Vologda, s okolinom, naravno, uvek je bila grad prognanika - sever, studen ... Biti ovde nije nikakva radost i privilegija. Ali, to što nije bila prednost za ljude, pokazalo se kao prednost za grad. Prognanici su u Rusiji odavno bili najbolji ljudi (kao što je napisao Dostojevski, koji je znao o čemu govori). Tako je Vologda stolećima dobijala svoj kontingent intelektualne, političke i religiozne elite. Otuda vologodske ikone, literatura, muzika... "Zavolški starci" su vekovima predstavljali rusku svetost; vologodski pisci i pesnici, od Baćuškova do Šalamova i Rubcova - rusku književnost; grad i danas ima, s obzirom na svoju veličinu, nesrazmerno brojnu muzičku publiku i dobre orkestre...

Svi poznajemo stereotip: južnjačka toplina i otvorenost, a severnjačka zatvorenost u sebe. Šipak, ovde je sve drukčije. (Plašim se, za jug naime, da je tako i na drugim "severima": nešto iskustva, što sam ga imao u Finskoj, daje da se nasluti takvo nešto.) Ni danas nisam u stanju da sebi to objasnim jednim jedinim uzrokom. Ima ih više, uveren sam da su u slučaju Vologde prisutna najmanje tri: Vekovi života na severu, gde je oko pola godine van kuća sneg, led i hladnoća. Probajte samo da nekome ko u zimsko veče pokuca na vaša vrata, odbijete prenoćište. Najverovatnije biste ga time osudili na smrt. Svaki gost je, dakle, "dobrodošao gost", i tako je to bilo stolećima... Onda su tu stoleća prognaničke tradicije, kada su ljudi bili u istoj ili sličnoj nevolji, među sobom solidarni, jer su bili naterani da na taj način kompenzuju ono što su hteli da im oduzmu... I još 70 godina sovjetske vlasti, koja nikoga nije milovala, ali je upravo time, među određenim slojevima stanovništva, stvarala bliskost i toplinu kakve u »normalnom svetu« nema.

Sa domaćinima sam se zaputio u manastir na rubu Vologde. Napolju je bilo nešto toplije, ali je zato uveliko padao sneg. Dok smo nekoliko minuta čekali autobus, na kapama se nakupio popriličan beli sloj. Zvonik i kupole crkve u susednom dvorištu jedva smo videli. Sa vidljivošću tog dana je uopšte bilo loše: otkako smo seli u autobus, morali smo stalno da brišemi stakla ako smo hteli išta da vidimo. Mali autobus je sporo i meko klizio po belim, pluženim ulicama. Sve je bilo čisto i belo, čak i zgarišta iz kojih su tu i tamo još štrčali nagoreli zidovi i grede. Autobus je dovezao do reke, kod spomenika postavljenog povodom 850-godišnjice osnivanja grada skrenuo je levo, kružio predgrađem, pored jedne, dve, ... tužne srušene crkve. Usledilo je čisto belo polje, onda šumica, za šumicom groblje, prepuno na sve strane nakrivljenih zarđalih starih krstova. I grobljanska crkva je bila napola bez krova, cigle su trulile od vlage i sve se polako raspadalo. Iza groblja je bio zaselak - poslednja stanica. Izašli smo u vejavicu koja je srećom uskoro malaksala. Dočekale su nas tihe, niske brvnare i čopor ljubaznih pasa. Samo je jedan pas bio privezan za kuću i taj je lajao, možda na nepoznate ljude, a možda na slobodne pse koji su se s nepoznatima uputili u šetnju.

Seoce smo uskoro ostavili iza sebe i zaputili se u polje, po jedva vidnoj stazici - četiri čoveka u pratnji osmoro pasa. Sa druge strane polja bio je Spaso-Prilukski manastir. Najpre smo ga jedva slutili na horizontu. Na uglovima tvrđave su se izdizale ogromne kule, skoro okrugle, ustvari u obliku šesnaestougaonika. Pod manastirom je tekla rečica (ne, nije tekla, to je mirna voda, a tada je još bila i zamrznuta, i na ledu su bili pecaroši koji su svoje udice spuštali kroz rupe što su ih prosvrdlali u ledu). Tu, kod pecaroša, napustili su nas psi. Umorni od probijanja kroz visoki sneg, bili smo sasvim zadovoljni kada smo stigli do manastirske kapije i strogog iskušenika ubedili da nas pusti unutra (prijateljici koja je bila u pantalonama dao je crnu suknju, uz primedbu da, kad u manastir već moraju da puštaju i nevernike, neka ti budu bar koliko-toliko pristojno odeveni).

To je bila i poslednja teškoća. Od tamo dalje, sve je bilo drukčije. Kada smo stupili u donji, "zimski" deo crkve, bili smo bezbedni od svega. Više metara debeli zidovi, niska, zasvođena tavanica, malecki prorezi za prozore: kada ne bi bilo na desetine sveća koje su gorele pred ikonama, svuda unaokolo bi bio mrkli mrak. Kao u majčinoj utrobi. I toplota ... toplota koju su davale sveće, toplota starih, potamnelih ikona, bronzanih svećnjaka...

U crkvi su služili "obednju", liturgiju. Nekoliko crnih monaha i nešto više gotovo isto toliko crnih bakica, ritmički se klanjalo pred ikonostasom, svaki put kad je ubedljivi đakonov glas zapevao: "Za mir sveta... za sužnje i bolesnike... za sve paćenike ... pomolimo se Gospodu." Svet bez mira, sužnji i bolesnici, paćenici, tamo su napolju, ali i ovde, među bakicama ih je bilo dosta takvih, napaćenih, samo što je u manastiru njihova patnja bila preobražena, svetla. "Za obilje plodova zemaljskih ... pomolimo se Gospodu." Još jednom čelima do poda, ili u pravcu ikona. Siromašni su bili napolju, ali i tu, pod svodovima. Samo što su ovi bili drukčije siromašni, mnogo više su mislili na druge, nego na svoje siromaštvo. A uprkos siromaštvu, ovi ljudi su bili bogati, iako je njihovo bogatstvo bilo nevidljivo, takvo da utoliko više greje srca. Prihvatili su me u svoju sredinu, udubili se i u moje teškoće i "patnju". Znam, neki i danas mole za mene i povremeno mi i pišu, pitaju da li sam tužan, savetuju kako da ne budem.
Ruski sever. Topao, ponekad topliji od vrelog juga.

Dopisnica - Vologda (3)
Danas, 9. maj 2006.  

Povezani članci:

• Brisel u Sibiru

  Da li je trebalo podsetiti premijera na dogovore koji su prethodili izboru Nikolića za predsednika parlamenta (koji podsećaju na slučaj jedne predaje), i na zajednički politički kurs koji je najednom, makar naizgled, poremećen? Da li se ukazalo na nemoć predsednika da jasno i odlučno usmerava osnovne vrednosti unutrašnje politike? Da li je autoritarna Srbija nedodirljiva u svetlosti novog «uspona» putinovske Rusije? Da li ritualno ponovljen atentat na premijera Đinđića koji, kao u Šekspirovoj drami, uporno ukazuje na stvarne krivce dok njegov neuništivi, vedri duh podseća i opominje?

• Dobro došli u Pridnjestrovlje

  Pridnjestrovlje, tračica teritorije stešnjena između Moldavije i Ukrajine, prava je glavolomka za Evropu. Nezavisnost te pokrajine nikad nije priznata, ekonomski razvoj je nikakav, a od kraja devedesetih ova oblast je postala raskrsnica svih mogućih švercerskih puteva. Da ne pominjemo to što Rusija drži sve njene ekonomske i socijalne poluge. 

• Evropska politika u gasnoj komori

  Politička Srbija je sebe egzaktno definisala kad se za energetski sporazum s Rusijom izjasnilo 214 poslanika, dok je za ratifikaciju SSP i Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU glasalo svega 140.

• Južna Osetija nije Kosovo

  Analiza u 6 tačaka o razlikama između gruzijske i kosovske krize, autora čiju poznatu knjigu bog nije veliki, u kojoj se reč bog ne piše velikim slovom, Peščanik ove jeseni objavljuje na našem jeziku. 

• Kavkaski gambit

  Kratkotrajni, marginalni rast cena nafte, kao posledica izbijanja sukoba Moskve i Tbilisija, ipak nije ugrozio toliko priželjkivani pad cena nafte na svetskim tržištima koji je konačno nastupio.