Protest žena u Iranu
Elizabet Kinderlen

U poslednje vreme se u Iranu sve češće govori o tome da su žene jači pol. U kući je navodno ionako već sve po njihovom, u poslednje vreme ih je na univerzitetima više nego muškaraca, a verovatno će uskoro tražiti i direktorske fotelje. Odjednom i muževi prihvataju šaljive opaske poput ove: ,,Kada me neko pita šta želim, kažem mu da pita moju ženu šta ona želi. To isto hoću i ja.” A religiozni muškarci i inače neprestano ponavljaju da šerijat sav teret svaljuje na muška pleća. Otkud takav pogled na stvari?

Pre dva meseca je Benafšeh, jedna od žena koje su pokrenule kampanju pod nazivom ,,Milion potpisa za izjednačavanje muškaraca i žena pred zakonom”, dobila poziv da dođe u iransku provinciju Huzistan. Tamošnje žene okupile su se s namerom da podrže kampanju. Ali kako? Pet žena iz Teherana prevalilo je put od oko sto kilometara do ove nomadske oblast gde su sa stanovnicama razgovarale o posledicama šerijata i o tome na koji bi način bilo najbolje u javnosti predstaviti svoju stvar.

Sama činjenica da su se ove žene obratile Teherankama za pomoć doživljena je kao uspeh, jer to znači da je borba za ženska prava postala aktuelna i u udaljenim krajevima. I to uprkos tome što mediji ignorišu kampanju za ženska prava još otkako je ona pokrenuta u novembru 2006. godine, ili je difamiraju kao nešto dirigovano sa strane.

Kada su Banafšeh i njene istomišljenice stigle iz Teherana, već ih je čekalo 25 žena, a sa nekima od njih došli su i muževi. ,,Taman što smo započeli diskusiju, neko je počeo da lupa na vrata. Jedan od muškaraca je otvorio i policajac mu je smesta uperio pušku u stomak. Onda su nas odvezli u stanicu. Meni su govorili da sam stara kurva.”

Teheranke su oko ponoći izbačene na ulicu; u gradu je bio mrak, a železnička stanica zatvorena. ,,Bile smo uplašene. Onda smo zamišljale da se penjemo na planinu kako bismo posmatrale izlazak sunca. Pevale smo i smejale se i tako prebrodile noć.” Ostale žene puštene su ujutru, a muškarci su tri dana proveli u zatvoru i surovo su pretučeni. Čak i iranski policajci razumeju da se žene bore za ravnopravnost, iako tu borbu smatraju neprimerenom. Ali kada ih muškarci podržavaju u tome, onda je to izdaja muške časti i takve treba kazniti.

Vlasti žele da zastraše. Početkom februara je čak i umerenom ženskom časopisu Zanan, koji je od 1991. odolevao svim napadima, oduzeta dozvola, nakon što je izveštavao o kampanji ,,Milion potpisa”. Pri tome je urednica lista Šala Šerkat veoma krotka žena i ne izlazi iz kuće bez crnog čadora. Ona smatra da su reforme koje bi poboljšale položaj žena u islamskim zemljama moguće i da je rodna ravnopravnost i te kako u duhu Kurana.

U današnje vreme ovakav stav ne predstavlja više izuzetak. Naprotiv, prisutan je u mnogim islamskim zemljama, a i u mnogim islamskim zajednicama na Zapadu. Ne vrve samo u Iranu verske škole od mladih žena koje žele da provere šta u svetoj knjizi zaista piše o ulozi žene i kako se to može tumačiti u sladu sa modernim dobom.

U zapadnim medijima prisutnije su feministkinje poput Nekle Kelek ili Ajan Hirši Ali, koje smatraju da islam kao takav ne ostavlja prostora za ženska prava. Ali većina muslimanskih feministkinja pokušava da svoj zahtev za ravnopravnošću potkrepi upravo onim spisima koji su se oduvek koristili kao sredstvo za diskriminaciju. Reformatorski pokret kom ove žene pripadaju teži ka tome da islamske zakone i propise prilagodi savremenom dobu, prema motu ,,Izvori šerijata su sveti, ali interpretacija nije.” Reformisani islam spaja tradiciju sa modernim. U okviru reformisanog islama mlade, obrazovane žene mogu tražiti priznanje za ono što su postigle, a da se pri tome ne udalje od porodice i korena.

Danas se ravnopravnost muškaraca i žena, koji Kuran proklamuje, uglavnom ogleda u jednakom pravu na obrazovanje. Na ovom polju su upravo u Iranu žene mnogo postigle. Odnos između muškaraca i žena primljenih na univerzitete nakon prijemnog ispita ovde je 46 naprema 54. Ali vlada je pod pritiskom, budući da je sve više nezaposlenih mladih ljudi. Zato se sada ponovo poseže za dobrom, starom maksimom ,,ženino radno mesto je u domaćinstvu” i na univerzitetima se uvodi kvota u korist muškaraca, 50 prema 50.

Na međunarodni Dan žena će ova kvota biti i najspornija stavka. Vladi nije lako da problem reši na ovako atavističan način, zato što žene kao argument koriste Kuran. A tu piše da i žene i muškarci treba da streme ka znanju, i to tokom čitavog života.

Jedna stvar ne valja u vezi sa statistikom o obrazovanim ženama: Čak ni sa diplomom ženama nije zagarantovano radno mesto. Nakon škole i vojske, muškarci često traže posao na bazarima. Da bi odselili iz roditeljske kuće, oženili se i proživeli svoju seksualnost, potreban im je novac. Muškarac treba da donese stan i automobil u brak i da otkupi mladu, bez toga nema svadbe.

Društvo ipak mora biti svesno toga da su žene i te kako u stanju da stoje rame uz rame sa muškarcima, samo ako im se pruži prilika za to. One su svojom kampanjom dokazale da su hrabre i uporne. ,,U nekim gradovima napredujemo, u nekima stagniramo”, bilans je koji povlači Banafšeh. ,,Policija svugde pokušava da nam onemogući da se pojavimo u javnosti.” Od početka kampanje 43 aktivistkinje dobile su sudske pozive, 10 ih je osuđeno na zatvorske kazne, dok su neke puštene uz kauciju. Sve to usporava prikupljanje potpisa – još ih nema milion, a toliko bi u roku od godinu dana trebalo da se preda parlamentu. Kampanja se uprkos tome nastavlja, samo se van glavnog grada povukla iz javnosti.


Konstantna revolucija

Nema više onog sjaja kog je bilo u početku. No barem politički vrh uočava promene u načinu razmišljanja mladih Iranki. Parlament već razmatra predlog da se izjednači krvna odšteta (ako žena postane žrtva ubistva, njena porodica kao kompenzaciju dobija samo polovinu sume koju bi dobila da je žrtva muškarac) i da se zakon o nasledstvu izmeni u korist žena. Duhovni vođa Ajatolah Hamenej potvrdio je da su ove izmene sa religijskog stanovišta legitimne, što znači da parlament može da ih usvoji.

Ova sitna priznanja jasno predočavaju da religija nije glavna prepreka za napredak. U islamu je dopušteno, a po nekima čak i nužno, da se u svakoj epohi sveti spisi iznova tumače u skladu sa tim dobom. Učenjaci to nazivaju ,,konstantnom revolucijom”. Promene najviše usporava pogled na svet kakav je karakterističan za agrarno društvo. I sami muškarci, sa mešavinom rezigniranosti i razumevanja, vide kako se društvo drži tradicije i, iako znaju da to neće moći doveka ostati tako, to je ono što ih najviše boli. Jer i oni imaju kćeri.

Elisabeth Kiderlen, TAZ, 08.03.2008.
Prevela: Jelena Pržulj