Ima takvog sveta, znate ih i sami: onih što lažu i kad govore istinu. To jest, kada im se čini da je ono što govore sušta istina. E, tada lažu najviše! Jer, ta je laž dublja od one (pri)prosto manipulativne, one koju upotrebljava samosvesni lažov: toj laži nesvesnoj sebe snagu daje upravo lažovljevo uverenje u neupitnu istinitost sopstvenih reči. Ta iluzija, naime, ume da bude zarazna, a dok zaraza prođe već je kasno – laž je opustošila što je mogla. A mogla je mnogo.

Vojislav Koštunica svakako nije jedini pripadnik ove (samo)lažovske podvrste na političkoj sceni Srbije; možda čak nije ni najveći meštar tog žanra – uostalom, pogledajte s kakvim maherom se udružio. Ali, njegove su laže i paralaže nekako osobito perverzne, jer on u njih unosi ili savršenu glumu neprevaziđenog demagoga, ili pak (u šta sam skloniji da verujem) iskreno uverenje čoveka koji ama baš nikada neće dopustiti da mu tamo nekakve činjenice zamagljuju rasuđivanje, i na to je strašno ponosan. Njegova autonomna stvarnost, dakle, obitava u nekim paralelnim sferama, u koje um običnog smrtnika još nije kročio, a bogme i neće – nema pasvord. Zato su njegovi pogledi na Kosovo, Evropsku uniju, Rusiju, ekonomiju, crkvu, demokratiju ili bilo šta drugo na ovom svetu tako radikalno nezavisni: njega, naprosto, ništa iz spoljnog sveta ne obavezuje. Za takve se nekada u »konstruktivnom« omladinskom listu Zdravo govorilo da »furaju svoj fazon«. Samo što su to bili smotani tinejdžeri iz tužnih palančica, a ne predsednici vlada. I prošlo bi ih najkasnije onda kad bi shvatili da to što im očevi-kreteni govore da liče na kretene još ne znači da zaista ne liče na kretene.

Na ovom mestu me, međutim, ne zanima neka od »makropolitičkih« laži o Srbiji, svetu i kosmosu koje Koštunica ovih dana dnevno proizvodi, na gore opisani način. Priznao sam u jednom od prethodnih tekstova da se redovno overdoziram Koštuničinim ekstenzivnim intervjuima, a to me tera da se još kojeg dela tog balasta oslobodim tako što ću ga podeliti s čitaocem. Elem, zapazio sam da Koštunica baš voli, čim mu se namesti prilika, da održi vakelu o sopstvenoj nevlastoljubivosti, potkrepljujući to time kako je on, eto, tri puta mirno i dobrovoljno silazio s vlasti, te prema tome, moliću lepo, može li se još neko pohvaliti takvim skorom... Možda sam naivan, ali zaista verujem da Koštunica veruje u to što kaže: to mu omogućava da o sebi zadrži romantično visoko mišljenje. Međutim, o čemu se tu zapravo radi? Kako tu uopšte stoje stvari?

Najpre, šta uopšte znači to hvalisanje da je neko – usred kakve-takve parlamentarne demokratije – otišao s vlasti bez suviše larme? Mislim, šta je drugo uopšte mogao da uradi: da izvede vojni puč? da se dernja, da preti samospaljivanjem, da se veže za fotelju, pa da ga iznose četvorica, k'o Šešelja iz Skupštine? Dalje, o kakvim se to »silascima s vlasti« radilo?

Prvi silazak je nastupio onda kada je Koštunica prestao da bude predsednik države (Savezne Republike Jugoslavije) tako što je naprosto ostao bez države, pa samim tim i bez radnog mesta. Nije to mali uspeh, i u istoriji se dešava sasvim retko: da ostaneš bez države kojom šefuješ, kao neki kralj koji nadživi sopstveno kraljevstvo. Čovek je, dakle, negde zaturio ono što mu je povereno na upravljanje, a sada traži da mu se zbog toga još i čestita... Naravno, sve je to bila i neka vrsta manevra političkih konkurenata, i u tome je Koštunica ostao na suvom – eto zgodnog paradoksa: ne imajući neke razgovetne svrhe dok je trajala, SRJ je samim činom svog nestanka učinila jednu vrlo korisnu stvar! – pa mu nije bilo druge nego da se povuče u Belanovicu: nema prestola, nema države – nema ni kralja. Činjenicu da je bio znalački politički nasamaren V. K. bi sada da prikaže kao neki svoj osobito demokratski čin. Još malo pa će početi da nas uverava da je sam ukinio SRJ, samo da bi se ratosiljao te dosadne vlasti.

Drugi silazak Vojislava K. bio je (prevremeni) kraj njegovog prvog premijerskog mandata. Taj kraj, opet, nije nastupio njegovom voljom, nego spletom okolnosti na koje više nije mogao da utiče, a koje je prethodno dugo izbegavao, i odlagao njihove konsekvence. Vlada mu je od početka bila manjinska, dakle klimava, ali sve se raspalo onda kada se G17 povukla iz Vlade i uskratila joj buduću podršku zbog zastoja u evrointegracijama, direktno prouzrokovanog zastojem u saradnji s Hagom (što je bilo pod direktnom kontrolom V. K. i njegovih ljudi). Dakle, ni drugi put nije napustio vlast u nameri da demonstrira svoju ogromnu ravnodušnost prema dotičnoj, nego zato što nije imao drugog izbora: njegova je vlada postala neodrživa, ona je pala i razbila se, i to je sve. Sve ostalo su mistifikacije, sa ili bez pune svesti samog mistifikatora o tome.

Nakon pada te vlade održani su izbori na kojima su Koštunica i njegov čačanski pobratim, sve u svemu, prošli kao bosi po trnju. Sa takvim rezultatima možeš biti ili opozicija ili manji partner u nečijoj vladi. Umesto toga, Koštunica je beskrupulozno probuldožerisao sebi još jedan premijerski mandat, i pri tome mu ni najmanje nije smetalo – da ne kažem: nije ga bilo blam – što nema čoveka, životinje, biljke ili mrtvosanog predmeta u Srbiji koji nije lepo video kako je on to mesto dobio na mufte, bezočnom ucenom odviše »mekog« partnera, a ne na izborima. I tako je obezbedio sebi treći uspon na presto, nakon kojeg je neminovno usledilo – šta? Dakako:

Treći silazak Vojislava K. Ovaj put, za razliku od prethodnih, inicijativa je bar formalno zbilja bila njegova. Sam je raspustio vladu i izazvao raspisivanje prevremenih izbora. No, retorika tipa »vraćam mandat narodu« na stranu, Koštunica je to uradio zato što nije imao drugog izbora, sve druge opcije bile su gore po njega. Tadić je upravo zaradio drugi predsednički mandat i tako bitno ojačao poziciju DS-a, Kosovo je uletelo kao idealna tema za beskrajnu eksploataciju, u samoj vladi K. je izgubio kontrolu (počeli su nehajno da ga preglasavaju, što je de facto isto kao da je pao), i šta mu je drugo preostalo nego da prekine tu partiju šaha koju je počeo da gubi, da poruši figure i zahteva novu? S tim da on, jakako, ima bele figure. Doduše, pre toga je – kažu brojni, neuverljivo demantovani izvori – izgleda pokušao da mimo i bez izbora sa radikalima isposluje novu vladinu većinu, u kojoj će on ostati na čelu vlade, a kada su ga ovi otkačili, više (mu) nije bilo druge nego da se ide na izbore. Bila je to puka iznudica, a ne nekakav »nesebični gest« patološki nevlastoljubivog čoveka. To je, dakle, taj famozni »treći silazak s vlasti« koji se, uzgred, uopšte nije ni dogodio: Koštunica je i dalje »tehnički premijer«, a neskrivena mu je ambicija da osvoji i treći mandat, bez obzira na to koliko će dobiti glasova: po svemu što se dalo zaključiti iz njegovog dosadašnjeg ponašanja, ne postoji donja granica broja glasova, posle koje bi mu bilo neprijatno da nastavi da pridržava kormilo vlade. Pera Luković valjda ni sam ne sluti koliko je ubo u suštinu onim »pridrži Srbiju«; s tim da se Vojislavu K. ta Srbija nekako uvek projavlja u liku samog Vojislava K, kojeg kani pridržati i zadržati na prestolu još jedne države koja se kruni i kopni, i kopniće sve brže ukoliko on u nedelju dobije još koju priliku za svoj omiljeni igrokaz »dobrovoljnog silaska s vlasti« koji nije ništa drugo nego večno vraćanje istog: kad se baš mora, silazim stepenicama, čim uzmognerm, šmugnem nazad i uspinjem se liftom; posle se zaključam u kabinetu i tripujem na miru do sledeće nevolje; ne moje, nego vaše.

Peščani sprud
Peščanik.net, 08.05.08.

Povezani članci:

• 15. emisija

  Gost: Vojislav Koštunica iz DSS-a
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• 22. emisija

  Gosti: Vojislav Koštunica iz DSS-a, dramski pisac Biljana Srbljanović, Borka Pavićević iz CZKD, Mića Lenkić iz sela Lipe, dramski pisac Dušan Kovačević, novinar Petar Luković, otporaši iz Kragujevca, Valjeva i Smedereva, Vesna Pešić iz Centra za antiratnu akciju, pesnik Ljubomir Simović, glumac Branislav Lečić, Jasmina sa Senjaka
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Šizofrenija

  Doktor Koštunica našao je baš subotu popodne, kad radni ljudi i građani imaju pametnija posla, da objavi tragičnu i preranu smrt svoje Vlade. Taj njegov obdukcijski nalaz, post mortem, kako se kaže, nije nam doneo ništa novo: njegova je Vlada, naime, uginula prirodnom smrću još negde početkom februara, kao što se i očekivalo u stručnoj javnosti. Doktor Koštunica je, naravno, spor, temeljit, ponekad čak i dostižan, pa mu je trebalo ovoliko da objavi taj exitus.

• Čekajući nove Škorpione

  Retoričko prolećno pitanje: ima li negde u svetu države bez Vlade, bez Skupštine, bez Ustavnog suda, bez budžeta, bez ikakve blage ideje o reformama ili investicijama – dobija svoj kratki prolećni odgovor: ima! The country se zove Srbija, trenutno toliko opsednuta kvadraturom kosovskog kruga da se sve ostalo feat. Vlada, Parlament itd. čini besmisleno plitkim glede srpske svete zemlje po kojoj hodaju Albanci; ispravan utisak da je ova država postala rob već odavno (zasluženo) izgubljenog Kosova pojačava se "diplomatskom ofanzivom Srbije" nakon prve sesije Saveta bezbednosti o budućem (nezavisnom) statusu Kosova.