|
Šta sve srpski političari i diplomate obećavaju kosovskim Albancima?
"Najširu
moguću autonomiju, bez presedana u svetu"? Obećavaju, da "Srbija nema
nameru da Kosovom vlada iz Beograda"? (Drugim rečima, da nema nameru
"da se meša u unutrašnje stvari Kosova".) Pa šta onda Srbija hoće,
insistirajući na svom suverenitetu? Kažu, hoće da čuva kosovske granice
i da predstavlja Kosovo u međunarodnim organizacijama. I to je sve.
Srpsku manjinu Beograd neće štititi ni koliko Ahtisarijev plan, jer se
u to šta se radi unutar pokrajine neće mešati.
Da li je iko
pitao građane Srbije slažu li se s tim? To jest, da od "suvereniteta"
nemaju ama baš nista, sem troškova na granici, a možda još i toga da i
nju u međunarodnim organizacijama predstavljaju kosovski Albanci? Kako
se to zamišlja da Kosovo bude u sastavu Srbije, da ga Srbija
predstavlja u svetu, a da kosovski Albanci budu unapred izuzeti od
učešća u tom predstavljanju? Ili se misli da i to može, kao i dosada
što je moglo - da Srbija Kosovo smatra delom svoje teritorije, a da
stanovnike Kosova ne računa kao glasače koji odlučuju o ustavu Srbije?
Po toj logici, i kao autonomni sastavni deo Srbije, kosovski Albanci
neće imati prava da biraju svoje predstavnike u republičku skupštinu.
Pa kakva je to onda "najveća moguća autonomija" ako u parlamentu države
pokrajina ne bi imala nijednog predstavnika, a u diplomatiji nijednog
ambasadora? Da tu neko nekoga ne laže?
Pitanja bi moglo biti i
više, ali da se zaustavimo na ovom: ne nudi li se u ovom kosovskom
bezizlazu sam po sebi kompromis? Takav da Kosovo i dalje bude toliko
zavisno od Srbije kao što je bilo poslednjih godina, a da svaka strana
to zove kako joj drago - Albanci nezavisnošću, a Srbi svojim
suverenitetom?
Mislim da novinari ne bi smeli da izbegavaju
ovakva pitanja kada razgovaraju sa zvaničnicima Srbije. To jest, da ne
bi smeli da im dozvole nesuvisle i neodgovorne priče, pune unutrašnjih
protivurečnosti.
Danas, 5. septembar 2007.
Povezani članci:
- “Skenderbeg je Srbin”
Nesporno je da se Albanci danas smatraju najvećim srpskim “neprijateljima”. Ako to možemo
lako objasniti aktuelnim političkim zbivanjima i neprimerenim medijskim
opisom njihovog “karaktera”, potrebno je ozbiljnije analizirati razloge
njihovog nipodaštavanja kojem su, nekad otvoreno, nekad prikriveno,
bili izloženi tokom čitavog XX veka.
- A da sednu i porazgovaraju?
Muka sa problemima je što imaju bezbroj pogrešnih i samo jedno ispravno rešenje. Razumnom i obaveštenom čoveku ispravno rešenje javlja se kao jasno po sebi; budala će isprobavati sva pogrešna rešenja, jer misli da je najpametniji. Na primer: da problem slomi tako što će uzeti veći čekić. To nikako ne ide i zato je budala - budala. Jednostavno, što bi rekao doktor Koštunica.
- Albanci i ja
Već i u teroru Titovog šefa policije figurirao je sličan motiv: ta „šiptarska bagra“ sa juga želi da zagospodari drevnom srpskom zemljom na Kosovu, onde stoje poznati srednjovekovni pravoslavni manastiri i crkve, tamo leži i to čuveno polje na kome je medievalno srpsko carstvo palo pod turskom najezdom! Malo ko je uzimao u obzir da su albanski ljudi toga kraja, iako u manjini, poticali od mnogo ranijeg puka sa tog terena, ilirskog. Potom, ubrzano je rastao njihov broj, skoro da se odigravala demografska revolucija onde.
- Albanci kao metafora
Problem odnosa prema Albancima je ujedno i problem odnosa prema Drugima
i Drugosti. Budući da su različiti, Albanci su uvek pobuđivali izvesnu
sumnju i podozrenje. U vreme Balkanskih ratova, kao jedan od bitnih
strateških ciljeva srpske politike (i jedan od zvaničnih ratnih ciljeva
Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu!) formulisan je izlazak Srbije
na Jadransko more preko severne Albanije.
- Banjalučke bebe
"Ukoliko neko želi da vrati stvar na prethodno stanje, treba prvo da poništi odluku o proglašenju nezavisnosti" - reči su ministra za Kosovo i Metohiju, gospodina Slobodana Samardžića. A dotle? Koliko glava treba da padne do vraćanja u prethodno stanje? I koja je cena povratka u prethodno stanje?
|
