Prvi posao za premijera je snimak stanja i strateška odluka na šta ide. Pošto su protekle tri godine sa stavnovišta reformi «propuštena prilika», zemlja je na listama investitora ostala oko 150. mesta, ključna strateška odluka bi bila sprovođenje ekonomske reforme koje bi zemlju za dve godine dovele bar oko 30. mesta.

Odatle slede reforma privrede i državne uprave. Najvažniji posao je poboljšanje poslovnog okruženja, pre svega radi osnivanja novih firmi, a i radi boljih uslova za rad postojećih - smanjivanje broja papira za osnivanje novih firmi na dva, skraćivanje vremena na jedan sat a troškova na najviše par stotina evra, snižavanje poreza, ubrzanje razrešavanja sudskih postupaka (plus arbitražna veća i privatni sudovi), pojednostavljivanje transfera dobiti, uvođenje evra kao konkurenta dinaru, snižavanje nivoa korupcije i mere za integraciju sive ekonomije. Uz pomenuto bi išli liberalizacija finansijskih tržišta, uz mogućnost osnivanja privatnih berzi.

Osnovna ideja ovih poteza je stimulisanje ulaganja, kako bi se znatno povećao broj novih firmi što jedino može da smanji ogromnu nezaposlenost, poveća dohodak i izvoz, omogući servisiranje duga i obezbedi budućnost naciji.

Uporedo sa ovim glavnim poslom bi se obavljalo nekoliko drugih. Denacionalizacija bi najpre išla na povraćaj poljoprivrednog zemljišta, potom građevinskog, a zatim i povraćaj stanova i firmi. Drugo, reforma državne uprave, koja bi počela od smanjenja broja ministara (desetak, koji bi pokrivali više resora), stvaranje male, efikasne i elektronske vlade. Sav višak državnih službenika bi bio otpušten i plaćen narednih godinu ipo. Treće, ubrazan nastavak privatizacije, uklj. javna i javna komunalna preduzeća, kako bi je kupcima osigurala sloboda izbora uz niže cene. Masovnija likvidacija bankrotiranih firmi bi se obavljala tek kada nove firme zaposle par stotina hiljada ljudi, kako bi se izbegla kumulacija nezaposlenih čiji protesti mogu da zaustave reforme. Četvrto, trošak reforme bi se finansirao iz prodaje firmi, koncesija i racionalizacije firmi. EPS trenutno ima četiri puta više zaposlenih nego što bi mogao da ima konkurenciju. Peto, ustav se ne maže na hleb, ali bez njegovog uporednog donošenja nema mogućnosti za nova likvidna rešenja.

Sada je vreme da se čitalac probudi iz bajke. Nema stranke koja bi podržala ovaj program, to ne bi podržali ni koalicioni partneri, birači bi bili protiv, jer svi oni misle da Srbija treba da ostane u socijalizmu. Beda je predvidiva posledica socijalizma, a na to smo već navikli. U kapitalizam ćemo možda posle dijete.

Blic, 1. februar 2004.

Povezani članci:

• 70 dana vlade

  Najveći greh nove vlade u prvih 70 dana je to što su joj usta puna reformi, koje se u praksi odvijaju sporo, mlako i mlitavo.

• Čovek koji je ojadio Srbiju

  U četiri godine koliko je Vojislav Koštunica predsednik Vlade, tri su izgubljene za Srbiju. Nema na svetu premijera koji može da se „pohvali“ takvom sramotom, ali toliki globalni „uspeh“ ne smeta Koštunici da i dalje muti, ucenjuje, preti i opstruira. Premijer i njegove apologete u medijima, institutima i na fakultetima uporno gebelsovski (uvereni da „sto puta izrečena laž postaje istina“) ubeđuju podanike da sve to rade zarad „očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta“ Srbije.

• Dan posle i neosnovani optimizam

  Pre izjašnjavanja Unije o prelaznom sporazumu za realizaciju SSP, u Srbiji je stvorena atmosfera velikih očekivanja. Kao pred neku važnu utakmicu, “pobeđujemo”, “idemo dalje”. Posle utakmice se naravno podvije rep. Tako je bilo i ovde.

• Istorija neuspeha

  Pre četrdest godina je doživela neuspeh tržišna reforma. Potom su doživeli neuspeh zagovornici liberalnih i demokratskih reformi. opšte, istorija socijalizma se može videti i kao niz neuspešnih reformi. Ti neuspesi nisu imali samo negativne posledice. Neuspeh reformi u Čehoslovačkoj iz 1968. jeste početak kraja sovjetskog sistema.  

• Između reforme i revolucijeU ovom radu analiziraju se mogućnosti za uspostavljanje ustavne demokratije u Jugoslaviji. Pogled je uperen u budućnost: govoreći o ustavnoj demokratiji, izražavam preferencu za stanje koje u Jugoslaviji (još) nije dosegnuto. Zato će moje osnovno pitanje glasiti ‘kako stići odavde do tamo’.