Prijehavši u Zagreb, što reče pesnik, na informaciju ovde nepoznatu naleteo sam tad, sasvim slučajno: da su doktor Koštunica i magistar Ilić unajmili jednu hrvatsku firmu za odnose s javnošću da im radi predizbornu kampanju. Ne budi lenj, krenem to da proveravam. Kad stvarno, nađem na inače odličnom portalu "biznis.hr" podatak: firma se zove MPR, a suvlasnik je Ratko Maček, strašno važan hadezeovac, član njihove centralne domovinske uprave (kako bi se ovde reklo); sedi čovek na stranačkoj konvenciji pre nekoliko dana odmah do doktora Ive Sanadera.

Taj Ratko Maček je inače počeo karijeru kao novinar Hrvatske televizije devedesetih godina, kažu službene biografije; prethodni život mu je nepoznat. Ako se setimo na šta je ličila HTV u ta strašna doba (na RTS) kada su jednom Dušanu Vukotiću, jedinom dobitniku "Oskara" iz tadašnje Jugoslavije i Hrvatske, zabranili da na televiziju ulazi jer je pogrešne nacionalnosti (od čega je, kaže nedavno njegova udovica, uskoro i umro gorak i razočaran), dakle, jasno je koju je vrstu karijere Ratko Maček tamo pravio. Kroz aparat HDZ Maček je napredovao brzo i 2003. postao glasnogovornik (portparol) i kreator dve uspešne predizborne kampanje, od kojih je ova poslednja bila baš nezgodna. Naime, SDP je vodio za nekih dobrih sedam-osam odsto, ali kažu da je Mačekov kreativni genije za politički marketing uveliko doprineo konačnoj pobedi HDZ (doduše tankoj: parlamentarnu većinu obezbeđuje im Miša Pupovac, ali svako ima svog čudnog partnera u krevetu, jer to nužda nalaže).

Dakle, sa takvim akreditivima (vjerodajnicama, kažu Hrvati), ušao je Ratko Maček u ozbiljan posao "promičbe" Doktorove i Magistrove narodnjačke koalicije. Koliko će to koštati i ko će to da plati - videće se pre ili kasnije, ali MPR se u Hrvatskoj smatra za firmu ozbiljnu, dakle skupu. Kolege marketingaši podržavaju Mačekov posao u Srbiji, što je i bilo za očekivanje. U redovima HDZ, međutim, vidljiva je izvesna nelagoda: niko iz stranke nije hteo da komentariše taj poslovni potez - osim bivšeg ministra unutrašnjih poslova Ivana Jarnjaka, koji je, kao dobar Zagorec, kratko izjavio "Posel je posel" (posao je posao). Ratko Maček je takođe pokazao znake nelagode: preko volje je priznao da radi za Doktora i Magistra, mada je prethodno govorio da će tek posle 11. maja reći za koga je radio, ne sporeći da je radio "za jednu političku stranku u Srbiji".

Pošto sam se tek vratio iz Zagreba, ne znam da li je ova okolnost poznata Srbiji; nešto nisam primetio čitajući novine na internetu. Mora biti da i kod naših vrlih narodnjaka postoji izvesna nelagoda "glede i svezidbeno" Mačekovog angažmana. E, sad: čovek se em pokazao kao uspešan (koliko-toliko, doduše), em potiče iz stranke idejno bliske našim narodnjacima; zar HDZ i DSS nisu u istoj udruzi narodnjačkih stranaka Evrope; zar dva doktora, Koštunica i Sanader, nisu pokazali znake nesumnjive bliskosti, da ne kažemo vidljive uzajamne simpatije, u svojim dosadašnjim susretima? DSS i HDZ sestrinske su stranke i odakle sad tu nelagoda? Da nije iz okolnosti da je do sada jedino Tomislav Nikolić objavio svoju ambiciju da postane "srpski Sanader"? Ko pre devojci... Uostalom, to što je u Srbiji očito proglašen konkurs za "srpskog Sanadera" možda je i dobra vest. Doktor Ivo Sanader uspeo je da, kao prvo, gvozdenom rukavicom uljudi sopstvenu ustašoidnu ekstremnu desnicu; kao drugo, da "okonča saradnju sa Hagom", kako se to ovde kaže (setimo se samo kako se na splitskoj rivi pre koju godinu drao da neće dati Gotovinu!); i kao treće, da osigura nacionalni konsenzus oko ulaska u Evropsku uniju i čak u NATO (73 odsto građana Hrvatske u anketama to podržava).

Ovim našim kandidatima za "srpskog Sanadera" sve to tek ostaje da obave: da mi je čuti Tomu Grobara da hoće u Evropu, večitog premijera Voju da hoće da izruči Mladića i ostale; i sve njih zajedno da hoće u NATO. Biće na te teme još priče, bogu hvala, samo čekajte da prođe 12. maj. Zasad ne znamo kako se u svemu tome snalazi vođa narodnjačke predizborne kampanje, Ratko Maček. Hrvatske kolege iz branše kažu da su primetili izvestan porast živahnosti, dinamike, u narodnjačkoj predizbornoj kampanji, pripisujući to profesionalnim kvalitetima g. Mačeka. Ako je tako, svaka čast, mada nije jasno je li nesporni porast živahnosti u toj kampanji posledica Mačekovih sugestija Koštunici (Velji Iliću sugestije ne trebaju) - ili obične panike od melanholičnih rezultata anketa javnog mnjenja i od podsvesnih zebnji da sumasišavša politika oko Kosova može i da ne uspe.

Još jedna pojava u Srbiji zbunila je moje zagrebačke kolege i prijatelje. Naravno da je tamo smesta javljeno o onim slaboumnim plakatima na kojima je Stjepan Radić u društvu Tadića i Đelića, a svi zajedno su, dakako, "izdajnici", pak im se preti Punišom Račićem, a sve to potpisano - "srbski navijači". Apsolutno je nezamislivo da bilo ko od "srbskih navijača" zna bilo šta o Stjepanu Radiću i Puniši Račiću; navijači nemaju običaj da čitaju knjige. Podsetimo se: narodni poslanik Puniša Račić ustrelio je 1928. u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije nekoliko narodnih poslanika iz Hrvatske seljačke stranke, pa su predsednik HSS Stjepan Radić, njegov brat Pavle i Đuro Basariček podlegli povredama. Radićeva HSS je dotle i kasnije imala neočekivano veliki broj glasača iz Srbije, ako niste znali; bili su nekako, današnjim rečnikom, narodnjaci i otvoreni republikanci. Puniša Račić bio je radikal. Stjepana Radića na čelu HSS nasledio je Vlatko Maček.

Neko je prošle nedelje u Zagrebu primetio: "Mačeka (Ratka, ne Vlatka) imamo, fali nam još Dragiša Cvetković".

Danas, 05.05.08. 

Povezani članci:

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 22. emisija

  Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Šote, mori idiote

  Tu negde - na temu glave i njene sadržine - nekako stižemo do Koštuničinog omiljenog ministra Velimira Ilića koji svoju mentalnu formu precizno tempira za predstojeći Sabor trubača u Guči. Ohrabren prošlogodišnjom antologijskom izjavom večitog srpskog premijera dr. Kalašnjikova ("Ko ne razume trubu, ne razume Srbiju"), bivši ministar za kapitalne investicije, danas ministar za infrastrukturu, Ilić - koji je sebe poslednjih godina proglasio gaulajterom za Guču - zabranio je da se na predstojećem Saboru izvodi pesma "Šote, mori Šote".

• Čekajući nove Škorpione

  Retoričko prolećno pitanje: ima li negde u svetu države bez Vlade, bez Skupštine, bez Ustavnog suda, bez budžeta, bez ikakve blage ideje o reformama ili investicijama – dobija svoj kratki prolećni odgovor: ima! The country se zove Srbija, trenutno toliko opsednuta kvadraturom kosovskog kruga da se sve ostalo feat. Vlada, Parlament itd. čini besmisleno plitkim glede srpske svete zemlje po kojoj hodaju Albanci; ispravan utisak da je ova država postala rob već odavno (zasluženo) izgubljenog Kosova pojačava se "diplomatskom ofanzivom Srbije" nakon prve sesije Saveta bezbednosti o budućem (nezavisnom) statusu Kosova.

• Baden i Metohija

  Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.