunjenosti neke koja nije najbolji saputnik na početku puta. Usaglašava se nekakva strategija, a kakva, to je malo kome jasno.

Ni u SPC "nema sinhronizacije i jedinstva". Jednu politiku je najavio sam "oficir za vezu" između državnoga pregovaračkog tima i Odbora za Kosovo i Metohiju sv. arhijerejskog Sinoda lipljanski episkop Teodosije - koji smatra da je sada bitno "da se integrišemo u ono što bude bilo" jer nismo "toliko moćni da određujemo status" ali možemo ostati tamo i deliti sudbinu Kosova sa drugima. Drugačiji je stav raško-prizrenskog episkopa Artemija koji i sam priznaje da smo bili "loši učenici istorije", ali insistira na kosovskom zavetu svetog kneza Lazara. Vladika nije odgovorio na pitanje kako se može graditi ozbiljna realna politika na zavetu, predanju i legendi - predugo smo to činili i nikako da vidimo da rezultata nema pa nema. Treća se politika nazire čak na jednom ozbiljnijem nivou - patrijarh Pavle je zvanično primio M. Ahistarija i prisutni mitropolit Amfilohije je tada doslovno kazao - "Vi imate punu podršku SPC za obavljanje tako teškog i odgovornog zadatka", a to je dopunio i sam patrijarh Pavle (Pravoslavlje 1. 12. 2005) koji je izneo stav - da je ne jednom u istoriji bilo neke "okupacije", pa se opstajalo.

U takvoj se situaciji evropski diplomatski "čunak" provlači kroz davno zamršene niti balkanskog razboja. Iz sveta se nudi upravo "evropsko partnerstvo" pri čemu se ima na umu ne samo kosovski čvor već i sudbina regiona. Kakav će to kompromis biti ne znamo ali jedna evropska poruka je jasna - nijedan nacionalizam ne sme biti nagrađen, dakle, ako je srpski osuđen i kažnjen trebalo bi tako postupiti i s albanskim nacionalizmom. I sa svakim drugim jer reč je o sudbini regiona ma kako ga nazivali u političkim mapama i agendama.

Republika, januar 2006.  

Povezani članci:

• "Dobri" nacionalizam

  "Dobri" nacionalizam zaključuje da su ustvari Albanci krivi za rđavu demokratizaciju Srbije 90-ih, da su krivi što se Milošević tako dugo održao na vlasti, da su krivi za jačanje njegovog nasilništva. Veruje da su Albanci, samo da su izlazili na izbore, još 1992. mogli doprineti da Milošević bude "sateran u stupicu", ali oni su kao "nelojalna" manjina, namerno želeli njegov opstanak na vlasti jer - "šta bi oni bez njega?". Drugim rečima, "dobri" nacionalizam bi voleo da su Albanci izlazeći na izbore srušili Miloševića i onda gradili državu=naciju u kojoj bi od "dobrog" nacionalizma kad-tad bili proglašeni za razjedinjujući faktor. Ali "dobri" nacionalizam bi taj problem rešavao lepše od Miloševića, on bi im ponudio da ih liberalnim putem, uz međunarodno prisustvo, sa njihovim pristankom - raseli. 

• Beogradska žrtva paljenica

  Četrdeset je dana od kako je mladić Z. Vujović izgoreo u plamenu američke ambasade. Ljudi smo i dugujemo mu sveću, taj simbol žrtve koji živi prinose mrtvima. I neka u ovom zapisu izostane neka učena rasprava o žrtvi u krugu religijskih sistema - osim nekoliko napomena: postojale su u istoriji razn vrste žrtava. Najpoznatije su žrtve paljenice - na žrtveniku je životinja, žrtve zahvalnice i pokajnice.

• Bolesniku jedan!

  Nacionalizam je teska droga. Skidanje s te droge je teško. Remisije su neizbežne. Mora se pokušavati više puta. Svaka droga je privlačna, u tome je upravo njena opasnost. Droga nacionalizma je privlačna, jer se pod njom:

• Borba za kanonske teritorije

  Onaj ko bude hteo da shvati spor između SPC i kanonski nepriznate MPC - koji se odlukama majskog saziva Sabora SPC zavezao u još komplikovaniji čvor - to sigurno neće moći bez uvida u istoriju tog spora koja traje već četrdeset godina. Breme nedovršene istorije jednako pritiska sve, ali posledice nisu naravno uvek iste - nekima je istorija nezavisno od njih počela dosta "kasno". Reč je o Makedoncima koji su tek nedavno - pre šezdesetak godina - doživeli okončanje istorijskog procesa formiranja države i nacije.  

• Crkveno-političke magle

  Sve su češći nesporazumi oko pisama kojima se patrijarh srpski g. Pavle obraća javnosti, a muke oko njegovog potpisa su sve veće. Pravu političku vejavicu nad panonskom ravnicom izazvalo je i ono odmah iza Nove godine. I sve se zavrtelo na poznat način - danima se u novinama raspravljalo je li pismo autentično ili nije i najzad se - barem to - razjasnilo da jeste, i da je u njemu izražen stav sv. Sinoda SPC.