Tvrdnja predsednika Vlade Srbije da se svaki Srbin rađa s mišlju da je Kosovo bilo i uvek će biti srpsko, i da s tom mišlju svaki Srbin umire, međunarodnu je zajednicu možda ubedila, a možda i nije. Mene je donekle uveselila.

Nisam primetio da bi Srbi, čijem sam umiranju prisustvovao nešto posebno mislili na Kosovo. Naravno, nisam ni imao prilike da često budem uz samrtničku postelju. Ne, to me nije uveselilo. Uveselilo me je nešto drugo. Pokušao sam da razumem kako je to srpski premijer saznao šta srpska novorođenčad misle. I sve pretpostavke sam morao jednu za drugom da odbacim, sem jedne: da je to zaključio iz činjenice da sva srpska novorođenčad, čim stupe u svet, odmah zaplaču. Premijer misli da plaču zbog Kosova. I da su ubeđeni kako je Kosovo bilo i zauvek će ostati...

Ali, i druge bebe, ne samo srpske, plaču, mogao bi neko da prigovori. Naravno, plaču. Samo, druge bebe plaču jer Kosovo nije, niti će ikad biti njihovo. Jasna stvar.
Nažalost, nisam ubeđen da je ovaj argument u prilog srpskosti Kosova dovoljno legalan i legitiman. Zbog toga ga i ne vredi suviše isticati pred licem međunarodne zajednice. Mnogo je čvršći argument najavljeno unošenje Kosova u budući ustav.

Zašto se, međutim, zaustaviti na Kosovu. Svi znaju da su Srbi jedini nebeski narod na planeti. Ako se to zapečati i ustavom, onda će nebo biti srpska teritorija. Legalno i legitimno. I svi oni koji tuda šalju neke svoje rakete i satelite moraće Srbiji da plaćaju zakupninu. Pa da imamo još veći budžetski suficit. I da ne mislimo više kako da nam oproste dugove.

Danas, 18. septembar 2006.  

Povezani članci:

• Anatomija jedne parole

  Hajde da malo razmotrimo fenomen „usiljenog rodoljublja“. I to one vrste koja pretenduje da bude vrhovni, pa tako i jedini kriterijum patriotizma. Pre par decenija, često smo se sretali sa smrtonosnom verzijom ljubavi prema otadžbini. Ona je uglavnom podrazumevala spremnost da se u ime tog plemenitog osećanja pogine. Naravno, od takvog rizika bili su amnestirani oni koji su tu patetičnu i opaku varijantu žrtvovanja najagresivnije promovisali.

• Širom zatvorenih očiju

  Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

• Baden i Metohija

  Za istim stolom sa Albancima koji se smeju već kod supe, nikad! Zanet mislima o pomenutoj supi: teleća s povrćem, s onim sitno iseckanim peršunom koji podseća na detinjstvo, Koštunica oseti kako stomak počinje da ga boli od gladi, ne od gladi koja se može zavarati čašom soka ili vode, već od one gladne gladi koja ti se uvlači pod kožu pa se treseš kao prut! Samo da me u ovim trenucima ne pitaju da li bih priznao Kosovo, prekrsti se Vojislav, otvori prozor i poče da se spušta niz oluk, nadajući se da ga niko neće primetiti.

• Balkan: Kosovo nije poslednji teritorijalni sukob

  Srbi su šampioni sveta u pucanju sebi u nogu. Oni iz Mitrovice (srpske enklave na severu Kosova) nisu propustili da potvrde ovo pravilo, kada su se pre nekoliko dana obrušili na vojnike Ujedinjenih nacija (i to toliko da su izazvali smrt jednog ukrajinskog vojnika). U poslednjih dvadeset godina Srbi su se pokazali nesposobnima da kontrolišu svoj bes, ponekad veoma legitiman, i da ga spreče da se pretvori u nasilje. 
  

• Bez panike!

  Vaistinu ne vidim oko čega se mi toliko brinemo. Sve smo preduzeli. Ne postoji nikakav "kosovski problem", iznova je objasnio jedan savetnik; postoji samo problem sa "albanskom nacionalnom manjinom u južnoj srpskoj pokrajini". Problem je, uostalom, već saniran nizom mera i akcija iz akcionog plana.