Najbolja sudbina je ne roditi se. Tako bar tvrdi Sofokle.

Sofokle kao da je bio Srbin.

Ua! Sramota! Izdaja! – uzviknućete – Kakav je to odvratni prezir prema sopstvenom narodu.

Jeste prezir. Da, ali rodoljubivi.

Kako prezirati svoj narod može biti rodoljubivo, upitaćete sa indignacijom.

Recimo, za Austriju i Austrijance, takav je bio Tomas Bernhard, najveći posle Muzila. Čak se i državljanstva odrekao, zabranio da mu knjige štampaju i drame igraju, toliko je dramatično bilo njegovo gađenje.

Patriotizam jeste – pored toga što je uznoseća i objedinjujuća emocija – ili moralna kategorija ili izgovor za nemoć, jalovost i gubitništvo. Ovo ili – ili je doslovno isključujuće. Dakle emocija sa pokrićem ili bez pokrića. Kad je moralni stav, rodoljublje znači pripadanje i dobrom i lošem, nikad pripadanje do kraja, ponos u odgovornosti, dostojanstvo u davanju, nasleđe kao najdraža budućnost i budućnost kao najdraže nasleđe.

Nemojte molim vas baš vi – političari, demagozi, retoričari – da me osuđujete zbog prezrenja. Pa vi se više i sistematičnije od bilo koga s prezrenjem odnosite prema građanima koje biste hteli da predstavljate, prema građanima kojima se ulagujete i kojima manipulišete. Vaše je gromoglasno i udvoričko rodoljublje najviša forma prezrenja naroda. A moje prezrenje naroda je najviša forma rodoljublja.

Više je prezrivi i cinični Bernhard učinio za Austrijance od bilo kog političara njegovog vremena.

Život traži čitav kompleks sposobnosti, moći, znanja, veština, talenata, umeća, vrlina... Sudeći po našoj istoriji i po našoj savremenosti, Srbi tih dragocenih osobina, nažalost, nemaju dovoljno. Imamo, nije da nemamo – umemo da volimo, pevamo, plačemo, da se grdimo i da pravedno sudimo, o drugima naročito, da igramo košarku i vaterpolo – ali ipak nekako nedovoljno je ostalih sposobnosti.

Da se ne lažemo: Srbi žive amaterski. I to iz generacije u generaciju. Od toga kako mi živimo – ne može se živeti. Deficit samoodrživog i kreativnog razvoja je jedina konstanta naših epoha, od Dušana Silnog do danas. To je uzelo mah fatalne samodestrukcije. Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića. Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota. Ali nije ni teško! Srpski patriota ne razlikuje se ni od jednog drugog patriote bilo koje nacije na svetu. I srpski patriota ima prirodnu potrebu da voli svoj narod i zemlju, pa i voli. Tako i ja.

Time kako se ponašamo i šta radimo sami sebe unižavamo, previše često, previše redovno. To boli. Stoga, s gorko-bolnim prezrenjem govoriti o manama sopstvenog naroda sopstvenom narodu jeste moralna i rodoljubiva obaveza. Ko će bolje znati šta ne valja i šta treba da se menja – ko, do mi sami.

I zato: prezirem, jer odveć volim. Odveć volim da bih mirno posmatrao propast. Ne prezirem stvarno, ne stidim se, nego dubokom žalošću žalim, i plačem i pevam, ali bih sem toga i nešto da učinim u prilog samoosvešćenja, suočenja, pokretanja... Pa iz očajanja zauzimam pozu koja hoće da iritira, da izaziva na preispitivanje, da probudi iz samozaborava.

To nije nikakvo izdajstvo, to nije nikakvo odricanje, naprotiv – to je gruba provokacija upućena učmaloj svesti, tupoj na tolike signale nastupajuće propasti, to je krik vapijućeg u pustinji – to je visoka retorička forma rodoljublja.

I zato, kažem vam: kako stvari stoje, i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se. Ah, kako ovo izgovoriti godi ušima, kao gorki lek na ljutu ranu. Ako me neko čuje, možda će se lupiti u čelo i razmisliti malo.

Prezir je esencija rodoljubivog patosa. 

Povezani članci:

• Od nacionalizma do patriotizmaPoslednje predavanje Zorana Đinđića, održano studentima banjalučkog univerziteta 21.02.03, datuma koji pamtimo po pokušaju atentata kod hale Limes.
  
• odgovor na odgovor

  Teofil Pančić: Belzebubova zemlja - Svugde oko nas Republika Srpska u čistom stanju, 100% koncentrovana: pusta, divlja, uludo prolivenom ljudskom krvlju natopljena zemljuština…Slobodan Antonić: Rodoljubi zapadnog Balkana - Za njih je, na jedan perverzan, gotovo vampirski način, još živa SFRJ… to je njihova prava otadžbina. Oni su njeni državljani, ne ove konkretne, realne i stvarnošću pritisnute Srbijice...Sreten Ugričić: Rodoljublje kao prezir- ...govoriti o manama sopstvenog naroda sopstvenom narodu jeste moralna i rodoljubiva obaveza...I zato: prezirem, jer odveć volim. Odveć volim da bih mirno posmatrao propast

• Patriotama

  Zašto pljujete po ulici, zašto pišate po liftovima, zašto bacate đubre kroz prozore? Zato što mrzite zemlju u kojoj živite. Vaša ljubav se ne prostire čak ni do granica grada u kome živite, a van njega pretvara se u otvorenu mržnju prema susednom gradu, odatle u mržnju prema zemlji u kojoj živite, a odatle u mržnju prema okolnim zemljama i narodima.

• Patriotizam – poslednje utočište hulja

  U američkoj politici, patriotizam je najmoćnija tema – a 2008. izvestan broj Amerikanaca izgleda gaji neke sumnje oko toga da li je ljubav prema SAD jednog od kandidata tako sveobuhvatna i neuništiva kakva bi trebalo da bude. 

• Patriotizam, nacionalizam i kako ih razumeti

  Šta je, dakle, identitet Srbije za čiji opstanak u evropskoj zajednici naroda nije zabrinut Tadić, ali izgleda ima nekih koji jesu?