|
Ako se pogleda na razloge za organizovanje novijih štrajkova i blokada u
Srbiji, oni su na prvi pogled vrlo raznorodni: niske otkupne cene,
problemi sa privatizacijom, kašnjenje subvencija, niske ili nikakve
plate, restruktuiranje, otpuštanje. U osnovi je iza svih tih zahteva
dubok nesporazum oko toga ko šta radi u tržišnoj privredi. Zaposleni
čije su firme izgubile tržište usled čega njima preti gubitak posla od
Vlade traže ono što ne mogu da dobiju na tržištu, proizvođači i firme
traže više cene od tržišnih.
Problem sa onima koji od vlade
traže ono što nisu mogli da dobiju na tržištu je u tome što oni ne
razlikuju socijalizam, u kome se još uvek nalazimo, od kapitalizma, ka
kome bi trebalo da idemo, ako želimo napredak. Još veći problem je što
to ne razlikuje ni Vlada.
Problem Vlade se vidi po tome što
ona smatra da su zahtevi štrajkača opravdani, samo što nema sredstava
da im izađe u susret. Vladajuće stranke su imale izuzetno demagošku,
populističku kampanju (dostojnu radikala), takvu politiku i vode, ali
za takvu politiku nema sredstava za sve zahteve. Inače bi Vlada dala
novac, bez obzira što to znači produbljivanje socijalizma.
Kako
će onda Vlada dalje reagovati i šta će se dešavati? Verovatno će biti
upotrebljena kombinacija mera. Neki štrajkači će dobiti novac, pa će
porasti inflacija. Neki će biti zaštićeni tako što će se otežati uvoz.
Privatizacije će se preispitivati, restruktuiranja odlagati, a neki će
biti rasterani ili prepušteni sami sebi. U svim sem poslednjeg slučaja
to su potezi koji znače više socijalizma i države, a manje kapitalizma
i tržišta. Dakle, Vlada će voditi politiku koja će izlaziti u susret
raznim interesnim grupama. Ona će time usporiti osipanje glasova
podrške, mada je to daleko odmaklo, ali ceh uvek neko mora da plati.
Taj ceh će platiti ostatak građana i firmi, tj. ogromna većina u
Srbiji. Kako? Višom inflacijom, slabijim izborom roba, odlaganjem
privatizacije (i ulaganja), nižim rastom (stagnacija), itd. Drugim
rečima, plaćaće cela zemlja, pošto će umesto ka reformama ići dublje u
prošlost.
Blic, 1. avgust 2004.
Povezani članci:
- 39. emisija
Gosti: Vladan Subarević, Milena Jauković, Filip iz Otpora,
Slobodan Markovski, Dušan Proroković iz DSS-a, Zoran Milićević,
ministar zdravlja Obren Joksimović, Branislav Ignjatović, Darinka
Bošković, Živorad Mrkić, Kosta Čavoški, Vesna Pešić iz Centra za
antiratnu akciju i slikarka Jelena Trpković
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- 59. emisija
Gosti: Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za
ljudska prava, Stojan Cerović, novinar, Andrej Korovljev, reditelj iz
Pule i Vladan Matić, pisac
Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković
- Šta je to nacionalna vlada?
Šta kog đavola znači „nacionalna vlada“? Radikali, DSS i socijalisti prete nekakvom nacionalnom vladom, što implicira da vlada koju bi sastavio Tadić, ili, što je još gore, u kojoj bi bio LDP, ne bi bila nacionalna, nego, recimo, nenacionalna, anacionalna, protivnacionalna.
- Štrajk glađu kao egzibicionizam
Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da se radi o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.
- Brzih sto dana leta
Prvih sto dana svake vlade su uvek veoma bitni, a čini se da su u Srbiji ovoga puta i veoma bitni jer, pre svega, valja "očistiti sto" i okončati stare poslove, koji su čekali političku konsolidaciju u vrhu državne vlasti.
|
