Mnogi moji prijatelji su, kao i ja, posle saopštavanja rezultata predsedničkih izbora odahnuli. Ako ništa drugo, ostaju nade da Srbija neće biti izolovana politički i ekonomski, da će možda Srbi moći lakše da izlaze iz zemlje i da neće samo rasprostranjivati ili prihvatati tuđe gluposti o svetu koji, objektivno, malo poznaju. Ostaju nade da će sve to pomoći, najzad, da se makar generacije koje dolaze - unormale.

Evropljanima je pružena željena prilika da previde nedvosmislenu antievropsku poziciju polovine srpskih birača. Zažmurivši na oba oka, oni će nastaviti da ignorišu trule Tadićeve kompromise; možda očekujući da u povoljnom trenutku i oni maznu nešto poput NIS-a, možda zadovoljni tim što će u pregovorima oko viznog režima dobiti priliku da se oslobode ilegalno prisutnih Srba na svom zemljištu. Ili, najzad, misleći da će tako lakše biti progutana gorka pilula sa nezavisnošću Kosova. Sve ovo nije ništa novo. Evropa je i ranije žmurila, Tadić je i ranije pravio kompromise - a Srbija je klizila svojim putem. Ništa novo i što se tiče Rusije. Ona je bila i ostaće tu negde u prikrajku, da bi pred očima svog elektorata »pružala bratsku pomoć«, usput stvarajući svojim biznismenima još poneku nišu u tamnom vilajetu, gde zakoni slobodne konkurencije predstavljaju devetu rupu na svirali, odnosno gde i oni zakoni koji su napisani i izglasani tako često ostaju mrtvo slovo na papiru.

Što se same Srbije tiče, predsednički izbori nisu ni obećavali da će se nešto bitno pomeriti. Najpre zato što su predsednička ovlašćenja minimalna. Čak i kada bi predsednik bio energičan, manje podložan ucenama. Pa ipak, i tu nam niko ne brani da se nadamo da će se posle nečuvene drskosti sa poslednjom predizbornom ucenom (odbačenom, prvi put u istoriji savremene Srbije), makar nešto i makar malo promeniti. Koliko bi ove nade mogle biti opravdane - videćemo uskoro. Postizborni period je već počeo, akteri su već povukli prve poteze.

U izbornoj noći želeo sam da vidim reakcije tri strane: pobedničke, pobeđene i one koja je drugi krug bojkotovala. Pođimo obrnutim redosledom. Politika, provladin list, odmah je objavila, uz biografiju novog/starog predsednika, i recept kako ga oboriti. Naime, postupak za njegovo smenjivanje može pokrenuti jedna trećina poslanika ako oceni da se predsednik ogrešio o Ustav. Molim lepo: a sam je pristao da se izglasa onakav ustav, uz onakav ustavni referendum. Drukčije rečeno, sam je sebi stavio kamen o vrat. Elem, još u izbornoj noći, predsedniku je upućena jasna poruka, sasvim u skladu sa dosadašnjom politikom ucenjivanja. Uz to, na Politikinom blogu, gde se javljaju čitaoci tog lista, pa se može pretpostaviti i njihova orijentacija, velika većina komentatora izbora bila je više nego jasno nezadovoljna njihovim ishodom, a i oni malobrojni koji su pozdravili pobednika, napisali su kako se nadaju da će on morati da uvaži mišljenje polovine Srbije koja je radikalska.

Poraženi je reagovao iznenađujuće mirno. Toliko mirno da je to čak neubedljivo. Nešto se iza te mirnoće valja. Verovatno čvrsta ubeđenost da onih 55 odsto glasova iz prvog kruga (ne znam može li iko poverovati kako neko ko podržava Ilića ili miloševićevce u drugom krugu »glasa za Evropu«) neće ostati nenagrađeni. A možda su već nagrađeni? U svakom slučaju, Nikolić i pored povelike prednosti iz prvog kruga nije nezadovoljan. On zna zašto.

Povodom tog pitanja, pobednik se potrudio da otvori put najrazličitijim nagađanjima. Rekao je da je i Nikolić postigao veoma dobar rezultat, da ga je fascinirao ozbiljnošću i da će u najskorije vreme sa njim porazgovarati, pretpostavljamo, o budućnosti zemlje. Šta to znači? Da će od sada Demokratska stranka s Nikolićem razgovarati direktno, bez ucenjivačkog posredništva? Da se možda sprema velika koalicija? »Koncentraciona vlada«, ali, o ironije, bez predlagača takvog rešenja?

Nekome ovakva perspektiva izgleda kao vrhunac košmara. Meni ne. Košmar traje već dovoljno dugo da smo upoznali sve moguće i nemoguće vrhunce. Možda ovakvo rešenje i nije najgore. Nikoliću ne bi bilo teško da se pokaže kooperativnijim partnerom nego što je to Koštunica. Makar tako što bi manje smetao. A malo je verovatno da u ucenjivanju i spletkarenju može da prevaziđe sadašnjeg predsednika vlade. Što se ostalog tiče, radikali su i do sada manje-više radili šta su hteli. A reforme, saradnja sa svetom (osim direktnog primanja pomoći) i bilo kakvo operacionalno realno rešavanje kosovskog pitanja, i do sada su bili ona već pomenuta rupa na nacionalnom instrumentu.

Povezani članci:

• 44. američki predsednik

  Ako ima nekoga ko još uvek sumnja da je u Americi sve moguće, ko se još uvek pita da li i dalje živi san naših osnivača, ko još uvek sumnja u snagu naše demokratije, ovo veče mu je pružilo odgovor.

• Ako je ruski patrijarh Nemac, zašto predsednik Srbije ne bi bio Mađar

  Sada već na nivou podrške koju ima Milanka Karić, Koštunica i dalje gospodari Srbijom i nameće cenu svoje podrške. Ovoga puta to je paket aranžman za plovidbu ruskim bespućima. Na to neizvesno putovanje neće morati da krene samo Boris Tadić, DS i NIS, već i cela Srbija.

• Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti

  Gosti: Miroslav Prokopijević iz Instituta za evropske studije, Sonja Biserko iz Helsinškog odbora za ljudska prava, Vladimir Todorić iz Srpske pravne revije, pisac Marko Vidojković
  Domaćice: Svetlana Lukić, Svetlana Vuković

• APEL PREDSEDNIČKOM KANDIDATU BORISU TADIĆU

  Članstvo u EU jeste jedini put demokratizacije Srbije i njene demokratske budućnosti. Od nas zavisi koliko će taj proces trajati.

• Đavo na vrhu igle

  Lepa je ona biblijska vizija pomirenja, koja nudi sliku lava i košute koji spavaju zajedno. U istoriji i životu, pa i u Srbiji, nije tako. Činodejstvovao je Amfilohije nad odrom Z. Đinđića, a vladika Filaret je duhovne napore činio pod lipom u Požarevcu. Dogma o nacionalnom pomirenju, ako neko hoće da je prihvati, mora počivati na maksimi: pomirenje je moguće na istini i u istini. Ostalo je varljiva igra, prazna sholastika i politička mitologija.