Svi smo znali da će Koštunica promrmljati podršku Tadiću u poslednjem trenutku, jer je on njemu ipak bolji predsednik od Nikolića. Sada već na nivou podrške koju ima Milanka Karić, Koštunica i dalje gospodari Srbijom i nameće cenu svoje podrške. Ovoga puta to je paket aranžman za plovidbu ruskim bespućima. Na to neizvesno putovanje neće morati da krene samo Boris Tadić, DS i NIS, već i cela Srbija.

Prihvatajući taj paket aranžman, iako je to riskantno ne samo za Srbiju, već i za samog Tadića i njegovu stranku, što je naravno važnije - Tadić nije u prilici da pozove one nesumnjivo proevropske snage da ga podrže. Zato definiše situaciju u kojoj je normalno da, bez poziva i razgovora, LDP i manjine, nekako po svojoj prirodi, podrže onaj deo njegove politike koji se razlikuje od radikalske. O tome kako će svi ti nepozvani, a očekivani, da se izbore sa sličnostima tih politika - krije se i razlog tog nepozivanja.

Demokratska stranka i LDP mogu bez problema da pobede u Beogradu na dolazećim lokalnim izborima. Kako će DS da brani svoje forsiranje Koštunice, a ignorisanje zaista proevropskih snaga, pogotovo u urbanim središtima, koje su uprkos svemu stasale za preuzimanje vlasti? Koja se to politika krije u takvom stavu?

LDP je jedina stranka u Srbiji koja se ne može optužiti za političke trgovine. Navikla na teške situacije, ona će ovu najnoviju u koju nije došla svojom krivicom, iskoristiti za dodatno definisanje svoje politike, jedine u Srbiji koja ne kalkuliše, koja se ne udvara, nego operiše i suočava se sa surovom istinom. A deo takve istine je i činjenica da Tadić očekuje podršku LDP i manjina, a u isto vreme radi stvari koje nedvosmisleno poručuju da je njegov izbor Koštuničina pozicija ruskog vazala, a ta pozicija nije nikad bila daleko od pozicije Tomislava Nikolića.

U takvoj situaciji, jednostavno je nemoguće objasniti tvrdom biračkom jezgru Liberalno demokratske partije koje broji četvrt miliona pojedinaca, kako to sad odjednom podržavamo ono čemu smo se toliko suprotstavljali, a to je jedna vrsta istorijskog bloka starog vek i po, možda i duže, čija je politika krvi i nasilja bila najveća prepreka modernizaciji Srbije i njenoj evropeizaciji. U tom bloku jedna karika danas jeste i Boris Tadić i njegova Demokratska stranka. U takvoj situaciji, kako da Pastor objasni svojim biračima da bi trebalo da podrže Tadića, kada Tadić misli da je tako čudno da Mađar bude predsednik Srbije?

Nerezonsko i neoprezno davanje podrške Borisu Tadiću dovelo bi u pitanje razlog postajanja LDP, i to bi bilo iskorišteno od same Demokratske stranke kao povod za definisanje situacije kako Liberalno demokratska partija Srbiji nije ni potrebna. Naprotiv, Srbiji je LDP najpotrebnija partija, a okolnost da svima toliko smeta jeste najveći dokaz te potrebe. Odgovornost takve vrste kojom operiše LDP, ukazuje na to kolika je istinska razlika između dva kandidata u drugom krugu. S jednim se putuje na ubogom splavu na kraj sveta Atlantikom, a s drugim Pacifikom. S ovim drugim je put duži, ali je destinacija ista.

Pred svima onima koji podržavaju politiku LDP, stoji sasvim osobna dilema. Taj metafizički problem svako će morati da reši sam za sebe, kako je to lepo rekao Kardelj.

Ako nekog uopšte zanima, ja neću glasati ni za jednog od kandidata u drugom krugu.

LDP blog, 25.01.08.

Povezani članci:

• Što Srbija sve nije

  Da je mogao da nas vidi na ulicama Beograda, Zoran Đinđić bio bi ponosan: nepregledne kolone ljudi koji su izdržale i preživele Koštunicu, Tadića, Ilića, Đilasa i ostale količnike nacionalnog množenja – nisu se, kao kad je nesrećno Kosovo bilo na svakodnevnom dnevnom redu, verbalno samobičevale u obrani svete zemlje da bi patnju utišale parom nike patika ili otetim kompjuterom ili ukradenom Zara majicom do ispod sisa, nego su u praktičnom srpskom LDP primeru da je Ideja dugovečnija od Života smehom, čitav a inače tragičan povod iskoristili da kolektivno pokažu šta sve Srbija nije. 

• Čeda i posledice

  Trima malim parlamentarnim partijama, DSS, SPS i LDP, u narednom periodu, do sledećih parlamentarnih izbora dakle, bili oni redovni ili vanredni, predstoji žestoka borba za opstanak. 

• Intervju za sarajevske Dane

  Dani, 559, 29.02.08.

  Za predsjednicu Političkog savjeta LDP-a, bivšu predsjednicu Građanskog saveza Srbije, osnivačicu Centra za antiratnu akciju, koja je 1997. nominovana za Nobelovu nagradu za mir, Vesnu Pešić, odluka stranke da ne učestvuje na mitingu Kosovo je Srbija čiji je organizator bila srpska vlada bila je logična i očekivana.

• Juriš na skupštinu

  Otvorena spektakularnom činjenicom da je ovaj kolumnista „Ferala“ vaistinu poslanički kandidat one koalicije koju će hrvatski čitalac prepoznati preko imena Čedomira Jovanovića, Nataše Mićić, Žarka Koraća, Nenada Čanka, Vesne Pešić, Filipa Davida i Nenada Prokića – hvalisava mogućnost da se izbori u prvom mesecu iduće godine okončaju prirodnim trijumfom Naše Male Družine (hrvatski: Liberalno Demokratska Partija + Građanski Savez Srbije + Socijaldemokratska Unija + Liga Socijaldemokrata Vojvodine) ne samo da bi nas katapultirala u Skupštinu Srbije, već bi, teoretski, postavila kulise za prizore koje sam, priznajem, noćima, secirao u horror-detaljima.

• Moj odgovor svima… i ostalima

  Istog onog dana kad DSS-portparol Andreja Mladenović o Čedomiru Jovanoviću govori kao o “moralnoj nakazi pod opijatima”, što, taman posla, daleko bilo, nije govor mržnje, već govor ljubavi; istog onog dana kad vladajuća falanga, unisono, u stavu mirno, ustaje u odbranu svog šefa – Milorada Miškovića, jedna od glavnih vesti na Radiju B92 (između voljenog Kosova i voljenije Delte) jeste slučaj Petra Lukovića kojeg B92 optužuje zbog “napada na novinare i zaposlene u B92”.